 |
Novela od Laze
U jednom od svojih prvih komada, Srpska Atina, on se usudio da napiše scenu
u kojoj lično Laza Kostić mešajući vino i sodu dolazi na epohalnu ideju
da taj novi napitak nazove "špricer". Ta pojedinost nije promakla nezapaženo.
Jedan vrlo ugledni pozorišni stručnjak, čije ćemo ime i prezime prećutati
iz čistog milosrđa ali koji nipošto nije izmišljen, osporio je u svom kritičkom
prikazu autentičnost tog podatka, što je u njegovim očima bila vrlo ozbiljna
zamerka. Drugim rečima, po shvatanju dotičnog poznatog i priznatog pozorišnog
stručnjaka, bilo kakva istorijska netačnost je nedopustiva u jednom pozorišnom
komadu.
Zlatan Dorić nije ni kritičar ni esejista (a šteta, mogao bi biti, ima dara za pertinentan sud i preciznu formulaciju) i nije se našao pobuđenim da na ovakvu kritiku odgovori nekakvom učenom raspravom od trideset i sedam strana sitno kucanog teksta. Umesto da se upusti u jalovu diskusiju s nekim ko od pozorišnog komada iziskuje apsolutnu istorijsku tačnost, moj prijatelj Zlatan Dorić se opredelio za ostajanje na svom terenu i upotrbu sopstvenog oružja, ukratko postupio je upravo onako kako je postupao i Molijer kad se obračunavao s pedantima koji bi mu tražili dlaku u jajetu - ismevajući ih. No dok je Molijer obično pisao čitave polemičke komade, kao na primer Kritiku Škole za žene, dotle je Dorić odabrao jedan naizgled laganiji prosede i priredio je svom nadobudnom kritičaru pravu pravcatu "novelu", u onom smislu te reči koji ona ima u Držića.
Nije čak angažovao ni profesionalne glumce - mada bi se svakako mnogi vrlo rado odazvali njegovom pozivu - nego svog dugogodišnjeg prijatelja i saučesnika Đorđa Brankova koji je za ovu priliku igrao ulogu jednog savremenika Laze Kostića. Dorić je pomenutom kritičaru ustvrdio, najozbiljnije kao što on to već ume (treba uvek biti na oprezu kad je Zlatan ozbiljan, tad je verovatno u pripremi neka ujdurma), da ima živog svedoka za ono što je u komadu napisao o Lazi Kostiću, samo da je taj svedok, naravno, vrlo star pa niti putuje niti prima posete, ali se s njim, na svu sreću, može razgovarati telefonom. Rečeni pozorišni stručnjak, sad već u svojstvu buduće žrtve "novele", progutao je udicu vrlo nekritički, posle sasvim kratkog kolebanja, i pohitao da se što pre direktno obavesti kod ovog lažnog svedoka koji bi i po najpesimističnijim proračunima morao biti apsolutni svetski rekorder dugovečnosti, naravno ako se izuzme Metuzalem lično. Đorđe Brankov je s velikim zadovoljstvom ispričao - malo meketavim glasom, razume se, trebalo je ipak nešto malo autentičnosti - sve što mu je Zlatan Dorić naložio i pridodao još mnoga toga svoga o istorijskoj sceni kojoj je prisustvovao glavom i bradom i u kojoj je Laza Kostić, u trenutku nadahnuća, krstio špricer. I naš vrli i uvaženi kritičar bio je zadovoljan. Možda malo razočaran što mu je jedan važan argument pao u vodu (ako tako što nije suviše neprimereno ovde reći), ali u suštini srećan što je, eto, ipak sve na svome mestu i što ovaj Dorićev komad nije jeretički nego poštuje istorijsku istinu.