 |
Viljuška na dvoru kralja Uroša
Ostaje delikatno pitanje anahronizama. Mogu biti hotimični, neki su nehotični,
načinjeni iz nepažnje ili neznanja. Ali to nije ono najvažnije. Mnogo je
zanimljivije upitati se kakav efekat izazivaju.
Da bi postigli bilo kakav efekat, neophodno je da budu dovoljno veliki da
bi bili uočljivi. Najspektakularniji su svakako oni koji su hotimice načinjeni,
u humorističke svrhe, kao na primer u poznatom romanu Marka Tvena Jenki
na dvoru kralja Artura. Takvih nema u Dorićevoj "pozorišnoj igri", mada
ih je moglo biti. Ali zato ima drugih, mnogo suptilnijih, koji su svesno
načineni s tim da ne budu uočeni.
To je, na primer, slučaj s čestim pozivanjem na Svetog Savu koji u to vreme
još nije bio proglašen za sveca. Ali koliko bi gledalaca bilo u stanju da
to primeti? Još važnije, ne bi li strogo poštovanje istorijske istine i
prosto pominjanje Rastka Nemanjića ili Save Nemanjića, iz naše današnje
perspektive, s obzirom na već stečene i uveliko uvrežene navike, čak pomalo
i zasmetalo? Sličan je primer i s guslama koje su u Srbiju donete verovatno
tek u XVI ili možda čak u XVII veku. Dakle, u tursko vreme i verovatno od
strane samih Turaka. Slično pitanje: kolika je verovatnoća da jedan prosečni
gledalac zna taj podatak i primeti anahronizam? Ili, još bolje, koliko smo
spremni da taj podatak, ma koliko on možda bio tačan i utvrđen, bezrezervno
prihvatimo? Ne kosi li se on odveć neprijatno s našom predstavom o predmetu
koji važi kao naš nacionalni instrument?
Ima nešto paradoksalno u ovim primerima koji usmeravaju na zaključak da
je u izvesnim slučajevima istorijski netačno na neki način verovatnije i
zato prihvatljivije od istorijski tačnog. Sledeći je možda još zanimljiviji,
ali iz drugih, gotovo suprotnih razloga. Nije, zapravo, u pitanju anahronizam
u pravom smislu te reči već jedan mnogo složeniji i u suštini još uvek nedovoljno
rasvetljen problem. Upotreba pribora za jelo na dvorovima srednjevekovnih
srpskih vladara - uz obaveznu opasku da je to bilo u vreme kad se na zapadnoevropskim
dvorovima jelo prstima - smatrala se dosta dugo u našoj istoriografiji dovoljno
dokazanom na osnovu dosta brojnih detalja na freskama u našim manastirima.
Onda je ovo dovedeno u sumnju jer arheološke iskopine nijednim materijalnim
nalazom nisu potkrepile to opšteprihvaćeno mišljenje. Predloženo je objašnjenje
po kojem su vizantijski živopisci jednostavno reprodukovali ono što su videli
na tamošnjim dvorovima, a ne srpskim. Ako je to tačno, onda bi se pokazalo
da je u ovom slučaju Dorić ne na strani istorijski verovatnog nego istorijske
istine. Jednostavno zato što mu to tako odgovara jer je u skladu s njegovom
osnovnom tezom po kojoj Jelena i njena svita uče srpski dvor lepim manirima.
Sasvim je moguće da je bilo upravo obrnuto i da su, zahvaljujući uticaju
Vizantije, maniri na srpskom dvoru bili daleko uglađeniji nego na zapadnim
dvorovima. Kao što to Radoslav Zlatan Dorić sam rado kaže, možda je to tako
bilo a možda i nije.