Štajner protiv Solženjicina

Politika, Kulturni dodatak, subota 1. avgust 2020.

Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com. Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.

Prenosimo deo razgovora s Karlom Štajnerom, autorom knjige „7.000 dana u Sibiru”. Razgovor sam snimio 1988. godine u Zagrebu u Štajnerovom domu. Integralni razgovor biće štampan u knjizi „I glasom se piše istorija” koja je u pripremi

Dragoslav Simić

Kar­lo Štaj­ner je ro­đen 1902. go­di­ne. U do­ku­men­ti­ma mu je pi­sa­lo da je Austri­ja­nac, ali ka­ko je i sam is­ti­cao, bio je ju­go­slo­ven­ski dr­ža­vlja­nin. U Ju­go­sla­vi­ju, u Za­greb, do­šao je 1922. po na­lo­gu par­ti­je i ko­min­ter­ne. De­set go­di­na ka­sni­je po­zi­va­ju ga u Ru­si­ju...

"U Rusiju sam došao 1932. Moju ženu sam upoznao u Moskvi. Ona je Ruskinja. Mene su poslali jedanput u neku školu gde je ona predavala njemački jezik. Ja u to vreme ruski nisam znao. Govorio sam maternji njemački. I u toj školi sam morao pričati o proleterijatu u kapitalističkim državama; ona je prevodila i tako smo se i upoznali.

Normalno smo živeli sve do 4. novembra 1936. godine.

Za predstojeće novembarske praznike, 7. novembra, obično su se te manifestacije po ustanovama i po poduzećima odvijale uglavnom prije nego na sam dan 7. novembar. Ja sam dobio novembarsku nagradu za svoj uspješan rad. I 4. novembra sam došao kući kao i obično. Dogovorio sam se sa jednim saradnikom da 7. novembra dođe kod nas kako bismo praznik proveli zajedno i slavili.

U četiri sata ujutro, četvrtog novembra, neko zvoni na vratima. Nisam znao ko u to vreme može da bude: "Ko je?" - "Pazikuća." - "Šta je?" - "Kod vas iz vaše kuhinje curi na donji kat neka tekućina, voda ili šta ja znam." - Ja sam pogledao i kažem mu: "Nema ništa, kod mene je sve u redu." - "Ne, ne, ipak otvorite!" - Ja sam otvorio jer po glasu sam ga poznavao. Otvorim vrata, on se pomeri na stranu i ulazi oficir NKVD-a sa još dva vojnika. - "Imam nalog za hapšenje." - Onda je počela premetačina i tako su me i odveli. A moja žena viče: "Šta ćeš uzeti sa sobom!? Uzmi nešto sa sobom!" - "Pa šta će mi!? To je neki nesporazum!" - Zbilja, pojma nisam imao o čemu se radi, mislio sam da ću se ja odmah vratiti. Ali umesto toga, dole su stajala kola, onaj ZIS, ona sovjetska kola, a u njemu sede šofer i jedan policajac u uniformi. Ovi koji su me priveli, seli su isto unutra i odvoze me nekuda. Kad smo stigli, gledam gde sam. Aha, Lubjanka - zatvor. NKVD-ovo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nisam bio jedini tamo, na štengama su sedjeli još i drugi.

Čekam. Zovnu me unutra, a tamo je izgledalo kao u dućanu: kuferi pohapšenih, cegeri razni, stoje razbacani. Ovi skidaju sve sa nas, pretražuju sve. Za novac i sat koji sam imao dali su mi potvrdu.

Gotova stvar - odmah u ćeliju u Lubjanki.

Eto, tako je počela moja nesreća, a moja žena Sonja je "imala čast" da se zlopati narednih 20 godina, sama.

Karlo štajner u svom domu

Šta je bila moja greška?! Zašto su me osudili? Tamo piše: agent Gestapoa, član organizacije koja je ubila sekretara Kirova u Lenjingradu i tako slične bedastoće. Ja nisam ništa priznao. Na 10 godina su me osudili i za vreme rata opet, jer se "nisam razoružao". Za vreme rata sam još uvek smatrao da politika Staljina nije ispravna, i da sam čekao Hitlera i tako dalje. Bedastoće! Cela grupa, među njima i Popov koji je bio na procesu Dimitrovu u Lajpcigu, su osuđeni.

Ja sam Solženjicinov "Arhipelag Gulag" čitao još davno i to na ruskom jeziku. Onda sam sebi rekao: to nije antistaljinistički tekst nego antikomunistički i jednostavno - kontrarevolucionarni.

On na nekoliko mesta spominje da ovo što Tito i jugoslovenski komunisti hoće, da to nije ništa drugo nego staljinizam druge vrste. On kaže: "Sa vremenom će se to pretvoriti u isto ono što je danas za vreme Staljina." To Solženjicin govori.

Kod njega, on to na nekoliko mesta govori, da je on antikomunista. I njegov tekst nema nijedne stranice gde se ne izražava protiv socijalizma. Njegov cilj je da ideju komunizma takoreći kao strašilo prikaže. I onda on još i teoretski preporučuje koji sistem bi bio za Rusiju najbolji i to je za njega kao "skromnu ličnost" - carizam. Iako on to retko spominje, reč carizam, on govori da bi sve ove ustanove i celi sistem samo u carizmu bili mogući.

I nema nigde kod njega nijedna reč, nijedan dokaz da on ima uopće neki odnos sa socijalizmom. On socijalizam odbacuje kao da je to nešto za njega najgore. Ako nešto pozitivno i hoće da kaže on jedino ovim sistemima koji su prošli i koji su bili do revolucije odaje priznanje za sve. A to za mene nije komunista, čak ni demokrata.

I on s jedne strane hoće da se raspravlja sa staljinizmom, a on to čini na takav način da on postaje, ne znajući to, pristaša staljinizma, jer on preporučuje staru carističku Rusiju da se povrati. A šta to može biti? Ne radi se tu o nijansama, jer ova borba među raznim društvenim uređenjima - to nije borba za neko tumačenje jednog i drugog, to je jedna borba gde se čovečanstvo pita šta je bolje - kapitalistički sistem ili socijalistički; a ne tu pričati o tome šta je bilo loše u Sovjetskom Savezu. Ja to isto ne odričem. Kod mene nećete vidjeti ničega takvog, osim ovoga kad vam recimo pričam kako smo živjeli kao funkcionari u to vreme, kada je narod za komad kruha bio spremam ne znam šta da radi. U tome su razlike.

On na nekim mestima, čak i za Jugoslaviju, kod njega nijedna reč nema gde bi spominjao recimo borbu jugoslovenskog naroda protiv fašizma za vreme Hitlera, u vreme kada niko nije mogao zamisliti da ova mala Jugoslavija može da ustane i da se buni i bori protiv fašizma i imperijalizma. Tamo takvih mesta nema. Ima samo mesta, negativnih stvari o sovjetskom sistemu. - Dobro, i ja sam dosta toga o tome rekao. Ali ako i nije govorio recimo o Jugoslaviji, mene interesira kakav stav on ima u odnosu na Sovjetski Savez i druge socijalističke zemlje i kako on gleda na Jugoslaviju. A kod njega nema ništa o Jugoslaviji, i ako ima - ima negativnoga. Zato je on za mene neprihvatljiv. Ovo šta on piše, na žalost ne mogu da opovrgnem. Bilo je toga svega. I on je doživio jedan cicero, kako se kaže u grafičkoj struci, u usporedbi sa mnom.

Delić jedan. Jer prvo, on je bio uhapšen u toku rata. Služio je posle rata.

Nije važno. Drugo, on u tim krajevima koji su uništili ljude koji su bili neka stalna prepreka za svoju politiku, on tamo uopće nije bio. Na jednom mestu, na primer, on kaže da kada kroz prozor svoje barake vidi autobus koji ide za Moskvu, njemu suze dolaze. A ja sam od toga mesta bio 10.000 kilometara dalje na severu, na krajnjem severu, gde do 1936. godine nijedan čovjek nije živio, čak ni životinje nikakve, ni vukovi, ni medvedi, pustinja ledena... Osim prirodnih bogatstava za koje su već u carističko vreme znali, ali nisu znali kako se to može eksploratirati jer tu treba čovjeka, a kako će čovjek živjeti tamo u tim prilikama. Kada vi pitate starosedeoce tamo: "A kad je leto?", oni će vam odgovoriti: "Dvanaest meseci je zima a ostalo je leto.", ~ kao što mi je i rekla jedna žena. On toga svega nije video. On je bio u jednoj ustanovi koja se valjda takođe zvala logor, pokraj Moskve. Kako sam rekao da on sam kaže da sa prozora vidi autobuse koji idu u pravcu Moskve, a autobusi obično idu 50-60 km, ne idu dalje. Već i to je bila jedna privilegija. Ni jedan čovjek koji je bio u zatvorima gde sam ja bio ne bi poverovao u ovo šta on piše da je doživio. Prvo pitanje za mene je: zašto je on bio tako privilegiran!? Zašto?

On je bio privilegovan. I ne samo on. On je bio u armiji, imao je čin oficira i posle demobilizacije su ga uhapsili. Sigurno je mislio da može već nešto reći otvoreno kao neki: "Ja kao borac, ja sam u svom socijalističkom radu bio spreman da dam svoj život, a sad valjda mogu reći da ovo ili ono nije dobro." I zbog tog stanovišta takve su oni lovili. Naravna stvar, biti zatvorenikom, živjeti u nekoj baraci sa još sto ili sto pedeset zatvorenika, ja ne znam koliko su oni imali tamo u tim barakama, to nije prijatno, pogotovo za bivšeg oficira koji se borio protiv hitlerizma. To su za mene, rekao bih, uvodne reči da karakteriziram čovjeka.

Kad to kažem, ja ne mislim sebe da ističem i ne smatram da je to neka moja zasluga. I bez moje zasluge bi se desilo da budem 10.000 km daleko od tog mesta, odnosno od Moskve, u jednoj pustinji ledenoj sa četrdeset metara dubine večito mrzle zemlje. A jedino šta je odozgo bili su sneg i led.

Možete li zamisliti da tamo ni jedno živo biće nije živjelo, da ne govorim o čovjeku: ni vuka, ni medveda. Razumete? Možete li zamisliti kakva je to klima bila."

*

Dve ve­li­ke knji­ge, bez ob­zi­ra na su­prot­stavlja­nje Kar­la Štaj­ne­ra Solženji­ci­nu (Štaj­ner je umro 1992. kao ube­đe­ni ko­mu­ni­sta), svo­jom do­ku­men­tar­nom fak­to­gra­fi­jom obe­le­ža­va­ju 20. vek – 7.000 da­na u Si­bi­ru Štaj­ne­ra (Glo­bus, Zagreb, 1971) i Ar­hi­pe­lag Gu­lag Alek­san­dra Solženjicina (Rad, Be­o­grad, 1988).

Kad država postane zločinac

Na pitanje zašto je preveo Aleksandra Solženjicina odgovorio mi je prevodilac Gu­la­ga Vidak Rajković 1988. godine: „Solženjicin je aktuelan. Niko nije siguran da ovoj civilizaciji neko opet neće nametnuti vlast u ime svoje grupe i svoje ideologije. Naime, kaže Solženjicin, kad država postane zločinac, kad država postane neko ko upotrebljava kriminalne metode u vladanju, a to se opet podigne na stepen ideologije i države, onda čoveku nije mesto u tom društvu. Čovek je izbrisan. Uzeta mu je duša...”

Ko je Karlo Štajner

7.000 da­na u Si­bi­ru je autobiografski roman koji je 1971. godine napisao Karlo Štajner, a objavila ga je izdavačka kuća „Globus” u Zagrebu. U njemu Štajner opisuje kako je, iako ubeđeni komunista, 1936. postao žrtva Staljinove velike čistke.

* Autor fotografija Dragoslav Simić, Zagreb 1988. godine.

Postavljeno: avgust 2020.

Autor sajta

Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com Video zapis - O knjigama koje govore: Veče Dragoslava Simića. Narodna biblioteka Kruševac. Novinarka Maja Martinović, (Radio televizija Kruševac) 2006. Dragoslav Simić je ekspert za proizvodnju radio programa o čemu svedoči ovaj sajt na kome možete čuti 1000 dokumentarnih radio emsija Dragoslava Simića: opširnije vidi sicke41@gmail.com       sajta

---

Staza Vašeg puta vodi Vas u svet audio i foto arhiva novinara Dragoslava Simića.
Najznačajnije ličnosti iz političke i kulturne istorije nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pojavljuju se u izlozima ovog sajta.
Možete čuti veliki broj dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega po izboru urednika ili gledati fotografije snimljene iz profesionalnog ugla. Sajt otvara sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku nastale pre i posle Drugog svetskog rata.
"Gosti sajta", “Knjige koje govore”, "Vaša pisma", "Radio kritika", "Prijatelji sajta", "Novi projekti", "Da li ste pročitali retke knjige" ~ samo je deo stranica ove elektronske izložbe okrenute novim medijima u svetu.
Sajt spada u domen nematerijalne kulture. Sajt je nekomercijalan.
Pristup sajtu je slobodan. Podržite ga donacijom. Novčani prilozi uplaćuju se preko žiro računa.
Informacije: urednik sajta Dragoslav Simić sicke41@gmail.com

---

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad