ROT I RELI, Nemac i Jevreji

piše Dragoslav Simić

Odrednicu “Beograd najbolje mesto za učenje istorije” nije napisao ovaj novinar već profesor istorije Andreas Rot.

Kako je do toga došlo? Pođimo redom.

Pozivnica koju je uputio Rot maja ove godine, /2015./ na više adresa javnih ličnosti u Srbiji, odnosila se na izložbu o paralelnom životu beogradskih advokata Samuila i Vojke Demajo, brata i sestre. Samuilo je bio deo sloja beogradske jevrejske buržoazije, a Vojka je kao socialista bila u zatvoru političke policije Kraljevine Jugoslavije. U priči je prikazana i sudbina njihovog najopasnijeg neprijatelja, vojnog zapovednika Nemačke u Srbiji 1941, Ludviga fon Šredera. “U Nemačkoj školi na Senjaku u Beogradu, đaci i nastavnici su zajedno napravili ovu zanimljivu izložbu,” ~ pisalo je u pozivnici. Turu sa posetiocima i vodičem na srpskom, organizuje profesor Rot.

Profesor Andreas Rot

Zašto se bavi taj Nemac, profesor Nemačke škole, ovom vrstom tema koje nisu upisane u njegovu nastavnu obavezu, biće jasnije iz pisma koje mi je uputio:

“Kad sam bio sa đacima prvi put da posetimo Staro beogradsko sajmište, primetio sam da govoriti o holokaustu danas, posle toliko godina, je tema kao i svaka druga, ništa posebno. Đaci su pričali o holokaustu hladno, kao o nećem običnom, bez ikakve svesti o tome da se nalaze na mestu zločina. Bio sam razočaran tim saznanjem; treba nešto uraditi mislio sam, ali šta. Onda mi je jednog dana supruga dala članak koji je objaviljen u Politici: “Ratni dnevnik Reli Pardo”, o knjizi “beogradske Ane Frank”. U „Politikinom” članku, piše da bi se knjiga “To je bio samo piknik” /izdanje “Službeni glasnik”, 2014./ Relinih sećanja, pisana kao vrhunska literatura, mogla uvrstiti u izbor za Nobelovu nagradu. Moja znatiželja je bila probuđena. Kupio sam knjigu i počeo da čitam. Sve se događalo u jednom špajzu u Dečanskoj ulici u Beogradu u kome je malu Reli godinama skrivao pred Nemcima teča Jovan Jovanović. Tako sam zahvaljujući ovom prikazu prvi put pročitao neku knjigu na srpskom. Bio sam dirnut. Ta knjiga mora da bude prevedena na nemački, a đaci će biti ukljućeni u prevođenje.”

Profesor Rot, do njega Relina unuka Noga, sasvim desno, Relina ćerka Eti Kac i učenici Nemačke škole koji su prevodili knjigu „To je bio samo piknik“.
U sredini Julijana Kusevic plavuša. Ona je nastavnica nemačkog jezika i takođe je u projektu prevođenja knjige.

A odobrenje za prevod, pitam.

Rot pokazuje deo prepiske sa starom gospođom, Reli Pardo Alfandari, koja živi danas u Izraelu.

“Gospodine. Dajući Vam dozvolu da prevedete knjigu na nemački jezik, ja sam prekršila svoju zakletvu da neću nikada imati veze sa vašim narodom i jezikom. Sada sam Vam dala pravo za prevod jer sam ubeđena da profesor humanista kao Vi, 70 godina posle holokausta, mora biti jedna izuzetna osoba koja zaslužuje da ja ostavim iza sebe prošlost.”

“Poštovana gospođo Alfandari. Dobio sam i pročitao Vašu poruku od 30. maja. Vrlo sam srećan, ponosan i zahvalan da ste sada spremni da govorite sa jednim Nemcem...”

“Gospodine Rot. Delim sa Vama radost, da će posle velikog truda Vašeg i Vaših saradnika, nemački đaci u Vašoj skoli prevesti moju knjigu “To je bio samo piknik”. Bila sam spremna da govorim sa Nemcima čiji sam jezik i kulturu učila od ranog detinjstva u Beogradu, ali nisam želela da ih sretnem. Niko me nije primorao da Vam dam pravo da prevedete knjigu, ja sam to učinila jer smatram da generacija koja je dovela do holokausta pripada tužnoj istoriji, a deca o tome treba da uče, a opet kao i mi svi, ne razumeju kako se to dogodilo. Nijedan Nemac pre 80 godina ne bi učinio to što ste Vi učinili mojim Piknikom. Nema puno ljudi koji su još živi, a imaju uspomene na te nesrećne dane. Za ostale to je istorija. Vi ste sada moj prijatelj. Pozdrav Reli.”

“Preveli smo celu knjigu, a sad je vreme za redakciju. Đaci nisu imali nikakvo iskustvo sa prevođenjem. Oni su sad razumeli poruku da je reč o najgorem zločinu u istoriji Nemačke i da imamo kao Nemci poseban zadatak za budućnost da sprečimo slične zločine. Šaljem Vam u prilogu fajl sa tekstom knjige na nemačkom i fajl sa uvodom koji sam napisao. Mislim da projekat kao ovaj je najbolji način za učenje istorije. A najbolje mesto za učenje istorije van škole je Beograd gde možemo da vidimo i posetimo mesta istorije. U Beogradu, našao sam grad za taj zadatak zbog zločina koje smo mi izvršili tokom Drugog svetskog rata. Puno pozdrava.”

“Poštovani Gospodine Roth. Knjiga je imala sreću da je stigla u Vaše ruke. Razumemela sam predgovor koj ste napisali na nemačkom i videla koliko ste truda svi uložili. Hvala za analizu. Zahvaljujući Vašem radu, PIKNIK je “progovori nemački”.

“Gospođa Reli. Bio sam na putu da ispunim najvažnji zavet moje generacije. U govoru, koji je održao predsednik Savezne Republike Nemačke, Rihard fon Vajczeker 8. maja 1985. godine, povodom godišnjice završetka Drugog svetskog rata, kazao je: „Mladi ljudi nisu odgovorni za to što se desilo, ali su odgovorni za to kako će, ako se ima u vidu prošlost, istorija dalje teći.“ Tada sam ja, kao sedamnaestogodišnji gimnazijalac iz Esena, bio jedan od tih mladih ljudi na koga se odnosila ova rečenica. Šta je iz toga proisteklo 40 godina kasnije?! Nadam se da je plod našeg rada sada prevod ove knjige u duhu reči Vajczekera. Kao mecenu pridobio sam svog prijatelja iz Sofije, Radoslava Nedijalkova koji je odštampao knjigu. Knjiga na nemačkom će biti predstavljena 11. septembra 2015. godine u našoj školi na Senjaku povodom otvaranja nove školske zgrade.”

Zamolio sam Rota za adresu gospođe Reli jer me je zanimao njen život. U pismo sam ubacio i ovaj utisak o knjizi, pokupljen na promociji. ”Mislim da je to jedna od najsnažnijih kolekcija reči na koju sam ikada nabasao, i sigurno najznačajniji naslov koji se kod nas pojavio tokom 2014. godine”, rekao je Aleksandar Zograf.

”Gospodine Simiću. Stara sam kao istorija. Dakle s vremena na vreme ja podsetim moju decu da nemam nikakav ugovor sa Bogom, i oni već pomisle 'ode voz' a ja se vratim prvim vozom natrag. Izgleda da sam se toliko ”perfeksionisala” da sam i ovoga puta izmakla. ”Idemo dalje”. Knjigu sam pisala za moju decu. Ja nisam pisac. Srdačan pozdrav...

Autor je novinar, urednik sajta www.audioifotoarhiv.com

Izgled nemačkog izdanja knjige “To je bio samo piknik” Reli Pardo Alfandari.
Knjigu su preveli učenici i profesori Nemačke škole u Beogradu, izdanje 2015. godine.

Andreas Rot o nemačkom naslovu knjige: “Naš naslov nemačkog prevoda doslovno glasi „Poslastca“ (nem. „Zuckerschlecken“). Poput engleskog pojma „picnic“ i ovde se očiglednom suprotnošću između naslova i sadržaja knjige postiže snažan efekat otuđenja. Nemački izraz „to nije bilo nimalo slatko“ (nem. „das war kein Zuckerschlecken“) znači da nešto nije bilo nimalo jednostavno...“ dalje (PDF)

Predgovor Andreasa Rota za nemačko izdanje knjige “To je bio samo piknik” Reli Pardo Alfandari.

U svom govoru, koji je 8. maja 1985. godine održao predsednik Savezne Republike Nemačke, Rihard fon Vajczeker (Richard von Weizsäcker), povodom 40-godišnjice završetka Drugog svetskog rata, rekao je: „Mladi ljudi nisu odgovorni za to što se desilo, ali su odgovorni za to kako će, imajući u vidu prošlost, istorija dalje teći.“ Tada sam ja, kao sedamnaestogodišnji gimnazijalac, bio jedan od tih mladih ljudi. A šta je iz toga proisteklo? Kada sam 5. novembra 2014. Godine, jednog prohladnog, kišovitog, jesenjeg jutra, zajedno sa svojim đacima, učenicima 11. razreda Nemačke škole Beograd, sa Senjaka krenuo biciklima do Starog sajmišta, nisam ni slutio da ću toga dana opet čuti reči opomene saveznog predsednika. Pred nekadašnjim Sajmištem grada Beograda, na severnoj obali Save, koje je bilo podignuto krajem tridesetih godina, od februara do maja 1942. godine ubijeno je više od sedam hiljada tamo zarobljenih Jevreja. Među ubijenima bila su i tri člana porodice Alfandari. dalje (PDF)

Srodni linkovi:

Objavljeno 8. aprila 2015.
Dragoslav Simić
Reli Alfandari za nemačke škole

Objavljeno: 05. decembra 2014.
Dragoslav Simić
Ratni dnevnik Reli Pardo

Postavljeno: septembar 2015.

Srodni linkovi: Autor sajta / stranica sajta

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad