 |
Pseudoistorijska drama
Svesno karikirajući istoriju i poigravajući se mitovima o pojedinim njenim akterima, pisac Jelene Anžujske, zapravo nastavlja da prekopava po ranama vlastitog naroda, a to čini donkihotski, plemenito i viteški, uveren da je možda moguće izvesti neke zaključke iz umetnosti kada smo već redovni ponavljači kod učiteljice života. Ovog puta Dorić zaranja u duboko srednjevekovlje, na svetlost dana iznoseći svoju verziju priče o fatalnom susretu Srba i Jelene Anžujske, zagonetne Francuskinje čije će prisustvo blagotvorno delovati na ovdašnju istoriju.
Biće to zapravo čudan, po mnogo čemu netipičan fragmenat po pravilu surove i krvave srpske istorije, jer Anžujska će svojim prisustvom obeležiti onaj period srpske istorije koji će ostati upamćen po vladavini kralja Uroša Nemanjića, dakle po kulturnom prosperitetu, pa i ponovnom svrstavanju srpske države u red ozbiljnih država ondašnje Evrope.
No, pišući svoju dramu, Dorić nikome ne povlađuje, niti je spreman da podilazi ovdašnjim nacionalnim mitomanima. Naprotiv, njegov literarni prosede, pa i celokupan spisateljski i intelektualni stav, predstavljaju radikalan zaokret u odnosu na, recimo, devetnaestovekovni dramski tretman tema preuzetih iz srpske istorije. Jer, ako je smisao angažmana tadašnjih autora bio da u idealizaciji prošlosti pronađu oslonac za buđenje nacionalne svesti, onda način na koji većina naših savremenih spisatelja (a među njima i Dorić) tretira istorijske teme, ukazuje na potrebu za preispitivanjem mitova na kojima počiva ta svest. Dorićeve namere ne idu, međutim, u pravcu revizije istorije. Revitalizujući mit, koji je u našem slučaju fatalno isprepletan sa istorijom, on pokušava da se razabere u ovoj i ovakvoj sadašnjosti i, napokon, odgoneta istinu o usudu koji nam nikada nije bio sklon.
I na samom kraju drame, koju autor namerno koncipira po modelu bajke, znajući, međutim, da je njegov čitalac savršeno svestan da ovo nije vreme bajki, kao i da srpska istorija nije nikada funkcionisala po tom modelu, Dorić sugeriše bolnu istinu o suštinskoj nemoći koncepta prosvećenosti pred slikom koja je jednom za svagda izgrađena i u koju se Srbi, hteli to ili ne imaju uklopiti. No, upravo taj naglašeno bajkoviti kraj daje posebnu draž ovom komadu, nagoveštava istinu koju, na žalost, mi na Balkanu nikada nismo imali mogućnosti da do kraja naučimo, a još manje da je u praksi usvojimo, istinu po kojoj prožimanje različitosti u sebi sadrži istinski novi, drugačiji kvalitet za kojim je, i ne znajući to, žudeo nesrećni Uroš, a koji je, sama izabravši Srbiju za zemlju gde će biti ispunjena njena sudbina, ipak morala da sluti Jelena Anžujska. Ma ko ona bila.
Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ
Promocija "Teatrona" br. 98