Lako i brzo  |  Početna

english YouTube facebook

Po izboru urednika sajta Dragoslava Simića

Nasleđe za budućnost

heritološki pogled na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata

Prof. dr Suzana Polić – Radovanović

Postoje dve vrste zaborava: lagano i nasilno uništavanje sećanja, ili spektakularno promovisanje, prelazak iz istorijskog prostora u reklamni prostor - reči su Žana Bodrijara, francuskog postmoderniste, velikog mislioca savremene epohe, koji je vreme u kojem živimo opisao kao trijumfujuću mondijalizaciju u sukobu sa samom sobom [1].

Zaborav i sećanje predstavljaju dva antipoda na heritološkoj skali koja određuje meru civilizovanosti jednog društva. Heritologija – nauka o zaštiti nasleđa, koja za osnovnu temu istraživanja ima budućnost kolektivnog iskustva, na istorijske događaje gleda sa stanovišta očuvanja esencijalnih vrednosti nasleđa, značajnih za budući razvoj čovečanstva.

Zbog toga je fenomen uočen na prelomu dva veka, koji se heritološki može opisati kao slobodna konverzija istorijske supstance, veoma važan za nasleđe koje svako društvo ili nacionalna zajednica danas projektuje za budućnost. U tom smislu, dvadeseti vek, sa heritološkog stanovišta, bio je vek traganja za istorijskim istinama, a dvadesetprvi vek, zahvaljujući, pre svega, novim tehnologijama, biće vek heritološkog traganja za istorijskim realnostima.

U obeležavanju stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, u Srbiji verujemo, da ćemo najznačajnije vrednosti našeg nasleđa za budućnost, pružiti doslednom i naučno argumentovanom prezentacijom istorijskih istina, koje će se moći čuti na naučnim skupovima ili pronaći u prigodnim izdanjima i na web stranicama naših ustanova nauke i kulture. Naučnici Srbije, u skladu sa okolnostima, čine to stoički, uprkos uviđanju da savremeni svet, koji je i u političkom domenu svet spektakla (dakle svet kreiranja različitih istorijskih realnosti), ne poklanja pažnju naučnim istinama, barem ne u meri u kojoj bi to moralo biti. Otuda se u projektovanju nasleđa za budućnost, ne radi o tome da bi srpska nauka trebalo da konkuriše vremenu spektakla koji kreira različite istorijske realnosti, već da bi nauka u službi društva, morala da prepozna mehanizme kreiranja tih realnosti, kako bi u vremenima velikih izazova, mogla da sačuva istinitost svog nasleđa za svoju budućnost, odnosno budućnost generacija koje dolaze.

Nestigavši još uvek da saberemo sve naše značajne materijalne i nematerijalne tragove iz Prvog svetskog rata, da prokrčimo puteve do svih slavnih mesta naših pogibija i uredimo sva groblja naših predaka, na početku druge decenije XXI veka, suočeni smo sa mogućnošću, da poput većine stanovnika globalnog sela, zatrpani obiljem recikliranih istorijskih informacija i zavedeni potrošačkim društvom, a pri tome i veoma zabrinuti zbog ekonomskih i egzistencijalnih problema, u stvari ne uočimo novu projekciju nasleđa za budućnost, koja se rađa u previranjima, reciklažama i rekonstrukcijama tumačenja istorijskih događaja.

Srpsko društvo ovaj ozbiljan problem zatiče u oskudici novca, energije i ideja, što znači, svega neophodnog da bi se zasenili spektakularni projekti zaborava autentične istorije, koji se mogu dogoditi u njenom neposrednom okruženju, u skladu sa već viđenom praksom tokom prethodnih decenija. I šta se zaista može učiniti, pitanje je koje traži odgovore u evropskim iskustvima kulture sećanja, u istraživanju zadataka sa kojima se ponekad teško nose i mnogo snažniji od nas, kada treba da objasne pozitivne strane nečega što se u Evropi danas smatra necivilizovanim.

Na ovom mestu, heritološki pogled zaustavljamo na, nesumnjivo istorijski važnoj, heritološkoj prekretnici, koja se dogodila prilikom proslave dvestogodišnjice rađanja Francuske republike. Francusko društvo tom prilikom bilo je podeljeno u traganju za pogodnim i takozvanim prijatnim nasleđem koje bi se moglo proslavljati u vezi Francuske revolucije, čija su dominantna obeležja, prema istorijskoj istini, ipak bila, veliko nasilje i teror. Sve se moglo očekivai u intelektualnim krugovima francuskog društva, osim odgovora koji je stigao u zvaničnom izboru francuske države, da se umesto sveobuhvatnog osvetljavanja prošlosti, sve snage preusmere samo ka jednom političkom događaju, proklamaciji Deklaracije o pravima čoveka i građanina.

Tako je u vreme proslave dvestogodišnjice Francuske revolucije, objavljeno više od dve stotine knjiga o ljudskim pravima. A moglo se primetiti, da je povezivanjem Francuske revolucije sa liberalizmom i reformama prosvetiteljstva, nesumnjivo omogućeno “razblaživanje” nasilja svojstvenog revolucionarnom procesu [2]. Zato su u senku pale i Robespjerove reči, da “kralju ne treba suditi, jer je već osuđen” (što svakako nije išlo u prilog proslavljanju ljudskih prava), kao i reči Sen-Žista, da “kralja treba ubiti kao Cezara, bez ikakvih daljih formalnosti, sem dvadeset tri uboda mačem” [3]. Nema sumnje, zvanična Francuska je u kreiranju svoje ostavštine za budućnost, u konceptu proslave dvestogodišnjice rađanja Francuske republike, izabrala: istorijska istina i njeno kritičko preispitivanje moraju biti u senci kreiranja nove istorijske realnosti.

Revolucionarni sud dvanaestorice, Robespjer

O pitanju terora: a- Revolucionarni sud dvanaestorice osudio je Hébertists frakciju radikalnog terora [4]
čije delovanje je pretilo da ugrozi tekovine revolucije;
b- Karikatura “Robespjer giljotinira svoje dželate, nakon što je giljotinirao sve druge u Francuskoj” [5]

Međutim, postoje i druge specifične i vrlo aktuelne forme kulture sećanja, kakve promoviše britansko društvo, razvijajući novi umetničko - politički prostor, nekada nagovešten pod nazivom živi teatar istorije, a danas etabliran pod nazivom re-enacment umetnost – umetnost ponovnog odigravanja. Reč je o masovnim manifestacijama rekonstrukcije velikih istorijskih događaja, koje su danas i deo kulture sećanja pod brigom vladinih agencija koje razvijaju praksu popularne izvođačke istoriografije, kao što to čini English Heritage.

Umetničkim činom ponovnog odigravanja – rekonstrukcijom bitaka u kojima se verodostojno nastoji rekonstruisati događaj iz neke epohe, uspostavlja se praksa bazirana na potrebi savremenog čoveka da bude deo reality programa, kako bi, koliko je to moguće (d)oživeo autentične događaje. Na taj način, ideje i tehnike kulture sećanja prenose se sa kolena na koleno, kao nematerijalno nasleđe, a posle svega, ostaju snimci ponovljenih događaja kao tragovi za budućnost, u kojoj će ova simulacija steći status istorijske realnosti.

U tom smislu, heritološki je veoma važan primer iz novije političke istorije: rekonstrukcija Bitke kod Orgrejva, koja se vodila između 10 000 jorkširskih rudara i 5 000 pripadnika britanske policije, 1984. godine, u vreme vladavine Margaret Tačer. Rekonstrukciju ovog događaja u kojem rudari nisu uspeli da ostvare svoja prava, organizovao je britanski umetnik Džeremi Deler, uz učešće hiljadu rudara i policajaca koji su bili akteri autentičnih borbi, a uz njih su bili i aktivisti - članovi Društva za rekonstrukciju istorijskih događaja. Bio bi to možda isključivo umetnički čin, poput rekonstrukcije različitih bitaka koje su inače na repertoaru ovakvih društava (Bitka za Normandiju), da se nad celim događajem nije nadvila senka priznanja televizijske stanice BBC, da je u montaži filma, izveštavajući tokom autentičnih događaja 1984. godine, izmenila tok događaja tako, da je izgledalo da su rudari žestoko napali policiju koja se pasivno branila. U stvari, bilo je sasvim obrnuto.

Ovaj primer umetničkog čina koji je na svetlost dana izneo prećutanu istinu o represivnosti i instrumentalizovanju medija, te montaži “istine” o istorijski važnom događaju, asocira nas na slične primere na balkanskim prostorima, tokom krvavih sukoba devedesetih godina prošlog veka. Mnoge od montaža zauvek su zamaglile istorijske istine, stvarajući nove istorijske realnosti i pitanje je hoće li budućnost iznedriti neku mnogo savršeniju tehniku ponovnog odigravanja, koja bi kao u slučaju rudarske bitke u Engleskoj, omogućila da na videlo izađu montirane “istine”.

Vraćajući se, u skladu sa tim, pitanju mogućih verzija reinterpretacije istorijskih događaja početka Prvog svetskog rata, nije teško zamisliti situaciju u kojoj se, poput promene uloga rudara i policije iz Bitke kod Orgrejva, menjaju mesta uzrocima i povodu Prvog svetskog rata, radi stvaranja neke nove istorijske realnosti. U tom smislu, umetnost ponovnog odigravanja mogla bi biti zloupotrebljena: zavisno od instrumenata izvođenja, reč bi bila o podizanju, kreiranju ili (re)programiranju nacionalnih samosvesti, kao i (re)programiranju nasleđa za budućnost. A savremeni čovek, koji samo želi da se igra, kao učesnik tako uzbudljivih reality događanja, u ovoj igri zapravo bi bio učesnik u živom redimenzionisanju istorije. Dakle, bila bi tu reč o kontroli sećanja, koja ne bi bila ništa novo u istorijskom pamćenju čovečanstva.

Pitanje suverene kontrole sećanja, locirane u državnom aparatu, u stvari je tekovina davne 1920. godine: prilikom obeležavanja trogodišnjice Oktobarske revolucije, u spektaklu uličnog teatra “Juriš na Zimski dvorac”, u režiji Nikolaja Evrejinova, bilo je angažovano osam stotina izvođača, da se ponovnim odigravanjem događaja stvori atmosfera iz vremena revolucije. U tom ambijentu, oko 100 000 građana moglo je da se identifikuje sa autentičnim prizorima revolucije. Mišljenje Lenjina i Lončarskog bilo je, da radi kontrole ovog događaja, koji se odvijao u vreme velike nemaštine i građanskog rata u okolini Petrograda, spektakl mora biti izveden u kombinaciji režije i vojnog komandovanja. [6] Bio je to prvi primer teatra žive istorije, kao dirigovane interpretacije jednog važnog događaja, koji je neposrednim političkim instrumentalizovanjem obeležavanja revolucije, imao za cilj da se programira samosvest narodnih masa.

Juriš na Zimski dvorac - prizor iz filma “Oktobar”, 1927.

Juriš na Zimski dvorac - prizor iz filma “Oktobar”, 1927. [7]

Od tada do danas, živi teatar istorije koji se proširio i na druge medije - kompjuterske igrice, holivudske filmove i muzeje žive istorije [8], pokazuje nam u svim svojim formama, da je istorija u neprestanim preobražajima u skladu sa politikama vladajućih aparata, da se motivi, lokacije i izvođači menjaju, ali da ciljevi ostaju isti. Opasnosti neuviđanja potencijalne reciklaže istorijskih istina koje bi se mogle provući u režijama ovakvih događaja, odnose se na mogućnost udaljavanja od osećanja realnosti kojem čovek, koji se igra reality programa, veruje da teži. Tako bi, kao učesnik ponovnih događanja, mogao lično doprineti da istorija bodrijarovski uđe u sukob sa samom sobom, ostavljajući nasleđe za budućnost koje bi se sve više udaljavalo od istorijske istine. Heritološko sredstvo umetnosti ponovnog odigravanja, čiji je osnovni smisao očuvanje vrednosti nasleđa, na taj način, i opet paradoksalno, bilo bi instrumentalizovano u cilju kreiranja nove istorijske realnosti.

Razmišljajući o tome kojim pravcem bi trebalo krenuti u projektovanju sopstvene zaostavštine za budućnost, a ne biti žrtva stvaranja novih istorijskih realnosti, ne bi trebalo da zaboravimo reči jednog od vodećih nemačkih istoričara, Fridriha Majnekea, napisane u tekstu “ Deutschland und der Weltkrieg” 1914. godine: “Austrija i Nemaćka isprovocirane su da uđu u rat, zato što su država i narod Srbije bili nesposobni da vode jedan časni i lojalni rat, sprovodeći fanatičnu, varvarsku i kriminalnu politiku.” Pri tome, ne bi trebalo zaboraviti i da je Majneke insistirao, da potpuno razume želju Srba da osnuju svoju nacionalnu državu, ali, “da bi jedan narod to uspeo, nužno je da prvo dokaže da je kulturni narod” [9].

Takođe, mogu nam od pomoći biti i reči Majnekeovog doktoranta, Franca Rozencvajga, autora slavnog dela “Hegel i država”: ovaj intelektualac, istovremeno i austrijski vojnik protivvazdušne odbrane, koji se zatekao u vojnoj bolnici u Beogradu krajem Prvog svetskog rata, slao je iz Beograda brojna pisma u kojima se može čitati ogorčenost zbog izvesnog završetka rata i sloma ideje srednje Evrope. Njegove uslove, da se sudbina sveta ispunjava kroz razliku i jedinstvo između “rata koji je otac svih stvari” i “mira, kao majke svih stvari” [10], parafraziraće gotovo vek kasnije i Bernar-Anri Levi, govoreći o nasleđu za budućnost koje njegova generacija ostavlja budućim naraštajima. U intervjuu Špiglu, pod nazivom “Rat za prosvećenost” Levi kaže:

“Rat kao otac svih stvari i mir radi samog sebe. Ta dihotomija skreće pogled sa treće opcije, na koju malo njih misli, sa pravednog rata...... Ne dižem ruke od tvrdoglavih napora da svet učinim makar malo manje lošim. Strahota ne sme da bude poslednja reč. Moja generacija je u međunarodno pravo uvela veličanstveni princip: pravo na intervenciju. To pravo je u poslednje vreme omogućilo tri oslobodilačka rata: u Bosni, na Kosovu i sada u Avganistanu. Na našoj deci je da nastave, da to pravo pretvore u univerzalnu obavezu. Za to će im biti potrebno više od humanitarne pomoći i izraza saučešća.“ [11]

Posmatrajući ovu liniju razmišljanja koja se proteže kroz čitav vek, od Majnekea do Levija, mi vidimo da i posle gotovo sto godina od osnivanja sekcije Karnegijeve fondacije za istraživanje porekla i uzroka ratova [12], nema univerzalnog, svima prihvatljivog koncepta istorijske istine kao nasleđa za budućnost, već samo više mogućih varijacija istorijskih realnosti.

S tim u vezi, u predvečerje stogodišnjice Prvog svetskog rata, Srbija koju svet oslobađa od dela njene teritorije, kreirajući time neku novu istorijsku realnost, opet je u istoj tački kruga, u situaciji da pod drugim vidovima ultimatuma, dokazuje svoju podobnost (kulturu) za ulazak u Evropu. Trenutak je da se naša generacija zapita, šta je za tih sto godina Srbija propustila da uradi i šta to nesmemo propustiti mi, projektujući svoje nasleđe za budućnost ?

Zagledani u iskustva kulture sećanja evropskih naroda, ako već nemamo snage da kreiramo svoju istorijsku realnost, te umetnošću ponovnog odigravanja, preispitujemo svoju prošlost, mogli bismo za početak, da saberemo sve naše značajne materijalne i nematerijalne tragove Prvog svetskog rata, da prokrčimo puteve do svih slavnih mesta naših pogibija i uredimo sva groblja naših predaka, da bismo iz zaborava oslobodili sećanje.

To sećanje, kao i svim drugim narodima danas, daće nam snagu da ponovo profilišemo nacionalnu samosvest, i sopstvenim poimanjem realnosti sačuvamo istinu kao naše nasleđe za budućnost.


1 Žan Bodrijar, Iluzija kraja, Rad, Beograd, 1995.
2 Dan Edelstein, Hostis humani generis: Devils, Natural rights, and Terror in the French Revolution, Telos, 2007.
3 Saint-Just, Euvres complètes, p. 377
4 http://en.wikipedia.org/wiki/Louis_Antoine_de_Saint-Just
5 http://en.wikipedia.org/wiki/File:Robespierre_ex%C3%A9cutant_le_bourreau.jpg
6 Suzan Bak-Mors, Svet snova i katastrofa. Nestanak masovne utopije na Istoku i Zapadu.Beogradski krug, Beograd, 2005.
7 http://ru.wikipedia.org/wiki/Зимний_дворец
8 D. Sretenović, Učini to ponovo...umetnost ponovnog odigravanja odigravanja, Treći program, 139-140, 2008.
9 F. Meinecke, Politische Schriften und Reden, Werke, 2, Darmstadt, Siegfried Töche-Mittler Verlag, 1958,
10 P. Bojanić, O razlogu rata [Kriegsgrund], Međunarodni kolokvijum „Franc Rozencvajg:politika, istorija, religija“, Parlament des Philosophes“, Strazbur, 2009.
11 Bernar-Anri Levi, "Rat za prosvećenost", Spiegel, 3. 12. 2001. http://starisajt.nspm.rs/Debate/debtem3anrilevi.htm
12 25.11.1910. godine Carnegie osniva fondaciju čija je Druga sekcija bila posvećena uzrocima i posledicama ratova

Postavljeno: jul 2014.

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad

Ako želite lako i brzo da se snađete na sajtu kliknite na početna slova abecede.
Ovaj način omogućiće da lako pretražite sadržaj sajta.

A    B    C    Ć    Č    D    Đ        E    F    G    H    I    J    K

L    Lj    M    N    Nj    O    P    R    S    Š    T    U    V    Z    Ž

Arhiv Simić © 2009. Sva prava zadržana