Dragoslav Simić urednik sajta: Autobiografske beleške u slikama i rečima

Autostopom do SPAČEKA

Prema sačuvanim ličnim fotografijama i razglednicama


Moja priča „ Autostopom do spačeka“ nastala je kao sećanje na jedno nezaboravno vreme u mom životu. Formalno počinje i završava se sa Rankom Stojilovićem kolegom iz Radio Beograda, koji je snimio 2012. godine sa prijateljem Dušanom Hadži Nikolićem dokumentarni film „Dva konja“. Bila je to priča o nekad popularnom automobilu spaček. Priča koja sledi je moja priča o mom automobilu spaček koji me je prošetao uzduž i popreko Evrope.	Auto iz filma spaček. Ranko i ovaj film podsetili su me na deo moje autobiografije koju ćete sada videti.

Kada sam maturirao odlučio sam, na zaprepašćenje mojih roditelja, da putujem na more autostopom. Tamo gde je sada prva benzinska pumpa iz smera Studentskog grada u Beogradu prema Zagrebu, izabrao sam poziciju, na kojoj će biti vozačima moj ispruženi palac uočljiv. Sačuvao sam ovu razglednicu Pule iz koje sam se javio kući. Poruka je najzanimljivija: „Dragi ćale, (Oca ovako nisam oslovljavao!, ali samouvereni klinac nastavlja): Odavde ću krenuti ne znam još gde, ali verovatno u Sloveniju. Ja imam još novaca, ali da mi se ne bi desile neprilike da usled poskupljenja za koje sam čuo da će biti od 1. avgusta ne ostanem bez para, pošalji mi telegrafskom uputnicom 10.000 d. da mi se nađe: „Pula, post restant.“ Dragan	Ali „moj problem“ sa autostopom je nastao onda kada sam primetio da je klincu ovaj način putovanja ušao u krv. Opet, na zaprepašćenje oca i majke, autostopom sam dve godine kasnije stigao u Pariz sa prijateljem Dejanom, šatorom, vrećama za spavanje, konzervama i 20 dolara u džepu. (Legalno je tada moglo samo toliko novca da se iznese iz zemlje.) Prepisujem tekst sa poleđine ove dopisnice: „Dragi moji. Kao što vidite nalazim se u Parizu. Ovde je vrlo lepo i za nas dosta skupo. Uglavnom Pariz obilazimo peške. Odavde polazimo u ponedeljak. Zadržaćemo se malo na Azurnoj obali i u Italiji. Sve Politike od 26. do 4. avgusta čuvajte.(Napomena: 8. 8. 2014. Nemam pojam zašto?!) Vaš Dragan

„Dragi moji. Kao što vidite javljam se iz Kana jednog od najlepših mondenskih centara Evrope. To je francuska rivijera. Ja ću biti u Beogradu oko 20. avgusta. Za mene ne brinite. Video sam najlepše delove Francuske. Azurna obala sa hotelima i plažama, divan prostor za razonodu. Kampujemo kao autostoperi u autokampovima. Ako ne stignemo do kampa, onda na plaži. Ovde smo spavali u čamcu. Vaš Dragan	Sa poleđine razglednice: „Sada sam u Firenci ili kako kažu Italijani, najlepšem gradu Italije. Sutra krećemo u Rim. Dragan“

„Stigao sam u Rim pre dva dana. Sedimo Dejan i ja na Trgu Svetog Petra, među najlepšim građevinama koje je svet video. Pošta je jako skupa, ali su Rimljanke lepe. Ljudi, su neobično ljubazni, otvoreni i dobri. (Kad dođeš iz „divljine“ u civilizaciju, čudno je da je neko ljubazan!) Ovde smo u hostelu, ostajemo još nekoliko dana, a onda na italijansko Jadransko more. Dragan“	„Dolazim za nekoliko dana. Venecija je jedan od najlepših gradova koje sam video. Imam para. PS. Sve je mnogo lepše nego na slici, Dragan

Na povratku iz Italije, zaobilaznim putem, u Beograd, opet sam malo „skoknuo“ do Istre, pa opet do Sloveniji. Negde posle Boveca, na reci Soči među slovenačkim Alpima, zaustavio se jedan spaček nemačkih registracija. Vozač je bio mlad čovek mojih godina. Nasmejao se, otvorio vrata i pokazao rukom na sedište do sebe. Bio je to učitelj Herbert iz nekog sela pored Hanovera sa kojim će me kasnije vezati veliko prijateljstvo.	Herbert je bio odličan momak. Te večeri dogovorili smo se da odsednemo u istom auto kampu, svako u svom šatoru i da dalje nastavimo putovanje zajedno. Predložio sam mu da odemo do Dubrovnika da mu pokažem najlepši grad na Jadranu.

Nije ga trebalo mnogo ubeđivati. Herbert je nosio teško breme problem krivice Nemaca u Drugom svetskom ratu. Smatrao je da Nemce treba prikazati na drugi način svetu ne kao zločince. Bio je jedan iz mlade generacije Nemačke omladine kojoj je fašizam bio stran. Ustvari, svi naši razgovori bili su okrenuti temi bliske prošlosti.	Ipak nisam otišao sa njim u Dubrovnik. Ostao sam bez para. Trebalo je vratiti se kući posle mesec dana lutanja po Evropi. Jedinca sina željno su očekivali roditelji. Herbert je otišao sam u Dubrovnik. Slike sa Herbertom koje ste videli do sada, snimio je moj prijatelj iz Zagreba Lujo Tropan.

Ipak na povratku svratio sam u Ljubljanu i napisao kući: „Dolazim brzo. Za rođendan, molim musaku od plavih patlidžana.	Na putu za Beograd, Opatija. Opet utešna karta roditeljima kući „da stižem, da ne brinu.“ Sve razglednice su autentične, sačuvane kao i tekstovi na njima.

Najzad, Beograd. Pozvao sam Herberta da iz Dubrovnika dođe u Beograd. Za razliku od mene moj otac je govorio nemački jezik. To je bio plus u našem sporazumevanju. Mojima se skromni mladi Nemac dopao. Upoznao sam Herberta sa prijateljima, sa mojom devojkom. Sa njegovim spačekom bili smo glavni u Beogradu. Rekao sam sebi tada: ako ikad kupiš auto, biće to ovaj francuski auto marke *citroen* popularni *deux chevaux* „dva konja“ tako popularno nazvan zbog male snage motora koju je imao. Citroen 2CV – slovenački nadimak spaček, proizvodio se od 1948. do 1990. godine, i ukupno je proizvedeno 5.114.920 ovih automobila, zapisali su pedantni ljubitelji ovih kola.	Ali tu se priča o spačeku ne završava, tek počinje. Herbert me je pozvao da dođem iduće godine u Nemačku, da budem njegov gost. Čekaće me na jugoslovensko austrijskoj granici, u Sežani. Međutim, dobijanje moje vize se iskomplikovalo jer nemačka ambasada u Beogradu nije prihvatila garantno pismo koje sam dobio. I kad je izgledalo da od puta u Nemačku nema ništa, Herbert se javio sa granice telefonom i došao u Beograd. U konzularnom odelenju u Beogradu, rešio je probem. Otputovali smo u Nemačku. Prvi grad je bio njegov rodni Hanover. Na poleđini karte upućene mojima u Beograd, je pisalo: „Stigli smo u Hanover, ali sa Joletom. Ostaćemo ovde dan ili dva, a onda u Berlin. /Jole je bila moja mlada rođaka koja je radila u Nemačkoj. Bila je na izletu sa nama/.

Putujemo kroz Istočnu Nemačku, spačekom naravno. Trkamo se sa trabantima malim automobilima sa motorom smeštenim u plastičnu karoseriju, istočnonemačke proizvodnje. Autoput ograđen bodljikavom žicom, sprečava istočne Nemce da prebegnu na Zapad.	Potom Berlin. Stojim pored osmatračnice na Berlinskom zidu u direktnom kontaktu sa podeljenim svetovima, Istočnim komunističkim i Zapadnim, kapitalističkim. Tih dana desio se razorni zemljotres u Skoplju. Istočnonemački policajac na punktu gleda moj jugoslovenski pasoš: „Šta ćeš ti ovde, zašto nisi u Skoplju?!“

Herbert i ja stojimo ispred Brandemburške kapije. Slika za pamćenje. Zid iza nas koji se vidi deo je odbrambenog bedema kojim su Istočnonemačke vlasti sprečavale svoje građane da prebegnu u Zapadni Berlin. Na tom zidu su izginuli mnogi u pokušaju da se domognu svojih sunarodnika u drugom delu Nemačke. Ovaj zid je bio dugačak 180 kilometara. Srušen je 1989. godine. U istoriji je zapamćen Hadrijanov zid sagrađen 122 godine, dug 120 kilometara koji je delio Britaniju napola, za vladavine cara Hadrijana, a štitio je rimsku Englesku od napada varvara.	Kada sam ovde na istom mestu bio na Festivalu evropskog radija „Prix Evropa“ 2002. godine, setio sam se tužnog Istočnog Berlina iz vremena gvozdene zavese. To je slika koju vidite: prazan bulevar. Danas, od turista i saobraćaja u oba smera kao da ne može da se prođe.

U Zapadnom Berlinu, pored obeliska na kome je zapisano: Eure freiheit ist unsere auftrag ~ Vaša sloboda je naša misija.	Razglednica stiže u Beograd: „Javljam se sa Rajne jer sam u Frajburgu zaboravio da bacim ovu kartu. Danas stižemo u Esen.“

„Dragi moji. Danas smo na izletu u Bremenu kod Gabi i Albrehta. Idemo sada za Hamburg...“ Slede pozdravi, ali ko je Gabi? Folksdojčerka iz Barande u Banatu koju su moji roditelji nekim dobrom zadužili. Došla je kolima 1960. godine sa mužem Albrehtom iz Nemačke, otišla na groblje u Barandu, obnovila spomenik svojim precima i potražila nas, u Beogradu. Mali šator u kome sam spavao kao autostoper, poslala mi je Gabrijela neku godinu ranije poštom, iz Bremena. Biće o njoj još reči kasnije.	Stvar sa spačekom postaje ozbiljna. Najzad sam kupio taj auto u Kopru u fabrici Tomos. Slovenci su u to vreme po francuskoj licenci proizvodili sitroenova vozila. Moj brižni otac nikako nije voleo auto, ali neposlušni sin, nije slušao roditelje. Moj spaček je bio noviji model od onog Herbertovog. Imao je i jači motor. Prednja vrata su se otvarala sa strane, a ne kao na starom modelu, napred. Na slici dvoje ozbiljnih roditelja koji drže svoju bebu u rukama. Slika je napravljena pred Domom zdravlja u Siminoj u Beogradu.

Ovaj pomalo uobraženi lik slikao se u Grčkoj. Tako su počela putovanja novim kolima po Evropi: Mađarska, Rumunija, Čehoslovačka, Austrija. Želeo sam iz svog automobila da vidim one krajeve koje sam kao autostoper gledao iz tuđih kola.	Naravno da smo kampovali. Spaček je u tom smislu bio konforniji od šatora. Viđali smo spačeke i sa korpom pozadi, umesto zadnjih vrata od prtljažnika. Čeznuo sam za tom korpom, ali je nikad nisam nabavio. Sledeće godine u Mostaru na putu za more, u autokampu na vrelu Bune, video sam dva spačeka danskih registarskih tablica. Rekao sam ženi: ako mogu Danci u Mostar, zašto ne bi mi u Dansku?

Tako je i bilo, ali ne odmah. I tu su morale da prođu neke godine da bi se ovaj put ostvario. Ali pre Danske, bila je Italija, pa Francuska, Švajcarska i obavezno opet Grčka. Putovanja po Jugoslaviji mojim spačekom bila su deo ličnog uživanja. Digneš krov na kolima i auto postaje kabriolet ili limuzina. Mislim da smo, kako slika pokazuje, negde kod nas „uvežbavali“ starinski dušek kao ležaj u kolima. Autokampovi su tokom putovanja bili naša letnja adresa. Uopšte nisam voleo da „sedim u mestu“. Smisao je bio da se putuje, ne spava i „letuje“ na suncu.	Živelo se skromno, čeznuo sam za putovanjima. Spaček je najviše odgovarao mom epikurejskom mentalitetu. Najmanje je ličio na ozbiljan auto, a svojom udobnošću podsećao je na fijaker. To je ideal, život u fijakeru. Za krivine neprevrtljiv. Već sam bio novinar Radio Beograda i kako vidite nismo bili sami.

Kakav bi to auto bio ako nema i ženskog društva. Ljilja.	Zaista nezaboravan put u Holadiju spačekom. U toj zemlji sam naučio da biciklisti imaju prednost. U ovoj priči samo je sporna godina putovanja koja nije precizno naznačena na slikama. Ove mlade Holanđane upoznali smo u nekom kampu u Jugoslaviji i oni su nam zakazali sastanak u Amsterdamu.

Festivalski se živelo na trgovima Holandije tokom leta. Tako je bilo i u Amsterdamu. Hipici su osvajali svet. Ljudi su se zabavljali jer je svaki trenutak u životu bio pretvaran u malo zadovoljstvo. Taj osećaj radosti vidi se i na ovoj fotografiji, a šta je bio neposredan povod tome na poleđini slike nije zapisano. Fotoaparat je bio u mojim rukama, a čemu smo se smejali?.... zaboravio sam.	Društveni život Holanđana, u Gaudi. Gauda je proslavljala 1000 godina postojanja i čitav grad je bio ukrašen ogromnim kantarima koji su merili sireve na trgovima. Izložbe sireva i muzika veseljaka, bila je to tada Gauda.

Ni u Amsterdamu nije bilo dosadno. Turisti pomešani sa uličnim pozorištem.	Zaista je teško zamisliti živopisnu pijacu prepunu ljudi na kojoj se prodaju samo sirevi i sveža riba koja može da se jede i živa. Sve šareno, privlačno, zanosno. Galama prodavaca i kupaca, glasovi, zanosno omamljivo. Kako odoleti ponudi? Gauda.

Na odlasku ili povratku? putovali smo kroz švajcarske Alpe. Šta mislite kojim kolima?	Kriva ogledala iz nekog dobro uređenog autokampa u Švajcarskoj.

Srećna mama, snimak iz kola sa autoputa.	Opet su prošle neke godine, kada smo poželeli da odemo u Nemačku. Tako smo se našli kod mog starog druga sa početka ove priče, Herberta Stepera u selu pored Hanovera u kome je bio učitelj.

Kuća u kojoj su živeli Herbertovi. Mali Vlada se igra.	Upoznali smo i Herbertovu porodicu.

Herbert sa bradom i brkovima. Imao sam sličnu fazu u životu.	Ista romantična slikanja za doviđenja. Sa ovim ljudima više se nikad nismo videli. Nismo mogli da pretpostavimo da će za našu zemlju Jugoslaviju doći fatalne devedesete godine. Bio je to kraj slučajnog susreta autostopom na Soči i jednog lepog i plemenitog poznanstva.

Da bi smo stigli u Bremen, trebalo je od Hanovera proći kroz „muzej vozova“ to jest muzej igračaka.	Bremen. Albreht i Gabi, njihova imena sam pomenuo na početku priče. Ovo dvoje ljudi, baš su bili ljubazni domaćini. Želeli su sve da nam pokažu. Za Albrehta sam bio zanimljiv čovek koji je došao iz Jugoslavije jer sam bio novinar. On je želeo da razgovaramo o ozbiljnim temama koje su ga mučile iz proteklog rata. Inače njih dvoje nisu imali dece. Vrlo su se voleli, a ona je njega oslovljavala iz milošte “mužeklon”. Gabi je bila vrlo odvažna žena i odlično je govorila srpski kao da joj je to maternji jezik. Rođena je u Barandi. Svinjar sa rogom u bronzi, deo spomeničkog blaga Bremena.

Bremen, trgovački grad na severu Nemačke, tada je već bio potpuno obnovljen posle raznih bombardovanja kojima su saveznici zasipali Nemce na kraju Drugog svetskog rata. Centralni deo grada je pretvoren u pešačku zonu i mi, radoznali turisti iz Beograda, bili smo deo tog lepog prostora u kome smo se našli. Putovanje spačekom je bilo jeftino.	Ovakve scene sa ulica tek se poslednjih godina mogu videti u Knez Mihajlovoj u Beogradu.

Umorni Beograđani i domaćini. Več tih osamdesetih godina kada smo bili na ovim putovanjima, Nemačka je delovala kao sređena zemlja iako je bila pokretač Drugog svetskog rata, najkrvavijeg koji je do tada svet zapamtio. Fašistička Nemačka je izgubila rat. Bombardovanjem saveznika nemački gradovi su bili sravnjeni sa zemljom, ali sva ta razaranja nisu se mogla videti. Već šezdesetih, Jugosloveni su dolazili ovde kao gastarbajteri, a naš jezik se čuo na svakom mestu.	U centru Bremena postavljene su skulpture svinje kao znak zahvalnosti životinjama koje su grad i taj deo Nemačke učinile bogatim.

Albreht Strehler, sa desne strane slike, bio je Hitler jugend. A kada se desila Staljingradska bitka, jedva je preživeo i namah je shvatio svu besmislenost nacinal fašizma zbog čije su ideologije stradale stotine hiljada mladih Nemaca iz njegove generacije. Vodio je svoj dnevnik, čije mi je delove prevodila Gabi. Sa Gabi se upoznao posle rata u nekom logoru u koji je došao iz Rusije kao zarobljenik, a ona prognana iz Banata kao folksdojčerka.	Osamdesetih kupio sam Dijanu mlađu sestru Spačekovu. Nisam se razumevao u opravku automobila i smatrao sam da samo nov auto može da posluži svrsi: da nas vozi do beskraja i natrag. Dijana je bilo samo malo konfornija, možda sa malo jačim motorom, ali u suštini bio je to i dalje najbolji fijaker na svetu. Sitroenova vozila proizvodili su i dalje Slovenci u Kopru, a auto je kupljen u Nišu jer je neka niška autokuća davala najpovoljnije uslove za kupovinu sitroenovih vozila. Prodaju je obavila gospođa Petrović koja me je gostoljubivo pozvala u njihovu kuću da upoznam i muža advokata Petrovića. Pominjem ih jer su baš bili onako po niški, gostoljubivi. Fotografija dve Dijane je snimljena u Holandiji.

Neke od narednih godina, putujemo Dijanom u Dansku sa idejom da odemo u Švedsku. „Kad mogu Danci u Mostar zašto mi ne bi u Dansku“!? U Kopenhagenu postavimo šator, ali kiša pada 5 dana. Feribotom odemo do Malmea na jednodnevni izlet. Odemo i u Elsinor.Ali kiša i besparica oterali su nas iz Danske. Dogovramo se da prođemo kroz Bremen po Gabi, pa zajedno u Holandiju. Tako je nastala ova fotografija iz Moduridama.	Moduridam, opsednuti vozovima.

Moduridam, opsednuti vozovima. Treba zaista na NETU potražiti ovaj gradić za decu i dobiti više informacija.	Holandija, kanali. Sa leve strane od moje Dijane je spaček holandskih registracija. Holanđani su osim bicikala vozili i ovaj mali francuski auto.

Gabrijela Strehler naša domaćica i u Holandiji. Bremen na severu Nemačke je blizu Holandije. Lako smo vozili na relaciji Bremen ~ Amsterdam i natrag.	Najzad sunčani Amsterdam, posle kišovite Danske.

U Holandiji bez obzira na sunačane dane, tokom celog puta duvao je jak vetar. Pomalo neispavan od siline vetra koji je drmao šator, iszlazeći iz kampinga, neoprezno sam Dijanom zakačio druga kola.	Sumirali smo rezultate moje jutarnje vožnje i praktična Gabi je predložila da problem rešimo u Bremenu. Zamenićemo krilo.

Onako vedra i uvek dobro raspoložena, Gabi je predložila da se provozamo amsterdamskim kanalima, da zaboravimo neprilike.	Shejveningen. Amsterdam, Hag, Shejveningen, sve lokalnim vozovima, lako i brzo. U Shejveningenu sam morao da osetim „toplinu“ Severnog mora. Bos sam trčkarao po hladnom pesku, a žuti talasi mora zamućeni peskom,kvasili su mi noge. Kupači na sunčanoj plaži, zaklonjeni od vetra u plastičnim kabinama verovatno su sanjali priliku da odu na pravi plavi Jadran. Kad god danas pročitam neku vest iz zatvora u Shejveningenu, kažem: Znam, gde je Shejveningen, prvu reumu zaradio sam trčeći kroz talase Severnog /ledenog/ mora.

Još jednom kroz kanale u Amsterdamu. Holanđani uporno i sistematično brane svoju zemlju od nadiranja mora, pored ostalog i kanalima. Kanali povezuju gradove, ali gradove povezuju i bezbrojne biciklističke staze. Želja da vozim bicikl kroz Holandiju nije mi se ostvarila.	Opet Moduridama na povratku za Bremen.

Holanđani su prikazali svoje Esso kompanije i u dečijem gradu. Trebalo je vratiti Gabi kući, a nas je čekao dug put za Jugu.	Kraj ove priče je zaista neverovatan. Juče tokom večeri /28. avgust 2014./ u "Dvorištu", prijatnoj bašti Vlade Mitrovića u Pančevu, pronašao sam svoj prvi spaček koji sam kupio 1970. godine. Vlada ga je nabavio na nekom otpadu, restaurirao kao ukras i izložio u kafanici. Čovek koga vidite na slici je onaj mali iz Moduridama, Vlada Simić sada asistent VPŠ u Beogradu. Posle spačeka vozio sam i druge automobile, ali to više nije predmet ove autobiografske beleške.

Kada sam 2011. bio na Saboru u Guči, video sam ove Italijane koji su na sabor došli ovim kolima. Uopšte priče o čudesnom malom spačeku su još nenapisani romani i nesnimljeni filmovi.	Tako su zahvaljujući dokumentarnom filmu “Dva konja” Ranka Stojilovića nastale ove autobiografske beleške u reči i slici “Autostopom do spačeka”.