Dr Dragoljub Pokrajac

Dragoljuba Pokrajca upoznao sam preko novina. Povod za njegovo pismo upućeno Politici, u rubrici „Među nama“, bio je moj članak „Prošlost viđena mikrofonom – govorna istorija“, objavljen 30. marta 2006. u Politici na strani 6. Pokrajac je pisao:
„...Budući da mi je jedan od hobija sakupljanje starih snimaka, želeo sam da Vama, ali i autoru članka, predočim da se u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu još čuvaju neki snimci od značaja za našu istoriju. Tako je sačuvan snimak Simfonijskog orkestra Radio Beograda pod upravom Mihajla Vukdragovića, direktan prenos „plave mreže“ iz Beograda 1938. Sačuvan je i snimak govora kneza Pavla Karađorđevića 5. marta 1939....“ – pisao je Pokrajac navodeći još veliki broj nepoznatih snimaka naše govorne istorije.

Kada sam ga zamolio pismom da mi kaže nešto više o sebi, odgovorio je:
„Ja predajem računarstvo na fakultetu u Doveru, država Delaver. Najveći deo vremena koristim za svoj hobi, sakupljanje naše narodne muzike snimljene u SAD do 1941. na pločama, onim starim koje krckaju dok se vrte na gramofonu. Amerikanci su čak objavili i katalog naše muzike snimljene u SAD 1943. godine.“

Jula 2006. godine Pokrajac je došao u Beograd koji mu je bio usputna stanica za Niš u kome je do odlaska u Ameriku živeo. Tada smo se upoznali. Bio je to debeljuškast, veoma simpatičan, mlad čovek koji je u okviru emisije „Riznica“, Drugog programa Radio Beograda, (urednica Sonja Malavrazić), dva puta uzastopno govorio o svojim ekskluzivnim muzičkim „pronalascima“. Imao je neku neobičnu energiju u glasu iz koga se osećala životna radost. Rekao je da za njegova čula uopšte ne postoji vizuelna umetnost, samo audio.