Žal za javašlukom „NA TENDERU“

Piše Dragoslav Simić urednik sajta

Između dva kapitalizma, ovog sada i onog pre II svetskog rata, veliki prazan prostor meren decenijama su popunili radnički saveti, društvena svojina, sudovi udruženog rada i radnički sindikati tokom kojih se formirala svest miliona o tome da je „društveno“ ničije pa ova priča može da deluje kao podsetnik kome važnost nije istekla, a „žal“ za javašlukom ogleda se u uzrečici: „Ah kako se nekad lepo živelo.“

Izgled kuće načinjene od „javašluka“ koju je pokrio bagremar. Ko sad može da vidi ispucale zidove,
naprso pod i trule grede od temelja na koje se kuća oslanja.

Polovinom osamdesetih, Perić i Mirković, prve komšije, posle nekog sajma građevinarsta u Beogradu, gde su bile izložene montažne kuće različitih proizvođača, dogovore se da brzo i lako za tri dana, kako je u prospektu pisalo, sagrade kuće. Odluče se za “Komgrap” i odu sredinom aprila u Kijevo kod Beograda, da sa ovom firmom sklope ugovor.

Ljubazni prodavci Zec i Nešić: “Kakve hoćete, kuće, kakvih oblika, boja i veličina, hoćete li kaficu, pićence...!? Bondruk, beton, durisol... Sve imamo, - govorila su ova dvojica leporekih ljudi.

Tako su Perić i Mirković upoznali Nešića i Zeca, a onda priča počinje da teče drugim tokom.

Pronađen je nekoliko dana kasnije Miroljub koji je načinio kalkulaciju. Sada već skoro prijatelji sa prodavcima – ona dva kupca, pokušavaju sledećih dana da nađu Matića koji treba na osnovu Miroljubovog “nalaza” da otkuca ugovor. Najzad, ugovor se srećno potpisuje dvadesetog dana od prvog susreta u Kijevu, prema kome tri nedelje kasnije upakovane kuće treba da izađu iz proizvodnje. Uplatnice kojima su kuće plaćene već su kod prodavca.

Prođe i maj, ali kuća nema. Počeše godišnji odmori. Zeca je smenio Joca, Jocu Nešič, Nešića Zec.

“Hajde, vele oni, - da vidimo gde je zapelo.“

Tako su kupci upoznali i tesare Dobrivoja, Stoleta i druge. Skoro će jesen.

Na scenu stupa Mića, nabavljač drveta, predsednik Radničkog saveta. “Stići će grede iz Bosne za neki dan,” ~ veli on.

Bogunović, šef montaže obećava: “Biče sigurno za nedelju dana.”

Opet se rok produžio za nedelju dana, a kroz tri nedelje, najzad su kamioni mogli da odnesu robu.

Transport je bio fantastičan. Dva kupca po dvorištu fabrike jure magacionere Zorića i Radojkovića, transportne radnike i rukovaoce viljuškara. Proizvodnja je prekinuta jer zabava traje. Svi se u fabričkom krugu smeju onoj dvojici koji ne znaju ko je ko. Ali ko zna dokle bi ove žmurke trajale da se posle 14 časova žena sa portirnice ne sažali na ove jadnike ~ kupce, i dobaci šifru: “Donesite pivo pa će posao odma' da krene...”

“Ajde gazda,” raduju se radnici.

Stiže i sanduk piva. Kupci i Komgrapovci - jedna familija. Opšte veselje.

I taj dan je prošao, a Bogunović sutra kaže: “Instruktor” za montažu če biti Stole.”

Tri dana Kongrapu po 3.650. dinara za instruktora i instruktoru Stoletu još 15.000 dinara u džep za rad na terenu.

Mora da se plati, nema druge, van ugovora. Kad se u kamion utovare daske, fetne, letve i grede, u tom spoju dar mara i građevinskog haosa, može da se snađe iskljućivo onaj ko je “pakovao” kuću. Kupci to tek saznaju na kraju. Zato za montažu mora da bude pozvan samo “instruktor” koga je odredio šef.

Stole je na terenu ljut i nečim stalno nezadovoljan, ili je to deo igre o “podeli plena” između majstora i šefova, kupci to ne znaju. Kasno je ispravljati “krivu Drinu” i namrštenog “instruktora” vraćati u fabriku.

Trodnevna “drugarska veza” je završena ovim rezultatom: okrnjeni blokovi “četrnajstica”, neobrađene grede, razmer drvenih nosaća nepravilno izvršen, nema unutarnjih vrata, nema kosnika, neisporučeni šrafovi za salonit, kriva ulazna vrata... Ipak je to nekako sklepano i kuća ima oblik i formu koju su kupci videli pre 4 meseca u prospektu.

Kako doći do neisporučenog materijala? Opet kupci jure po fabričkom krugu magacionere i majstore, a svi oni zajedno, magacioneri i majstori, sa šefovima, udruženi, nastupaju protiv kupaca.

U košmaru koji nastaje treba dokazivati, pravdati se, uveravati, stalno moliti - namrštene i mračne ljude iz proizvodnje da zaista nešto nije isporučeno i da vlasnici kuća nisu nikakvi prevaranti koji hoće na brzinu nešto da ušićare, recimo da dobiju kvaku više za vrata, koje inače nema.

“Sad i nikad više”, misle kupci u sebi, ali ovoj priči još nije došao kraj.

Dvadesetak dana po završenom poslu u fabričkom krugu, majstor Stole koji je uredno bio plaćen i čašćavan, obećava: “Će ti zapalim kuću...! Da daš još milion i po (starih dinara) za moj rad. Znam di si.”

Greške na montaži kuće od 45 kvadratnih metara ispravljane su posle tri godine, neke nikad.

Kada danas voz na međunarodnoj železničkoj pruzi kroz Srbiju, Beograd ~ Solun, prođe kroz postaju Kijevo, pedestak metara od rampe, mogu se videti ruine nekadašnje fabrike montažnih kuća. Sve pohara i pustoš. Samo u jutarnjoj izmaglici još uvek naziru se senke ona dva kupca koji po dvorištu jure besne “samoupravljače”, a ovi ih psuju i traže pivo.

Ah, kako se nekad lepo živelo.

U ponudi koja se sada naziva “tender”, kakvu će šansu imati Stole iz “udruženog rada” i drugari “iz društvene svojine”, nekadašnji članovi radničkih saveta, da li će im “sud udruženog rada” vratiti ono što su prokockali?!

Postavljeno: jul 2013.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad