 |
Zbitije po Radoslavu
"Se non è vero, è ben trovato."
(Ako i nije istina, dobro je smišljeno.)
Italijanska izreka
"... iako to nije tačno, to je istina."
Radoslav Zlatan Dorić, Jelena Anžujska
"Je m'empresse de rire de tout, de peur d'avoir à en pleurer."
(Hitam da se svemu smejem iz straha da bih
mogao zaplakati.)
Bomarše, Seviljski berberin
U podnaslovu komada Jelena Anžujska Radoslava Zlatana Dorića stoji jedan dosta neuobičajen pokušaj žanrovske odrednice: "Pseudoistorijska pozorišna igra u šest slika". Naročito se valja zadržati na ključnoj reči u njemu: "pseudoistorijska". Ona je, valjda, tu da predupredi, ukoliko je to uopšte moguće, razne neželjene nesporazume kakvih je već bilo i kakvih će, nesumnjivo, još biti.
Jadi mladog Nemanje
Jedna od nevinih - i nepredviđenih - žrtava tih nesporazuma bio je svojevremeno
i rođeni sin autorov. Pre nekih desetak-dvanaest godina, kad je još bio
školarac a Jelena Anžujska sveženapisan i tek učisto prekucan komad, Nemanja
Dorić je bio sav srećan kad je u školi na času istorije prozvan da govori
o Nemanjićima. Samatrao je sebe ekspertom u toj oblasti, ne, naravno, zbog
svog imena već zbog očevog pozorišnog komada koji je znao gotovo naizust,
pa pošto je kao u jevanđelje bezrezervno verovao u autentičnost likova i
zbivanja u njemu ispričanih, očekivao je sa samouverenim pouzdanjem odličnu
ocenu. I dečko raspali da priča sve što je znao o "hrapavom kralju", njegovim
pijankama i ljubavnim avanturama, o tome kako je svoje podanike bacao u
bunar kad bi mu se štogod zamerili, o hrbrom i priglupom vitezu Binguli,
nepogrešivom trovaču Draguli... Ukratko, krenu da prepričava komad, razume
se ne navodeći taj svoj jedini izvor informacija. Krajnji ishod priče se
lako da naslutiti. Uzgred budi rečeno, ne treba zaboraviti da je i njegova
nastavnica istorije na neki način bila indirektna žrtva istog nesporazuma
jer je, ne znajući pozadinu cele stvari, morala misliti da se dete najelo
bunike ili da je zavitlava ili, u najmanju ruku, da nije naučilo lekciju
pa lupeta što mu padne na pamet ne bi li se kakogod izvuklo. Rezultat je
bio, dakako, katastrofalan: Nemanja je dobio keca k'o vrata i smatrao je
to krajnjom nepravdom.
No ne bi trebalo smetnuti s uma neospornu činjenicu da su i Nemanja i njegova
nastavnica istorije imali valjano opravdanje za ovaj nesporazum: ona zato
što nije znala sve elemente situacije, a on jednostavno zbog svog mladalačkog
nedostatka iskustva. Iskustva koje je, uostalom, stekao vrlo rano zahvaljujući
upravo ovom incidentu posle koga verovatno nije više sklon da meša istoriju
i fikciju. Interesantno je, međutim, da ima ljudi koji su tome skloni i
u mnogo kasnijim godinama. Tome može da posluži kao dokaz jedna druga anegdota
u vezi s opusom Zlatana Dorića.