NAPOMENA:
Gospodin Predrag Kostić profesor germanistike, sada živi u Kanadi, na moj
poziv učestvovao je u jednoj dokumentarnoj emisiji „Govori da bih te video“.
Emisija je izazvala veliko interesovanje slušalaca, a njegov glas do mene
to jest do radija, stigao je putem Interneta. On je zamislio da svoje izlaganje
opiše u fiktivnom pismu koje će uputiti unuku i taj tekst mi je poslao početkom
2009. godine, a emisija je bila na programu neku nedelju kasnije. Forma
tog pisma je sačuvana i uz saglasnost gospodina Kostića, pismo donosim u
celini, a da bi sadržaj bio interesantniji, zamolio sam ga i za neke fotografije
koje sam dobio 3 februara 2010. Ovaj datum navodim jer je tada ceo materijal
postavljen na sajt.
Pitaš me, dragi moj Danijele, kad mi je bilo teže: za vreme onog velikog, svetskog rata ili tokom onog poslednjeg, lokalnog, bosanskog. Oba su bila teška i stravična i razarajuća. Ovo poslednje se odnosi i na našu porodicu.
U oba sam se iznenada priključio ogromnoj reci izbeglica,
što će reći, sticajem okrutnih okolnosti valjalo je napustiti dom i sve
što je bilo sadržano u toj reči dom, i deo rodbine koja nije bila u prilici
da krene sa nama. No, ipak, onaj prvi rat sam doživeo i preživeo kao dečak
otprilike tvojih godina, uz veliku pomoć roditelja koji su se starali o
meni. U drugom ratu sam bio otac porodice, odgovoran za svoje najbliže.
A i porodični gubitci, mada ih je i u onom prvom ratu bilo više nego dosta,
bili su teži, tragičniji, okrutniji. Prvo mi je preminuo otac od gladi i
iscrpljenosti, za njim mala unuka koja se tek bila rodila, da bih na kraju
ostao bez najdražeg bića moga života, moje supruge i tvoje bake Ingrid,
koju sam svojevremeno doveo iz Zapadnog Berlina, gde je živela u blagostanju
i miru.
Strašno je bilo pitanje koje sam sebi postavljao posle njene smrti: zašto
je dovedoh u ovu zemlju bosansku, u kojoj cvetaju mržnje i verska trvenja.
Da li ću ikada zaboraviti njene vapaje poslednje godine života, kada je
ležeći u postelji prikovana bolešću kičme, jedva čujnim glasom gotovo preklinjala:
"Gladna sam. Ne mogu više! Idi traži makar malo hrane!"
Bila je za godinu dana opsade Sarajeva izgubila 29 kilograma.
No da se vratimo na početak. Avgusta 1941. došli smo u Beograd, gde su moji roditelji imali dosta bliske rodbine koja nam je pomagala, naravno, u granicama mogućnosti. Jer svi smo zajedno, doduše neko manje neko više, patili za vreme okupacije i od nedostatka hrane i od zime pa i od ratnih razaranja.