Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Sa Ivom Andrićem na vest da je dobio Nobelovu nagradu
Slušaj: (mp3)
Neko će se možda zapitati zašto sam se odlučio da u sopstvenom izdanju „knjige koja govori“ objavim naslov: Novinar Boško Božović.
Ima za to nekih unutrašnjih razloga koji me navode da danas 9. decembra 1998. godine, jedanaest godina posle Boškovog odlaska sa životne scene, često mislim na ovog čoveka sa osećanjem tuge jer njegovu poslednju želju nisam ispunio.
Zašto?
Prilažem tekst koji sam objavio 15. decembra 1987. godine u Književnim novinama, pod nazivom: Na vest o smrti Boška Božovića u okviru njegove rubrike koja je nosila naslov odnosno poslednjeg teksta koji je objavio pred smenu sa mesta urednika Kulturne redakcije Radio Beograda: Doviđenja čitaocima.
„Primio sam pismo Boška Božovića 9. novembra, a želju mu nisam ispunio. Prvi put od kako se znamo obratio mi se Boško na ovaj način. Pisao je:
Dragi prijatelju. Evo me najzad u bolnici na dužem
lečenju dok ne prohodam. Voleo bih da mi dođeš. Javi da ili ne. Hvala.
Sam sam.
Tvoj Boško Božović.
Pismo je napisano 29. oktobra, a ubačeno je u sandučić 6. novembra. Na poštanskom žigu lako se uočava ovaj datum. Ne čitam pretposlednje stranice novina, koje uvek donose vesti o onima koji odlaze. Ili, bar to ne uradim na vreme. Tako je pre nekoliko dana u čituljama objavljena njegova fotografija i kratka vest. Naš dragi Božidar Boško Božović preminuo je trećeg novembra, a kremiran je petog novembra u najužem porodičnom krugu prema sopstvenoj želji. Tako je otišao Boško uveren da ga ja u njegovoj bolničkoj samoći neću potražiti. Povodom dana Radio Beograda na svečanosti održanoj 10. novembra direktor Dragan Nikitović uručio je plaketu „zlatni mikrofon“ dugogodišnjim novinarima. Čitam: „...i Bošku Božoviću koji nažalost nije više među nama“. Tragam u dokumentaciji radija za Boškom. U omotu pod njegovim imenom skriva se nekoliko materjala. A poslednji iz 1968. godine. Isečak iz novina glasi:
Osnovna organizacija Radio Beograda na sastanku održanom juče prihvatila je zaključke gradskog komiteta Saveza komunista Beograda o idejnoj i političkoj odgovornosti Književnih novina. Osnovna organizacija je takođe razmatrala političku odgovornost Božidara Božovića, člana redakciskog odbora Književnih novina, urednika kulturnog sektora Radio Beograda i posle diskusije većinom glasova odlučila da Božidara Božovića izključi iz Saveza komunista.
Osim ovog isečka, tu je i vest agencije Frans Pres objavljena u Tanjugovom crvenom biltenu: „Božidar Božović urednik u Književnim novinama isključen iz Komunističke partije Jugoslavije, zbog ideoloških skretanja.“
Među isečcima je još jedan njegov članak iz 1951. godine o novinarskom radu na radiju i vest da će na televiziji biti prikazana jedna njegova originalna drama. To je sve što je u dokumentaciji ostalo od Boška.
Boško Božović i Ilija Pušić
Boško Božović u konobi kod Ilije Pušića. Snimci su nastali 1986. godine kada samo se Boško i ja našli po dogovoru u Dubrovniku “na skalinadi”, a onda otišli zajedno u Hercegnovi. Boško je ostao u Novome nekoliko dana. Upoznao sam ga tada sa šarmantnim, simpatičnim Novljaninom arheologom Pušićem kod koga smo kako se vidi proveli veče u dobrom raspoloženju. Fotografije snimio Dragoslav Simić
Pomišljam kakvu li je to grešku napravio prvi posleratni dopisnik Radio Beograda iz Londona, pozorišni kritičar, prevodilac, novinar, pisac i komentator, kada ga je njegova partija ovako nepovratno kaznila. Književne novine iz broja u broj do te 1968. godine, objavljuju rubriku „Onako uzgred“ iz pera Božidara Božovića. Pa koja su to njegova ideloška skretanja. Onako uzgred, pisao je kratke blistave komentare o domaćim društvenim i kulturnim zbivanjima. Na jednom mestu izneo je svoj stav o Lazarevačkom slučaju, kada je iz partije izbačen savezni poslanik i general Radivoje Jovanović. Na čelu saveza komunista Srbije bili su tada: Marko Nikezić, Latinka Perović, Bora Pavlović, a Pera Đoković vršio je dužnost predsednika Gradske konferencije socijalističkog saveza radnog naroda Beograda. I oni su kao što je poznato nekoliko godina kasnije sišli sa političke scene.
Poslednji Boškov tekst objavljen je u broju od devetog novembra. Onako uzgred nosio je naslov: Doviđenja čitaocima.
Kakav je bio čitavog života, elegantan, ni ovde se nije obračunavao sa onima na čiju inicijativu odlazi već je pisao: „Po treći put za ovih šest godina od kako sam prvi put počeo da vodim stalnu rubriku sa sadašnjim naslovom, osećam potrebu da neko vreme odustanem od vođenja redovnog stubca. Ovaj posao to znaju samo oni koji su se njime bavili, takav je da ne mogu da u njemu neprekidno sarađujem. S vremena na vreme nestane mu inspiracije. Presuši stil. Potreban mu je odmor i promena. A zatim još dodaje: Čovek može da piše iskreno ono što misli, i da iza toga stoji do god ga eventualno život ne demantuje.“
Dragoslav Simić
Slušaj 2.deo: (mp3)
Postavljeno: januar 2015.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
