Gastarbajteri su odigrali krupnu ulogu u daljem toku događaja u Jugoslaviji. Prvo, oni su tamo stekli neka nova iskustva, imali su vezu sa rodbinom, dolazio je ovde novac. Znači, imali su sasvim drugačiju predstavu o samom životu. Propaganda je bila usmerena na to da je sistem u kome mi živimo najveće blagostanje. Dakle, sve je to raskravilo atmosferu u Jugoslaviji. Onda dolazi jedan od ključnih događaja, a to je Četvrti plenum. Druga je priča o smenjivanju Rankovića, to je velika zavrzlama i nešto što ide u domen jednog politikantstva i političkog nasilja. Posle Četvrtog plenuma stvari su se promenile. Smenjivanjem Rankovića Tito i nova vlast želeli su da pokažu da se radi o korenitim društvenim, socijalnim, političkim promenama u zemlji i došlo je do jedne liberalizacije. Ni Udba više nije bila ono što je bila, ona je obavljala svoj posao, ali nikako na onaj način kao što je to radila ranije, niti je izazivala neki poseban strah. Posle Četvrtog plenuma događaju se i druge stvari, počinju da se otvaraju tribine, pogotovo u književnim listovima. 1967. godine se pojavljuje čuvena „Deklaracija o položaju hrvatskog jezika“ i odgovor srpskih književnika i intelektualaca „Predlogom za razmišljanje“, gde je došlo do prvog slobodnog suočavanja mišljenja. Oživela je i štampa, pogotovo omladinska. Sve su to neke predigre, predistorija onoga što će se dogoditi 1968. godine.

Pokušavam sada da zamislim drugu situaciju. Da je vlast bila ona koja je postojala pre Četvrtog plenuma, da je Udba bila ista kao pre Četvrtog plenuma veliko je pitanje da li bi uopšte do toga došlo. Ja mislim da ne bi došlo. Nije samo o tome reč. Promenili su se odnosi i u Savezu komunista i u partijskim rukovodstvima, pojavljuju se mlađi kadrovi, liberalniji po svojim uverenjima. Dolazi i do sukoba između stare i nove generacije. Detalj koji je već stotinu puta ispričan, kada je bila tuča kod podvožnjaka pojavilo se nekoliko funkcionera koji staju na stranu studenata. Sve to je te ljude ohrabrivalo da idu dalje. Da je vlast bila odlučnija policija je to mogla sve da zgazi za nekoliko sati. Studenti su imali i svoje istaknute predstavnike. Uzmite recimo govor Dragoljuba Mićunovića, mislim 4. ili 6. juna 1968. godine, to je bio takav slobodarski govor da se ja sada malo začudim kako je u to vreme moglo tako da se govori. S druge strane, i sami studenti su želeli da se to okonča...

postavljeno: februar 2010.