Snimači zvuka nisu namenjeni camo muzičkim snimanjima nego predstavljaju tehnička pomagala koja produžavaju naše pamćenje i zasnivaju veru u moć žive usmene reči. Svedočenje Janka Hrkalovića, antikvara i knjižara beogradskog, spada u prvorazredni izvor za usmenu istoriju o nacionalizaciji knjižarskih radnji 1948. godine, ispričano ovom novinaru u mikrofon.
Pripremajući dokumentarnu knjigu „I glasom se piše istorija”, čiji sadržaj se bazira na mojim dokumentarnim radio-emisijama, došao sam do iskaza Janka Hrkalovića, antikvara i knjižara, čiji sam snimak načinio osamdesetih godina prošlog veka.
„Trgovačke radnje”, priča Hrkalović sa trake, „počeli su oduzimati tri dana pre nego knjižare. Ali posle tri dana odjedanput čujemo, noću sam doznao, došao jedan moj brat, da me izvesti. Janko, sutra oduzimaju vaše radnje. To je bila generalna linija – nacionalizacija.“ Kada je Janko Hrkalović umro, Dejan Medaković je napisao: „Za mene i za dobar deo već starije čitalačke generacije smrt Janka Hrkalovića predstavlja i nestanak jedne izuzetne ličnosti naše kulture u ovom gradu.“
„Ja sam izjutra došao u radnju”, nastavlja Janko. „Nije prošao ni sat, dolazi jedan čovek sa nekom hartijom, sav se trese, ne zna na koga će naići. Iz jednog preduzeća, odredili su ga da on bude taj koji će da preuzme moju radnju. Ja sam imao isključivo knjižaru i antikvarnicu, a taj čovek je radio u preduzeću ’Šumadija’ koje je prodavalo kancelarijski materijal i nameštaj. Možete misliti koliko je on imao veze s knjigom. Kaže: Jeste li vi vlasnik? Jesam. Kaže – Ja sam dobio ovaj nalog. Vama se radnja oduzima. Treba da izvršimo inventar. Pa, šta će biti dalje? Ne znam, to će vama biti plaćeno… Dok smo vršili inventar, došle su dve bibliotekarke, jedna iz Univerzitetske biblioteke, jedna iz Gradske biblioteke. Nešto su izdvajale, izdvajale iz rafova, napravile su gomilu od nekoliko stotina knjiga. Jednog momenta sam ih zapitao. Pa dobro, zašto ovo izdvajate? Kažu, to su duplikati. Odgovaram: ovo nije biblioteka, ovo je knjižara, knjižara mora da ima duplikate.
Kad je naišao direktor ’Šumadije’ Relja Zirojević, pitao sam šta će sa tim knjigama da bude. Kaže, to ćemo dati na preradu hartije.
Ja sam poludeo. To dati na preradu hartije!? Ja ne bih rekao da su slabe knjige, mislim slabog sadržaja, kažem, naprotiv. Jednog momenta nisam znao šta da preduzmem. Blizu mene je stanovao u mojoj ulici Đuro Gavela, koji je u to vreme bio direktor Vukovog i Dositejevog muzeja. Zovnem Đuru i Đura svrati. Kažem, pogledaj Đuro, ove knjige hoće da bace. Đura pogleda i brzo odemo na telefon, međutim, meni su već bili oduzeli telefon i tu u komšiluku odemo na telefon.
U međuvremenu, na moju žalbu da ’Šumadija’ kao trgovina papirom nije stručna da preuzme knjige, nalog je da preuzme radnju dobila ’Prosveta’. Pa sad još jedan inventar. Đura zove direktora Stamatovića. Kaže: ’Druže Stamatoviću. Svratio sam u privatnu knjižaru kod Janka Hrkalovića. Video sam jednu gomilu knjiga koje je neka komisija odvojila i te knjige će da bace, to nije komisija, to je komedija.’ On mu odande odgovara, ja stojim pored njega. ’Druže Gavela, vi štitite interese privatnih knjižara!’ ’Druže Stamatoviću, ne štitim interese privatnih knjižara, štitim interese kulture ovog grada i ove zemlje!’
Naravno, posle nekoliko dana inventar je bio gotov. Ključeve sam predao. U međuvremenu, Dolazile su neke komisije. Ja sam ih pitao kakva je to potreba bila da se uzimaju te male radnje...”
A kakva je bila Jankova biografija? Kao pitomac Beogradske trgovačke omladine, dolazi iz rodne Hercegovine u Beograd 1925. godine i postaje šegrt u knjižari kod Bugarskog u Balkanskoj ulici, a potom kod knjižara i antikvara Dragoslava Petkovića. Posrećilo mu se, 1937. otvara u Cara Nikole iznad Slavije svoju antikvarnicu „Karadžić“.
Vrednost oduzetih knjiga procenjena je na 400.000 ondašnjih dinara. „Za sve knjižare koje je preuzela ’Prosveta’”, priča Hrkalović, „dobili smo napismeno da će nam se isplatiti ta i ta određena suma. I od toga nije bilo ništa. Znam da sam se osam godina sudio i dobio rešenje da mi isplate 30.000 dinara. Uopšte nisam pristao. Pa drugo rešenje na 40.000. Ni tada nisam pristao. Na kraju, 1960. godine dolazi neki čovek iz ’Prosvete’. Jesi li ti Hrkalović? Jesam. Znaš šta, vama treba da se isplati radnja. ’Ajde da se sporazumemo… Kad sam dobio te pare”, završava svoju priču Hrkalović, „bili smo dosta osiromašili sa odelom i ja i žena. Onda smo se za sto hiljada morali obnavljati. A za drugih sto hiljada kupio sam knjige.”
Postavljeno: jul 2017.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača
sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
sajta |
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
