Zreli grohot
Može se imati utisak da Dorić piše dve vrste pozorišnih komada: sa savremenom i sa istorijskom tematikom. Velim "utisak" jer, kad se malo bolje pogleda, nije teško ustanoviti da je takva distinkcija potpuno veštačka. On spada u red onih autora koji se obraćaju istoriji samo kad smatraju da bi im ona mogla nešto reći o današnjici, a današnjicu posmatraju pre svega kao istoriju u nastajanju.
Teodor, državni savetnik na Uroševom dvoru u Jeleni Anžujskoj, ma koliko bio krut i smešan, ipak nije preispoljna budala, i izreka da je istorija učiteljica života, koju neprestano nespretno ponavlja, ma koliko nakaradan bio njegov latinski kojim je iskazana, nipošto nije besmislena. Samo što je Dorić vrlo skeptičan u pogledu efikasnosti te učiteljice, bar što se tiče naše istorije i naše sadašnjice. On jednako pokušava da podseti da bi istorija trebalo da bude učiteljica, a nije, ili, tačnije, da mi tu učiteljicu nikako ne slušamo i da nam, izgleda, ama baš ničemu ne služe oni kečevi koje nam je već toliko puta štedro podarila.
Pred tom ne baš naročito veselom konstatacijom moguće je imati više različitih reakcija. Zlatan Dorić po pravilu bira smeh. Smeh koji nije poruga već samoodbrana. Smejati se svojim manama i nedostacima, svojim zabludama i stramputicama, svojim greškama i svojim lutanjima, malim i velikim, davnim i još više nedavnim, smejati se svima svojima, smejati se, ukratko, samome sebi, nije znak nikakvog mazohizma već, naprotiv, velike snage i zrelosti. To je onaj grohotni molijerovski "muževni smeh" koji je često odušak očajanju a ponekad i simptom skrivenog neugasivog tračka optimizma, možda, ko zna...

Milan Bunjevac