Kroz Beograd biciklom

Zbogom 2014, doviđenja u 2015. godini

Kratka istorija mog bicikla

Piše Dragoslav Simić urednik sajta

Šetalište na obali Dunava ide pomalo zaobilazno na Beogradski sajam.

Podne. Kraj oktobra 2014.

Sajam knjiga. Kiša samo što nije procurela iz mračnog neba. Ipak, vozim tramvaj, peticu, na Dorćol. Posle, može i peške. Vreme trči.

Stalno kasnim.

Ulica prema reci. Za jedan podrumski prozor prema Skendar Begovoj, lancem zakačen „poni”. Prodaje se. Gledam bicikl. Ne verujem. Da li sam to našao svoj poni. Iz prozora izlazi ciga. „Tri hiljade”, kaže. Cenkanje. Prodavac je bolji trgovac. Popuštam. Strast.

Poni je moj.

Jašem.

Kula Nebojša je iza mene. I Kalemegdan.

Na sajmu knjiga, jedan posetilaci koji je stigao biciklom.

Užasno zadovoljstvo. Zar je ovo moguća konstrukcija u našem jeziku? Zadovoljstvo i još užasno. Naravno da nije. Ali hedonizam ne pita za gramatiku, leksiku i ostale jezičke potrebštine.

Hvalim se sajamskim kolegama čime sam doputovao. Gledaju u kišno nebo, gledaju me onako podsmešljivo, kao ludu.

Ćute.

Ista godina 2014, decembar je dvadeseti. Ista obala Dunava. Sklopljeni poni izvlačim iz automobila. Košava, prava, jedinstvena, beogradska... Bol u leđima možda od sedenja, možda od pisaće mašine. Možda znam tačno od čega, ali neću ovde da kažem. Bole leđa, ne znaju za milost. Zadnji je čas da nešto učinim za sebe. Znači ~ upornost po nevremenu. Stara navika kad sam u škripcu.

Vozim istim putem kao i ranije, pored sajma, ali sada prema Adi. Jedva okrećem pedale. Talasi vetrine nose ljude i bicikle. Na Savi, prema isluženim brodovima nabacanim uz obalu, Penđer tonmajstor, takođe na biciklu. Znam ga. Vetar mu duva u leđa. Vozi u suprotnom pravcu. Njegov pametni telefon snima. Na fotografijama poni i ja.

Najzad Ada.

Šuma smanjuje udare vetra. Odahnuo sam. Vozikam se od novog mosta do kraja asfaltnim putem pa tako u krug oko Ade.

Sumrak.

Vlada javlja da dolazi našim kolima po mene.

Prvo znoj od vožnje, ali postaje već hladno. Nije više interesantno.

Glad i ~ kokice.

Ista Ada, ali suprotna strana prema Čukarici. Kiosk. Naslonjen poni na držač. Krcka kukurz kokičar pod zubima. Prodavac zatvara radnju. Već je skoro mrak.

Čekam šofera male pande.

Ali, uvek ali.

Prva je bicikl primetila devojka. Dečko prati svaki njen korak nekim elektronskim čudovištem koje skenira nebo, oblake, zalazak sunca, lice, pokrete, bubrege. „To“, izgleda još pametnije od Penđerovog telefona.

Bugari na Adi. Čeka ih kafić u blizini.

Ona je poželela da je slika na poniju.

Pitaju. Naravno.

Nekad davno u Sofiji, pisac Vasil Conev moj drug, najveći zajebant koga sam sreo, dao mi je da vozim njegov pežo.

Kad sam se vratio u Beograd, kupio sam isti takav bicikl.

Čudovište od fotografskog aparata usmereno je ka nama. Sa Bugarima razmenjujem adresu.

Kao treptaj oka, ja i poni smo već u domaćem elektronskom sandučetu.

Stiže panda sa Vladom.

Ada je za nama, naša kuća.

Ali sad znam dok pišem ovo pismo, to je privid da je Ada za nama.

Jedan drugi poni bicikl, ne ovaj, i ne ovo vreme.

Ne panda. Auto je spaček, gospodar drumova, fijaker sa motorom.

Jeste Ada, ali ne u ovom izdanju, nalickana. Ne sa novim mostom, ne sa asfaltinim trakama, ne sa šetalištima i kafićima ne sa suncobranima, sa muzikom koja je lebdi nad ostrvom.

To je neka stara Ada. Kroz ostrvske, neraskrčene šume, uske utabane staze za ljubljenje u slobodnom vremenu. Ni pomena od asfalta.

Ribari i pešaci, kućice za odmor mladih ratnika.

Iz spačeka izvlačim poni. Rasklapam ga. Na zadnjem „sedištu“, tamo gde je nosač za stvari, postavljam jastuče i „pričvršćujem“ Vladu, da ne ispadne.

Trucka onaj poni. Jurimo po Adi. Lepo je. Kako je njemu - nemam pojma.

Nije bilo tada na Adi ni Bugara sa onim aparatom, ni Penđera sa pametnim telefonom. Ni mene. Ni ovog Vlade. Niti sam ikad mislio da ću upoznati onog Coneva.

Bili su to neki drugi ljudi na poniju.

Hvalim se tada kolegama. Ja i novi poni na rasklapanje, na Adi. Hedonizam, kažem. Strast.

Oni mladi kao i ja, gledali su me onako podsmešljivo kao ludu; iako je bilo toplo, dugo, vrelo leto, bez oblaka, u vreme dok su još brodovi, sa obala Save, danas, spremni za otpad, čilo plovili.

Čilo.