Jugonostalgija, “sa ukusom licemerja”

Ova priča dešava se osamdesetih godina prošlog veka. O nekoj budućoj tranziciji ili rasprodaji privrede još se nije govorilo. Ali trulež se u vazduhu već osećala. To društvo koje nije bilo ni kapitalističko, ni socijalističko, negovalo je radničku klasu priučenih seljaka i neobrazovanih radnika. Oni koji su živeli u selima oko velikih gradova, imali su jedan ideal: da se zaposle u fabrici, prespavaju na poslu, da odu i da se vrate prigradskim autobusima u kojima će još malo dospavati; odrade neophodno na svojim malim imanjima, i tako švercujući se kroz život ~ sačekaju penziju.

Oni gradski proleteri, kao i seoski, sanjali su bolovanje. I jedni i drugi, dovoljno licemerni, provlačili su se kroz život na razne načine. Evo jednog koji je zabeležio urednik sajta Dragoslav Simić u Politikinoj rubrici Među nama, 16. maja 1987. godine.

Majstor Gavra,

Moja sestra Cica živi u Smederevskoj Palanci. Tog dana kada sam doputovao, bila je tužna. Rekla je: “Umro je Paja. Juče smo ga sahranili...”

Paju nisam poznavao, ali mi je ispričala da je pokojnik bio jedan od najboljih ljudi sa kojima se družila. Bili su dobri prijatelji i, ništa više.

I nehotice, našao sam se u prilici da saučestvujem u Vesninoj tuzi. Ćaskali smo. Od inflacije stigli smo do automobila, a od starih kola koja sam vozio do autolimara.

~ Nema dobrih majstora, rekao sam.

~ Varaš se, odvratila je. Ima samo jedan, to je Gavra, Pajin brat.

Nije bilo razloga da posumnjam u njenu priču. Ako je Paja bio takav, pomislio sam, kakav li je tek čovek Gavra. U svojoj uobrazilji video sam poštenjačinu koji dostojanstveno gazi kroz život.

Već posle nedelju dana, Gavra i ja išli smo ka farbari u blizini njegovog stana na Petlovom brdu. Kupujemo zaštitnu boju i ostalo potrebno za rad. Posao je ugovoren. Video je kola, pregledao i rekao:

~ Da ti ja sve ovo sredim, koštaćete 7 do 8 miliona starih dinara.

Tako smo se pogodili.

On, čovek srednjeg rasta, okruglog lica, prosed. Ostavljao je utisak simpatičnog čoveka. Ide pored mene i pozdravlja svoje komšije:

~ Eto znate, priča sa njima. Došao mi prijatelj da mu malo sredim kola. Šta ćete, ova skupoća. Moramo da se pomognemo. Čovek ima malu platu, ne može da kupi nov auto.

Nije mi se žurilo. Posle dve nedelje zove mene majstor Gavra da dođem da vidim, da pregledam... Samo da bude pošteno. On je Čukaričanin, stari Beograđanin, mehaničar na remontu PKB šećerane, kod Ade. Govorio je umilnim glasom.

~ Uzeo sam malo i bolovanja, samo da ti ovo završim. Nego, nedostajaće još plastobita. Dve kile sam potrošio, treba još toliko. Pogledaj sve dobro, nemoj posle da bude nešto...

U jednom trenutku pomislio sam, nije moj auto kamion. Osim toga, čemu bolovanje za spačeka koji treba dobro očistiti od rđe i zavariti poneki istruleli deo. Rasturena limarija od kola u radu ostala je iza mene. Ali ona sestrina priča o bratu Paji, ipak je bila jača. Otišao sam kući zadovoljan. Međutim, iste večeri zazvonio je moj telefon.

~ Znaš šta, veli Gavra, čujem i sad njegov ljutit glas. Ja za ove pare ne mogu da radim, a ti ako nećeš možeš da nosiš auto...!

Nova cena iznosila je neodređenu sumu od 15 do 20 miliona.

~ Čak ti i za te pare činim uslugu, dodao je.

Videh već sebe kako u rukama nosim moja kola i nudim ih nekom novom majstoru. Telefonsko cenjkanje svelo se na 15 miliona.

Već smo ušli u četvoronedeljni rad i taman kad je trebalo da podignem “limuzinu”, opet me je glas iz telefonske slušalice obavestio da je prilikom skidanja naprslo prednje staklo, ali da bude sve pošeteno kao što je i bilo, “on će to nadoknaditi.”

Sada vozim svoj auto i gledam kroz naprslo staklo i truli vetrobranski lim koji nije zamenjen. Kola su ofarbana, a Gavrilo se više nije javio. Poznat majstorski trik.

Ponekad se setim priče o pokojnom Paji. Valjda zbog toga, ostao sam lišen one odbranbene gotovosti koju svaki čovek poseduje kad oseti da ga drugi vara.

Majstor Gavra sa bratovljevom preporukom?

Kupio sam i novo staklo. Neka đavo nosi dinare. Teško mi je da se javim mojoj dobronamernoj sestri. Pokvariću joj iluziju.

Kada su ovu priču posle izvesnog vremena objavile novine, stvar je “izašla iz kuće”.

Pozvao me je majstor Gavra opet telefonom. Bio je ljut i uvređen. Govorio je rečima čoveka kome je naneta nepravda. Trpi, veli, jer se priča o njemu “dohvatila ulice”. Pomenuo je celu ugroženu porodicu: ženu, dva sina, majku... Navodio je imena raznih ljudi koji mogu da posvedoče o njegovoj čestitosti. Za čitavih mnogo godina radnog veka nije mu se tako nešto dogodilo.

Pretio je, postavljao uslove, predložio tri rešenja. Rekao je da je trebalo da ga opomenem kad je već izrekao onu “drugu cenu”. Objasnio mi je da sam ga oblatio. Dodao je da je odmah video da sam ja “neki ljigav čovek”. Pitao me je, “šta mi je sve to trebalo!” I ono za bolovanje, zašto sam to napisao. Branio se i rekao kako ga sada drugovi u preduzeću zovu “bolovanjce”, a i oni to isto rade. “Kako ja, veli mi Gavra, sada da objasnim tim balegarima o čemu se radi”! Nudio mi je pare da vrati natrag, ali da predhodno razlupa sve što je uradio. Tražio je da povučem sve što je napisano. Nudio je da dođe kod mene kući sa celom porodicom. Nije znao ko sam, rekao mi je. “Napao si me, veli, bez objave rata”. Onda me je pozvao da dođem kod njega. Nabavio je prednje staklo iz Ljubljane bez obzira što se staklo može kupiti kod Staklopana u Beogradu. Na kraju, uopšte nije razumeo u čemu je njegova krivica i opet se kleo u svoje poštenje. Ali pomenuo je i ovakvu vrlo zanimljivu varijantu kao završnicu: “Mogu ja da ne priznam da si mi uopšte dao pare. Ušao si sam u moje dvorište i oteo kola...?”

Postavljeno: avgust 2013.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad