Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Stranicu opremio i tonski obradio Dragoslav Simić.
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Zapisao 1993. godine u Sirogojnu posle snimanja razgovora sa Dobrilom Smiljanić, Dragoslav Simić:
Biće tome 30 godina kako Dobrila Smiljanić okuplja seljanke sa Zlatibora u moćno kolo pletilja da bi one kasnije svojim ručnim radovima, jaknama i džemperima osvojile svet. Međutim ta moda iz zlatiborskog sela Sirogojno nije glavni predmet ove priče. Dve seljanke govore kako su počele sa svojom “kraljicom Dobrilom” da pletu. Dobrila govori o svom nemiru i brizi emancipovane Evropljanke za sve unesrećene u verskom ratu koji se vodi u Jugoslaviji, ali i o eroziji morala u Srbiji. To je napeta, na momente poetična i uzbudljiva priča o Sirogojnu dok rat besni u Bosni, a odjeci topovske grmljavine dopiru do nas vazdužnom linijom preko Drine godine 1993.
Slušaj: (mp3)
Iz emisije snimljene 1993. godine u Sirogojnu. Govori Dobrila Smiljanić. Autor Dragoslav Simić
„...U ovoj našoj bivšoj zemlji ima toliko sposobnih ljudi. Toliko obrazovanih žena. Ja ne mogu da poverujem da se mi svi mirimo sa zlom koje nam je nametnuto. I u tom rušilačkom naletu, gde nas šačica ljudi uverava da je do toga moralo doći. Mislim, da svi mi koji se ne mirimo sa tim, moramo konačno da se pobunimo. Moramo se organizovati. Moramo se pridružiti onim pozitivnim snagama koje moraju dokazivati ljudima da do ovoga nije moralo doći. Da moraju odgovarati oni koji su doveli do ovoga. Ili da se bar moraju ukloniti. A da je sve ono što je lepota ovoga života, što je bila lepota života u toj našoj bivšoj Jugoslaviji koju bi želela ponovo da vidim, makar u nekakvim naznakama kao moju buduću domovinu, da jednostavno uverimo mlade, da moraju ostajati ovde. Ova tragedija gde gledate hiljade i desetine hiljada i čak stotine hiljada nevoljnika, o tome niko i ne vodi računa. O tome se i ne piše. I ne zna se koliko je mladih otišlo odavde. Pored svega što je srušeno, odlazak tih mladih ljudi kojima ove profašističke snage jedva čekaju da im vide leđa, oni sa podsmehom i porugom govore o tome. Govore na način da bi ih što pre otposlali iz ove sredine. Neka idu oni koji nisu vezani za ovu zemlju. Mislim da je to tek naša prevelika tragedija. Ako pametni i sposobni ljudi odu iz ove zemlje. Mi žene ih moramo zaustavljati i mi se moramo organizovati. Žene se moraju organizovati da tom zlu stanu na put. Dosta nam je psihijatara. Dosta nam je nadobudnih političara. Hoćemo stvaraoce. Hoćemo te ogromne potencijale koje ima ova zemlja. Hoćemo da ih obnavljamo da bi smo mogli ponovo normalno da stvaramo. To ja možda neću doživeti. Ja imam pedest i sedam godina. Ne verujem da ću doživeti da iz svega toga izađemo. Ali, mislim kad se govori o našoj duhovnosti. Naša duhovnost je ugroženija više nego ikad. Ugrožen je naš moral. Ugroženi smo ne samo fizički nego je ugroženo sve što su generacije i generacije vekovima stvarale na ovom tlu. Moramo raditi za budućnost naše dece. I moramo raditi za budućnost njihove dece.“
Podaci:
Zadrugu pletilja u Sirogojnu osniva Dobrila Smiljanić 1962. godine. Zahvaljujući zamislima kreatorke Dobrile Smiljanić, koja se ovde i doselila, taj neverovatni san je uspešno ostvaren. Za ručno rađene originalne džempere iz Sirogojna vremenom se saznalo u svim svetskim metropolama. Dobrilini modeli sa Zlatibora izradjeni od najkvalitetnije vune uvezene sa Islanda, izlagani su takodje pod firmom Armanija, Pjera Kardena i Sen-Lorana. 1998. vlasnik ove zadruge je druga firma. Danas, proizvodi zlatiborskih pletilja i dalje žive, ima ih u buticima Tokija, Pariza, Moskve, Frankfurta, svuda u svetu pod drugom firmom sada vlasnika Radeta Ljubojevića.
Postavljeno: januar 2016.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Kada sam marta meseca 1993. razgovarao sa Dobrilom Smiljanić u Sirogojnu, snimio sam i njena sećanja na Rajku Borojević - Dragačevska zadruga žena "Rajka Borojević". Dobrila i Rajka bile su ne samo prijateljice, nego svaka na svoj način, saborci u želji i ideji da pomognu seljankama u selima u kojima su živele.
Ali Rajka Borojević imala je drugačiju biografiju od Dobriline.
Izbeglica iz Bosne Rajka Borojević ratne 1942. godine nalazi utočište u dragačevskom selu Donji Dubac. Gostoljublje seljaka Rajka nikad nije zaboravila. Posle rata vraća se u Dubac i tu okuplja žene - tkalje, čije će ćilime, lepotu ručnog tkanja, kasnije iz Dragačeva preneti u svet. Predlažem da svakako pročitate njenu dragocenu knjigu „Iz Dubca u svet“, koja je arhiv duše i dnevnik jedne obrazovane žene, nastao u zaostalom dragačevskom selu, u kome su živeli gostoljubivi i dobronamerni ljudi.
Slušaj: (mp3)
Rajka Borojević sa ćerkom u Dubcu, o kojoj u emisiji govori Dobrila Smiljanić /porodični arhiv/
Sveta Vuković nekadašnji spiker Radio Beograda ima
veze sa ovom pričom samo toliko što je izvanredno pročitao 1993. godine
delove iz knjige Rajke Borojević „Iz Dubca u svet“,
Zrenjanin, 1964. (Knjigu možete naći na našem sajtu na stranici
Da li ste
pročitali ove knjige?).
Kao jedan od najlepših glasova Radio Beograda, treba da bude zapamćen
i fotografijom na ovoj stranici. Fotografiju snimio Dragoslav Simić.
Rajka Borojević je rođena 1913. godine u hercegovačkoj porodici Šotra. Završila je Učiteljsku školu. Nakon udaje jedno vreme živi na Kosovu, a kada je počeo Drugi svetski rat u Banja Luci. Bežeći ispred ustaškog noža, od koga su stradali i njeni roditelji stiže u Dragačevo. Dve teške ratne godine (1941-1943) sa dvoje male dece preživela je u kući Spasoja Tadića u selu Donji Dubac. Gostoprimstvo koje su joj ukazali Dragačevci nosila je duboko u svom srcu i trajno su je vezali za ovaj kraj.
Sa svojim ratnim prijateljima iz Dragačeva ponovo se sreće 1951. godine kada sa svojom porodicom dolazi da ih poseti. Tom prilikom u svoj dnevnik je zapisala: "Naročito se radujem što opet, kao za vreme rata, osećam bliskost sa ovim narodom. Razmišljam kako bih im pomogla. Ta ideja nije od juče. Nosim je još od ratnih dana. Ponela sam je odavde, kao obećanje samoj sebi". Zaista, Rajka je ostvarila svoj zavet. Od tada redovno dolazi u Dubac, pomaže njenim stanovnicima, a pre svega ženama. Žene su od Rajke sticale znanja o higijeni, ishrani, vaspitanju dece, lepom ponašanju. Tečajevi koje je Rajka samopregorno organizovala bili su bez pomoći bilo kojih institucija. Zahvaljujući njenoj energiji i upornosti, ali i tome da su je žene volele i da su joj verovale, Dragačevke zajedno sa svojim rukotvorinama stižu u svet.
Srodni linkovi:
„Iz Dubca u svet“, Zrenjanin, 1964. (Knjigu možete naći na našem sajtu na stranici
Da li ste
pročitali ove knjige?),
Vaša pisma,
Otvoreno
o sajtu,
Novo na
sajtu, Poklon
za poneti
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
