Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Stranicu opremio i tonske zapise načinio i sačuvao urednik sajta Dragoslav Simić
Zašto Tucović danas?
Beleška urednika sajta Dragoslava Simića napisana za naslovnu stranu
“Knjige koja govori”, 2002. godine
Da u mojoj arhivi nisu slučajno sačuvani snimci Dragice sestre Dimitrija Tucovića socijaliste, osnivača radničke stranke u Srbiji sa početka 20. veka i njegovog saborca učitelja Miloša Jankovića, pred naletom zaborava nestao bi svaki pomen o Tucoviću ispričan glasovima savremenika. Opet jedna slučajnost učinila je da sretnem mladog, talentovanog slikara Milana Tucovića, dalekog potomka Tucovićevog, čija likovna oprema krasi naslovnu stranu.
Dr Slobodna Jovanović 1935. piše o Tucoviću: "...da je on u jednom dobu nacionalizma i militarizma ostao do kraja protivnik nacionalizma i militarizma. On se protivio podeli Albanije koji su neki naši patrioti predlagali za vreme Balkanskih ratova. On je osuđivao srpsko-bugarski rat 1913. kao bratoubilačko klanje..."
Ta predviđanja Tucovićeva koja su se u kasnijim decenijama 20. veka i obistinila, privukla su moju pažnju da sa strašću načinim ovo delo o Dimitriju Tucoviću. To je u isto vreme i odgovor na pitanje: zašto Tucović danas. Ovaj vođa radničke stranke u Srbiji imao je samo 33 godine kada je u Prvom svetskom ratu kao poručnik, poginuo 1914. godine, a iza njega za tako kratko vreme ostalo je 10 knjiga sabranih dela, govora, rasprava, pisama i članaka. To što su socijalističke ideje kasnije zloupotrebljene, zasluga je nekog drugog, ne Tucovića.
Sadržaj prvog dela: Najava emisije: Dragoslav Simić; glumac Milan Caci Mihajlović čita odlomak iz knjige Slobodana Jovanovića o Tucoviću; Milan Tucović slikar o svom pretku; Dragica Djukić rođena Tucović, sestra Dimitrijeva rođena 2. februara 1992; saborac i zemljak Tucovićev, učitelj Miloš Janković rođen 9. maja 1985. godine. Trajanje ovog priloga 11,17 minuta.
Slušaj 1.deo: (mp3)
Tekst dnevnika Tucovića: Objavljeno u “Radničkim novinama” 1. maj 1914. ~ čita glumac Milan Caci Mihailović; Miloš Janković seća se proslave 1. maja sa Tucovićem; Dragica Tucović: ženski svet ga je vrlo voleo, „u programu moga života nema ženidbe“, Dobroslava ga je vrlo volela; O aneksiji 1908. perom Tucovića, čita glumac Caci Mihailović; Miloš Janković o tome koje je časopise čitao Tucović i bio u vezi sa Karlom Kauckim; Dragica Tucović: „Bio je nežan i pažljiv brat...“; 12. odnosno 25. jul 1914, obraćanje Tucovića radnicima... ratna opasnost, Srpska socijalistička partija poziva vas večeras na zbor...; Tucović je bio izvanredan govornik, svoje govore nije pisao...; demonstracije 23. marta 1903, pobegao u Beč, progonila ga je policija; u Beču ga je partija / Socijalistička Internacionala/ prihvatila...; kada su mu drugovi javili vratio se u zemlju; napad na poslanika Trišu Keclerovića u skupštini 1909. kada je Triša izneo stav stranke protiv odobrenja vojnog budžeta...; Miloš Janković: postao sam učitelj 1906, bio sam na kongresima, bio stalno sa Tucovićem, bio je vedar čovek; sestra: nije bio neki igrač, nije imao dovoljno vremena za zabavu, dosta vremena je provodio nad knjigom...”
Slušaj 2.deo: (mp3)
O najomiljenijem Tucovićevom drugu i političkom saborcu Radovanu Dragoviću, umro od tuberkuloze 1905. u 27. godini ; Miloš Janković se seća Tucovićevih govora i dominacije na partijskim kongresima: „Tucović je bio čisto narodni čovek... on je njih mleo, samleo...“; o problemima s partijskim finansijama ; Dragica Tucović o podršci koju je Dimitrije imao u familiji; Janković: „Tucovića smo svi ogromno voleli.“ ; učesnik u Balkanskim ratovima, vodio iscrpne ratne beleške, antiratno nastrojen: „Drugi Balkanski rat bio je zločin...“; urednik Radničkih novina; sestra: „Nije imao nikada dovoljno novaca, ali je pisao članke i od toga živeo“; pismo Dušanu Popoviću iz Berlina 1907.
Slušaj 3.deo: (mp3)
Jul 1914., antiratno pismo ocu sa vojnog položaja blizu Orašja; Iz pisma : „...Našim pokolenjima je suđeno da preture preko glave krupne događaje ... što se mene tiče ja ću polako, pametno, kao što me znate, ali neću ni sada, kao što nisam nikada , ni pomišljati da se sklanjam od sudbine koja prati ceo narod, pa se opet nadam da će dobro biti...“ ; sestra Dragica Tucović: Njegova smrt bolno odjeknula u rodnom kraju.
Slušaj 4.deo: (mp3)
Istoričarka Latinka Perović o Tucoviću u kontekstu razvoja srpske socijaldemokratije, izdanju njegovih sabranih dela u deset tomova; o historigrafiji o Tucoviću: od favorizovanja do ignorisanja, kontroverze oko Tucovićevih stavova o Kosovu i Balkanskim ratovima; antimilitarizam; Slobodan Jovanović o Tucoviću kao „duboko nacionalnom čoveku“; govor Miloša Jankovića na demonstracijama u Beogradu 1968.
Slušaj 5.deo: (mp3)
Ove dve fotografije snimljene novembra 2016. godine predstavljaju spomenik Dimitriju Tucoviću postavljen u kružni tok saobraćaja na beogradskom trgu Slavija pre više decenija i tada je ovaj trg preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Spomenik je uklonjen decembra 2016, a zemni ostaci Dimitrija Tucovića su preneti u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu. Foto: Anđelko Vasiljević
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Slikar Milan Tucović načinio je ovu naslovnu stranu, prikazujući svoga pretka Dimitrija Tucovića, osnivača Socijalističke radničke stranke u Srbiji početkom XX veka. Tucović je poginuo u 33-oj godini, kao poručnik srpske vojske u Prvom svetskom ratu, 1914. Uzbudljiva povest o Tucoviću njegovih najbližih čini okosnicu ovog dela.
Postavljeno: januar 2016.
Piše: Milorad Đoković
15. decembra 2016. godine po šesti put, uz državne počasti sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu Dimitrije Tucović.
Njegova smrt: u jeku Kolubarske bitke, u ranim jutarnjim satima 20. novembra 1914. godine jednim metkom ubijen je na Vračem brdu, između Lajkovca i Lazarevca. Vođa Socijaldemokratske partije Srbije. Tucovićev idejni credo, njegov politički rad, revolucionarni naboj, poput plime i oseke, imaju različita viđenja i instrumentalizaciju, bez sagledavanja njegovogela kao jedinstvene celine, bez poniranja u njegovu višeslojnu političku suštinu, taj se kontekst ne može vanvremenski izmestiti tek tako u ovo doba.
Otimanje oko Tucovićevog idejnog nasleđa započeto je još 1924. godine na njegovom grobu u Lazarevcu, na čijoj komemoraciji su bili predstavnici iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Vojvodine i Srbije. Tom prilikom između socijalista i komunista došlo je do sukoba. Smenjivali su se govornici Radničke komore, Centralnog sindikalnog odbora, kao i Živko Topalović koji je govorio u ime Socijaldemokratske partije. Kada je pokušao da govori Triša Kaclerović u ime Komunističke partije došlo je do burnog negodovanja od strane ostalih struja radničkog pokreta koji su smatrali da komunisti nemaju pravo da baštine Tucovićevo delo, jer on nije bio komunista. Tih dana polarizacija u tumačenju njegovog dela bila je vidljiva i u pojedinim komentarima koji su objavljivani u „Politici“, „Novostima“ i „Organizovanom radniku“. Dok je Nedeljko Divac tvrdio da je Tucović bio veliki borac za ideju socijalne demokratije, marksista Živojin Cvetković je smatrao da je vođa Socijaldemokratske partije Srbije bio marksista „čija je politička akcija uvek bila u funkciji postizanja socijalnih i klasnih interesa zapostavljenog radničkog staleža u Srbiji“.
Do novih sporova oko Tucovićevih ideja došlo je povodom 20. godišnjice obeležavanja njegove smrti, serijom komentara u novinama, kao i na komemorativnom skupu u Domu Radničke komore održanom 24. novembra 1934. godine u Beogradu. Govoreći o radničkim vođama Dimitriju Tucoviću i dr Nedeljku Košaninu, uz prigodan kulturnoumetnički program, Živko Topalović će reći da su oni bili čvrsto povezani za narodnu tradiciju stvorenu porodičnom zadrugom, u kojoj je razvijena „zdrava, radljiva disciplina ljudi, naviknutih da se bore protiv svake nepravde, protiv nasilja i za slobodu naroda i pojedinca“. Ovo izlaganje je u koliziji sa iznetim stavovima pojedinih savremenih autora da je „Tucović bio otac srpskog modernizma“.
Do zaoštravanja suprotnih ocena o srpskom socijalisti doći će 1934. godine kada je autor Nikola M. Popović u opsežnom delu izneo ocenu da je pogrešno u Tucoviću gledati „slepog Marksovog poklonika“, pozivajući se na njegovu agitaciju o neophodnosti rušenja Druge internacionale. Ova ocena je Popovića kasnije koštala života jer su ga komunisti oktobra 1944. godine kada su ušli u Beograd uhapsili i likvidirali.
Znameniti Slobodan Jovanović, srpski pravnik, istoričar i političar, napisaće da je za Tucovića pitanje nacionalnosti od drugostepene važnosti, pripisujući mu boljševizam Treće internacionale.
Brojni izvori govore da se komunisti u predratnoj Jugoslaviji nisu preterano zanimali za Tucovića, za njegovu ličnost i političku zaostavštinu. To je bilo stoga što njegovi sledbenici u liku Vitomira Koraća, a kasnije Živka Topalovića nisu pristajali na boljševizaciju partije i vezu sa Komunističku internacionalom, već su našli vezu za socijaldemokratsku, Amsterdamsku internacionalu.
Sasvim neočekivano do rehabilitacije ideja Dimitrija Tucovića dolazi posle Drugog svetskog rata, kada komunistička vlast uz asistenciju Milovana Đilasa, od socijaliste i socijaldemokrate pravi od Tucovića autentičnog komunistu, pre svega zato što su se pojedine njegove ocene o odnosu srpske vojske prema Arbanasima izvanredno uklapale u komunistički stereotip o velikosrpskom nacionalizmu. Iako je uz fanfare prihvatila Tucovićevo delo i ličnost, KPJ je privremeno dozvolila da se krajem 1945. godine registruje Socijaldemokratska partija Jugoslavije, koja je ubrzo ugašena. Josip Broz Tito je na Petom kongresu KPJ 1948. godine Tucovića označio kao „najdoslednijeg marksistu, koji je vodio oštru borbu protiv onih ljudi u redovima socijaldemokratije koji su se zalagali za saradnju sa buržoazijom“. Time je zapravo dat signal da se na 35. godišnjicu Tucovićeve smrti njegovi posmrti ostaci iz Kripte Sv. Dimitrija u Lazarevcu ponovo, po peti put sahrane, ali sada na gradskom trgu Slavija u Beogradu. Ni reči nije bilo o tome da je Tucović u vreme pogibije bio oficir kraljevske vojske, rezervni poručnik, komandir voda Prvog pešadijskog puka Moravske divizije.
Dimitrije Tucović nije stigao da završi doktorat pravnih nauka u Berlinu. Bio je protivnik militarizacije Evrope i sveta, zalagao se za savez balkanskih naroda, bio je ispred svoga vremena. U tekstu „Pretorijanstvo ili demokratija“ ubedljivo je tvrdio da parlamentarna demokratija i vojni faktor služe isključivo interesima buržoazije. Zagovarao je balkanski internacionalizam i zajednički život balkanskih nacija i njihovih država. Ukoliko se to ne ostvari, govorio je, „mi ćemo na Balkanu jedni drugima kopati grob za tuđ račun“.
Dr Živko Topalović, vođa Socijalističke patrije Jugoslavije, tokom Drugog svetskog rata bio bliski saradnik Draže Mihailovića, osvrćući se na manipulativnu ulogu KPJ u delu „Slom demokratije“ objavljenom u Londonu 1960. godine, Topalović će reći: „Oni veličaju tri mrtva sekretara – Radovana Dragovića, Dimitriju Tucovića i Dušana Popovića – sa čijim idejama nemaju ništa zajedničko...“, jer oni žele „da sebe vežu za slavnu prošlost srpske socijaldemokratske stranke i budu njeni naslednici“. Govoreći o Vukovarskom kongresu 1920. godine, on će reći: „Mi smo bili prva socijalistička partija u Evropi napadnuta iznutra, od komunističkih terorista“.
Jedan od pokušaja ozbiljnije analize misli srpskog socijaliste bio je početkom juna 1994. godine u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u vreme raspada socijalističke Jugoslavije.
Olako svojatanje Tucovićevih ideja i ideala nije plodotvoran posao. U Srbiji, uostalom kao i u drugim balkanskim državicama, od levičarskih ideja danas ostala je samo prazna ljuštura. Umesto bilo kakvog zaključka, u vremenu globalizacije i novih tektonskih geopolitičkih promena u svetu, treba izdvojiti Tucovićevu misao: „Mi nismo pangermani, ni pansloveni, već smo samo pansocijalisti“. Ma kako ova misao bila utopijska ne reba da bude zaboravljena.
From: MOST ART [mostart@eunet.rs]
Sent: Tuesday, December 27, 2016 10:28 PM
To: Dragoslav Simić
Subject: Re: TUCOVIĆ
Nikola M. Popović DIMITRIJE TUCOVIĆ život i rad
A-5 / 308 str. / Cena: 800,00
Prošlo je sto godina od pogibije Dimitrija Tucovića, na početku Velike klanice Prvog svetskog rata, u novembru 2014.
Namera izdavača bila je da, pre svega, obeleži ovu nesrećnu godišnjicu prilogom koji se razlikuje od neoratne nacionalističke „miroljubive politike” koja demostrira silu vojnim paradama. Zahvaljujući na internetu dostupnoj knjizi Nikole M. Popovića objavljene na dvadesetu godišnjicu Tucovićeve pogibije 1934. godine, odlučili smo se za obnovu štampanog izdanja rada koji je zaboravljen i koji posle toga nije nikad obnavljan. Pogotovo što se u njemu mogu naći mnoga veoma važna autentična i živopisna svedočanstva koja osvetljavaju ne samo ličnost Dimitrija Tucovića, nego i odnose u radničkom pokretu, tada (a i danas) aktuelne rasprave, dileme i podele.
Pogledajte link: Dimitrije Tucović - Knjige koje govore
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
