Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Jedan trenutak za istoriju iz 1941. godine u Beogradu koju su opisali budući književnik Vlada Bunjac i bivši diplomata dr Grisogono. Bunjac svojom autobiografijom, Grisogono nalogom savesti.
Piše Dragoslav Simić
Lada Bunjac Tončić, ćerka novinara i književnika Vladimira Bunjca, preminulog 1999. godine, iz očeve zaistavštine, 2019. godine objavljuje njegovu obimnu knjigu „Svedok sudbine“.
Kako je Vlada napisao ovo književno i teorijski zavodljivo delo? Utisak čitaoca: prostro je svoj život ispred sebe, od dečačkih dana do svojih mladićkih godina. Onda je pribegao nesvakidašnjem postupku. Uporedo sa svojim životom napravio je političku biografiju država u kojima je živeo: Kraljevini Jugoslaviji, NDH, zatim Nedićevoj Srbiji, i na kraju Titovoj Jugoslaviji. Grafički odlično urađena knjiga. Evo primera autorskog oblikovanja prve glave: „Vladimir je rođen 1928. godine…“ Ali u tom izuzetnom tekstu dat je ceo skupštinski stenogram ranjavanja Stjepana Radića i ubistva Radićevog brata. Svedok sudbine Bunjac ovim slučajem ilustruje sva kasnija dešavanja, protkana Vladinim životom i dokumentarnim isečcima iz života zemlje.
To je višeslojno izvanredno napisana autobiografija u kojoj on sebe oslovljava u trećem licu, Vladimir. Knjiga je sastavljena od 126 kratkih poglavlja koja se mogu čitati posebno, svaka glava za sebe bez praćenja reda koji je u knjizi uspostavio pisac. Vlada je bio opsednut filmom i knjiga liči na scenario za film o našem XX veku.
Zadržaću se samo na dva detalja iz Vladine knjige vezana za mesece maj, jun i juli 1941. u Beogradu. To će mi pomoći da rasvetlim čitaocima teksta, odakle se sada kod mene pojavljuje pismo dr Prvislava Grisogona upućeno iz Beograda 13. jula 1941. godine i adresovano na: Gosp. Dr. Mili Budaku hrvatskom književniku i prvom doglavniku Nezavisne Države Hrvatske u Zagrebu. Grisogono je bio diplomatski službenik Vlade Kraljevine Jugoslavije, Hrvat i Jugosloven. Za vreme okupacije ostao je da živi u Beogradu.
Radeći istoriju porodice Pavić za svoj sajt, upoznao sam ing Damira Pavića, starijeg brata scenariste i pisca Siniše Pavića. /1929./ Tokom razgovora on mi pokazuje hrpu porodičnih fotografija u kojima se /kako?/ našlo i to pismo. Pismo je dr Grisogono rodom iz Sinja, nalogom savesti, napisao na pisaćoj mašini u stanu svog prijatelja Ante Pavića, oca Damira i Siniše, takođe Sinjanina 1941. Za ovo pismo Grisogona ranije nisam čuo. Citiram ovaj pasus upućen Milu Budaku: „Je li državi Hrvatskoj Vaše koncepcije nužna neugasiva mržnja par miliona Srba, uz simpatiju čitavoga Srpstva i svega kulturnoga sveta za njih, a uz osećaj stida ogromne većine Hrvata, bilo da ti Srbi ostanu iznutra zidova Nezavisne Države Hrvatske, bilo da ih prebacite u susednu državu Srbiju?“
Sad opet Vlada, u trećem licu, iz knjige: „Maja 1941. ima 13 godina. Kao dečak sa završenom osnovnom pravoslavnom školom u Bogovićevoj /u Zagrebu/ bio je /Vladimir/ jedina dragocenost svojih roditelja. Početkom maja 1941. otac je bio u bekstvu a njega su /Vladu/ ustaše odvele od kuće i stavile u zalagaonicu u policiju, kao dragocenost, kao taoca. Protivrednost bio je otac živ ili mrtav.“
U daljem tekstu Vlada opisuje kako je na neki volšeban način ipak izvučen iz te ogromne zgrade … „Bilo je već jedanaest sati uveče kada ga je majka dovela do kolodvora gde je bio postavljen brzi voz u pravcu Beograda. Vodila ga je kao u obdanište, a ne u bekstvo preko granice…. Voz je pred jutro stigao u Sremsku Mitrovicu.“ Vlada dalje opisuje da se u trenutku kad je stao voz postrojila ustaška satnija. „Na komandu ustaškog satnika u sve vagone i lokomotive uskakali su bojovnici… Tutnjali su kroz hodnike vagona sa treskom otvarali vrata kupea i vikali hrapavim glasovima: „Srbi marš, izlazi napolje“. Vlada je sedeo pored prozora gde ga je još na početku putovanja smestio debeli čovek u crnom odelu i crnom šeširu. „Popni se mališa na klupu…“ reče kad su ustaše prošle hodnikom, uvi se u zavesu na prozoru i ćuti.“
Voz je stajao ceo sat opisuje Vladimir, koji je gledao kako sve putnike odvode u Logor smrti. Među njima bio je i čovek u crnom šeširu.
Tako je mali Bunjac „svedok sudbine“ sakriven onom zavesom kao jedini putnik stigao u Beograd. Ali nas pisac Bunjac u svojoj autobiografiji uvodi, slikama koje gleda u Beogradu, u dekor rata.
Kupaju se na Savi koju nedelju kasnije beogradski mangupčići čiji je deo i Vlada i upadaju u „mrtve svatove“, kako piše Bunjac. „Desetak, petnaest vezanih, poguranih leševa ubijenih utopljenika, bila je među njima i mlada u venčanici. Na mladoženji je pisalo Meso za Beograd.“
I Grisogono je gledao u Savi kraj Beograda, iste slike kao i Vlada. On piše Milu Budaku: „Ubeđen Jugosloven od rane mladosti, ljubeći i verujući u pobedonosni nastup jugoslovenske nacionalne misli… Mogu da shvatim da partikularist Hrvat još nije stigao do toga da su Srbi i Hrvati jedan narod, i da je to sreća za jedne i za druge. ..,Skupa još i sa Slovencima, tek su narodi četiri puta manji od naših suseda na zapadu, a osam puta manji od naših suseda na severu.“
Grisogono zna za „pošiljke“ iz Jasenovca: „Pišem jer osećam bol i još više stid što ni jedan Hrvat Katolik ne nalazi da digne svoj glas protiv krvavih nepravdi što se nanose Srbima i neizbrisive sramote što se gomila na ime hrvatsko. Pišem Vama jer ste Vi jedno od najodgovornijih lica koja imaju vlast u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.“
Bunjac pisac unosi u knjigu sećanja malog Vlade koji sam, u Beogradu, čeka vesti iz Zagreba. „Prošla su dva meseca bez glasa. Odjednom otac se pojavio. Pobegao je iz Zagreba sakriven ispod uglja u nekoj lokomotivi.“
Dr Grisogono završava pismo Milu Budaku: „Vi se može biti pitate: čemu se taj stari gospodin, u današnjim prilikama, deranžira i usuđuje da Vam upućuje ovo pismo? Praktične svrhe, to je jasno, nema nikakve. Ne obmanjujem se da ću postići ma što. Ne zaboravljam da se izlažem eventualnim većim ili manjim neugodnostima. Ali me je stid kao Hrvata i Katolika da što nitko to učinio nije, kada znam da ogromna većina Hrvata i Katolika, ma kako politički mislili, osećaju u ovoj stvari isti osećaj bola i stida.“
Delove pisma sam prepisao autentično bez ispravki. Datum slanja preko Zemuna iz Beograda je 13. jul 1941.
U prvoj polovini 2019. godine i Bunjčeva knjiga i pismo Grisogona za mene su bili premijera. Dobro je što nisam Vladu detaljnije poznavao. Sada bih o njemu pričao samo štosove. Taj rukopis knjige za njegova života bih već znao. U ovoj godini kako sam je nazvao, premijere, „Svedoka sudbine“ verovatno ne bi pročitao. A Davoru Paviću dugujem zahvalnost za Grisogona koji se možda jednom na ovaj način pojavio u životu porodice Pavić i nikad više.
Pismo Grisogona uneo sam na sajt Audio i Foto arhiv SIMIĆ.
Postavljeno: jun 2019.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
