Matija, Đilas i Desimir

ili priča o prijateljstvu

100 godina od rođenja Milovana Đilasa, obeleženo je 2011. godine u Beogradu različitim manifestacijama. Evo Đilasove kratke biografije iz Vikipedije:

Jedan od najpoznatijih komunističkih disidenata u bivšoj Jugoslaviji Milovan Đilas rođen je 4. juna 1911. u selu Podbišće u okolini Kolašina (Crna Gora. Zbog svoje prokomunističke delatnosti više je puta iizbacivan s beogradskog univerziteta. 1933. postaje član zabranjene Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

4. jula 1941. biva imenovan za opunomućenog zastupnika Centralnog komiteta za Crnu Goru. Po završetku Drugog svetskog rata uglavnom radi na jačanju veza Sovjestkog Saveza i Jugoslavije. O tom periodu napisao je knjigu "Razgovori sa Staljinom" u kome daje svedočanstva o razgovorima sa sovjetskim vlastima u to vreme. Nakon proglasa kojim Informbiro osuđuje jugoslavenske komuniste da su skrenuli s komunističkog puta, Đilas je određen za osobu koja će napisati odgovor na iznesene optužbe.

Za predsednika savezne Skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) izabran je 1953, a od tada piše za listove Borba i Nova misao. Ubrzo njegovi članci izazivaju žučne rasprave u komunističkoj stranci jer u njima napada komunizam kao politički sistem. Bio je to udarac iz vlastitih redova, a koji vlasti nikako nisu očekivale i odobravale. Iako je, nakon podignute političke bure, Đilas obećao kako neće više objavljivati članke, bilo je prekasno. Vrh partije održao je sastanak pod nazivom 'Slučaj Milovana Đilasa' i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ. Sastanak je otvorio Tito i odmah se okomio na Đilasa optužujući ga da je napao komunističku partiju, pokušao izazvati anarhiju te se zalagao za nekomunističku demokratiju i srozao ugled partije. Rezultat je bio smenjivanje Đilasa sa svih stranačkih funkcija i isključenje iz komunističke partije. Samim tim to je značilo i udaljavanje iz javnog života. Uz to oduzet mu je orden narodnog heroja i čin general-pukovnika.

Desimir Tošić

Na udar vlasti ponovno je došao 1956. kada je javno podržao revoluciju protiv komunističkih vlasti u Mađarskoj. Zbog toga je stavljen pod nadzor policije, a uskoro je i osuđen na tri godine zatvora zbog antijugoslavenske delatnosti. Kaznu je izdržavao ponovno u Sremskoj Mitrovici, ali je za vikende puštan na slobodu. Nije odslužio celu kaznu već je na slobodu pušten početkom 1958. godine. Po izalsku iz zatvora učestalo piše za strane novine što dovodi do toga da je ponovno osuđen na zatvorsku kaznu, ovog puta na 13 godina. Iz zatvora je izašao četiri godine ranije (1966.). Nakon što je pušten iz zatvora napušta Jugoslaviju (1967.) i odlazi u Sjedinjene Države gdje će njegova knjiga "Nova klasa" biti proglašena knjigom godine. Istu knjigu 1995. Univerzitet u Oxfordu uvrstiće među 100 knjiga koje su izvršile najveći uticaj na politiku i povest 20. veka. U Beograd se vraća nakon pada komunističkog režima gde je i preminuo 20. aprila 1995. godine.”

U sopstvenoj dokumentaciji imao sam izuzetno zanimljive dve neobjavljene priče o prijateljstvu dvojice ljudi koji su bili na suprotnim političkim pozicijama od Đilasovih, Matije Bećkovića i Desimira Tošića. Tako je nastala ova dokumentarna emisija puna podataka, ali i emocija u kojoj su učestvovali Milovan Đilas, snimak iz 1989. i Matija Bečković i Desimir Tošić koje sam snimio 10 godina kasnije.

Prema svedočenju Matije Bećkovića jula 2011. kada mi je i dao ovu sliku postavljenu na korice sajta, slika je snimljena 1967. u automatu u prolazu na Terazijama, “Bezistan” u Beogradu. Kada su Đilas i Bećković odlučili da se fotografišu zajedno kod fotografa u Nušićevoj ulici, fotograf, videvši ih zajedno, pomalo uplašen, odbio je da načini fotografiju. Tako su ova dvojica slikali sami sebe u automatu.

Slušaj:        (mp3)

Evo autentičnog pisma koje sam dobio od Matije u kome tumači kako se upoznao sa Đilasom:

Било је то 1967, по његовом изласку из затвора. Упознао нас је Јован Баровић. Ишао сам са Стеваном Раичковићем од Мадере ка Правном факултету, а Ђилас и Баровић су нам долазили усусрет. Баровић је представио обојицу. Ђилас ме је одвојио у страну и рекао гда би желео да се састанемо насамо... Како смо се те недеље састали, нисмо се растајали до његове смрти.

Поздрав,
Матија

Postavljeno: jul 2011.

INICIJATIVA

Ovo pismo koje je stiglo 1. decembra 2011. godine na adresu urednika sajta posebno je interesantno jer na indirektan način nagoveštava kako bi se neki ljudi i događaji mogli prikazati na sajtu. Predlog gospodina Pavličevića odnosi se na Milovana Đilasa. Ovo je prilika da pozovemo posetioce sajta da svojim donacijama pomognu realizaciju ovakvih i sličnih inicijativa.
Uz dozvolu Veselina Pavlićevića bankara iz Crne Gore, objavljujem pismo u celini.

Poštovani,

Veoma sam prijatno iznenađen vašim audiofotoarhivom. Važnost slike nekada je i ispred riječi. I upravo ova važnost dala mi je povoda da Vam se obratim sa jednim predlogom. Naime, audiofotoarhive značajne su kao osnova virtualnom muzeju. Normalno, ukoliko se „osnova“ doradi, sadržinski obogati, profesionalizuje itd . Ovaj vid (virtualnih) muzeja malo je ili nimalo prisutan u nas. U svijetu ima dosta primjera virutalne umjetnosti pa i muzeja s tim u vezi. Virtualni muzeji su „mjesta“ gdje ljudi dobijaju elektronski sve što ih interesuje iz domena muzeje. (Normalno sve informacije o muzeju imaju finansijsku cijenu/tarifu.)
Ličnost o kojoj se veoma malo zna u nas a veoma je intrigantna jeste Milovan Đilas. Rad na njegovom virtuelnom muzeju može biti od visokog kulturnog značaja. To utoliko prije što se o Milovanu Đilasu veoma malo zna u nas, pa bi virtualni muzej mogao biti „mjesto“ pružanja i naplate informacija o njemu.

Srdačno,
V. Pavlićević

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad