Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Oprema stranice, ton i fotografije snimio Dragoslav Simić urednik sajta.
U Izraelu šest dana boravka "na najvišem nivou". Bio sam 1989. prvi novinar jedne jugoslovenske radio stanice koji je posle prekida diplomatskih odnosa dve zemlje 1967. posetio Izrael.
Toj poseti predhodilo je ovo pismo uglednog izraelskog novinara, poreklom Novosađanina, Tomija Lapida koje donosim u skraćenom obliku:
„Poštovani gospodine Simić,
.... Postoje već turistički, komercijalni i čak i kulturni odnosi, ali na žalost jugoslovenska vlada je još uvek više proarapska nego Arapi: u Kairu mi imamo ambasadora, a u Beogradu nemamo. Jevreji iz Jugoslavije koji već 40 godina žive u Izraelu, ali još uvek imaju veliku simpatiju za Jugoslaviju, to neće da razumeju.
Govorio sam sa prijateljima da vam omoguće posetu u Izraelu, da bi mogli pripremiti seriju na dokumentarnom programu Radio Beograda. Ako se nevaram, dobićete poziv.
Srdačnim pozdravom Jozef /Tomi/ Lapid.“
Izrael je za mene bio pravo otkriće. Međutim vremena je bilo isuviše malo da se upoznaju svi zanimljivi ljudi sa kojima je trebalo razgovarati. Predusretljivi domaćini trudili su se da za tako kratko vreme vidim Izrael, ali pre svega mesta u kojima su živeli naši Jevreji.
Na ovim fotografijama gledate razne ljude sa kojima nisam stigao da načinim tonske zapise, a valja ih pomenuti.
Te 1989. godine, razgovor sa dr Ofnerom trajao je puna dva sata, ali je druga traka posle emitovanja u Beogradu izgubljena. Tako sada slušate samo ono što je zabeleženo na prvoj traci. Navodim deo teksta "Novosađani u Izraelu" književnice Ane Šomlo o Dr Ofneru, postavljen pre kratkog vremena na Internetu.
Sa doktorom Ofnerom, koji danas, u svojoj desetoj deceniji zivi u Tel Avivu sa suprugom Ilikom, takođe Novosađankom, rođenom u Kisaccu 1915, godine, profesorkom klavira, čujem se telefonom bar jednom nedeljno, a često moj muž i ja, kada nas put navede u Tel Aviv, svratimo na čašicu razgovora i pića do njih.
Dr Ofner je izuzetno duhovit čovek, sa brzim refleksima, pomalo cinik, ali na jedan fini način, a gospođa Ilika svežeg duha, mada nisu najboljeg zdravlja. Njihova životna odiseja mogla bi se napisati na hiljade stranica, ali da počnemo otpočetka, sa velikim propustima, naravno, jer inače bismo ostali ovde mesecima, dok bih vam ja pričala o njihovom životu i namerama doktora Franje šta je sve i šta jos nije stigao, ali ni ne odustaje da uradi u svom životu.
Da bih bila sažetija osvrnuću se na naš razgovor, objavljen u Izraelu pre dve godine i mnoge intervjue koji su drugi novinari sa njim vodili.
Moj lični utisak o dr Ofneru koji nosim i posle 20 godina od našeg prvog i jedinog susreta u Tel Avivu: prijatan i srdačan čovek, medijski izuzetno zanimljiv. Njegov život spada u usmenu istoriju. Imao je tada 70 godina.
Dr Franja Ofner - Slušaj: (mp3)
Napomena:
Neke prikazane fotografije nemaju u potpisu puna imena. Urednik sajta
se zahvaljuje posetiocima ovog dela sajta koji pomognu u identifikaciji
slika.
postavljeno: avgust 2010.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
U domu Ofnerovih 7. februara 2005.
Kada sedite u domu Ofnerovih u ulici Rupin u Tel Avivu, neminovno osećate izvesnu relativnost prostora kao da ste negde u Evropi, u prijatnom domu intelektualaca koji ne odiše luksuzom, već istorijom. Slike, knjige, uramljena kopija Deklaracije o nezavisnosti Izraela, sve to upućuje čoveka da se nalazi na tlu gde je nastao Izrael. Od ulice Gordon do ulice Lasal, nekoliko blokova dalje, ceo taj deo grada govori o istoriji stvaralaca ove zemlje, kao što je Bulevar Sumraka u Holivudu simbol istorije filmske umetnosti. U nekim segmentima te se dve geografije i prepliću.
Franja Francis Amir Ofner, dopisnik mnogih svetskih listova sveta sa Bliskog istoka (Christian Science Monitor, Observer, Die Welt, The Jewish Chronicle, Basler Zeitung), priča mi o toj tajnoj vezi Tel Aviva i Holivuda. U devedeset drugoj godini života, duhovno potpuno svež i oran za razgovor, kazuje o čudu nastanka Izraela. Čuda se retko događaju u svetu, ali dešavaju se. To se desilo 1948. godine stvaranjem modernog Izraela. Posle dve hiljade godina Jevreji su povratili svoju državnost. Samo tri godine posle samoubistva Hitlera i toliko prolivene krvi u Drugom svetskom ratu, svet je bio pristao da dozvoli tu feniksovsku transformaciju.
Ofner, tipični evropski intelektualac, doktor prava i velemajstor žurnalistike, priseća se vizionarstva Teodora Hercla, koji je u Bazelu na Prvom cionističkom kongresu, prorekao da će se za pedeset godina stvoriti jevrejska država. Pogrešio je samo za nekoliko meseci. Hercl i Maks Nordau, druga ličnost cionističkog pokreta, potiču sa austrougarskog tla, kao i Ofner. Još jedne značajne osobe iz tog vremena, priseća se moj sagovornik, bazelskog rabina koji je obezbedio prostor za Prvi cionistički kongres. Sin tog rabina, Artur Kon, holivudski producent i pisac, nosilac pet Oskara, postaće Ofnerov sused i rival u profesiji. Naime, pored našeg Novosađanina, šansu da se zaposli kod novinskog magnata Axela Springera imao je i Kon. Springerov izbor pao je na Ofnera. Vremenom, postali su prijatelji, kolege i susedi.
Razgovor vodimo na dan kada Kondoliza Rajs, novi državni sekretar Sjedinjenih Država, boravi u Izraelu. Ofner iznosi svoj sud o situaciji nakon odlaska Arafata sa političke scene i pojačanih napora svetske zajednice da se stvori mir na Bliskom istoku.
Čvor koji treba razmrsiti, po Ofneru, je odnos između Jerusalima i Vatikana. Samo izvesni poglavari katoličke crkve, u istoriji hrišćanstva, bili su za pomirenje sa jevrejskim narodom. Ako u judeo-hrišćanstvu nastane harmonija, svet bi bio spreman za razgovor i balans sa drugim kulturama. To bi bilo čudo i spas za čovečanstvo u našem, 21. veku.
Pred Ofnerom se osećam kao učenik pred guruom. On je svoje akumulirano iskustvo u spoljnopolitičkim i istorijskim odnosima u svetu doveo do stepena sinteze i zaključci mu se uobličuju u kristal mudrosti.
Međutim, moj odnos prema Franji ima i drugu dimenziju. Ni on, niti ja nismo rođeni Novosađani. Ali, živeći delom svog života u Novom Sadu, imamo zajedničko pamćenje grada i ljude u njemu. Kada mu kažem da se nešto desilo kod starog hotela Park, u ulici Nikole Tesle, ili blizu kasarne u Futoškoj ulici, onda se među nama ne pojačava samo bliskost, već se budi davno minulo vreme detinjstva i mladosti. Njegov bliski rođak, dr Đura Ofner, bio je moj dečji lekar, alfa i omega svih mojih autoriteta mladosti, ne samo medicinskih. Kada je moja baka htela da ukroti moju dečiju neposlušnost, rekla bi: “Nemoj da zovem doktora Ofnera!”
I još jedna ličnost stvara posebnu bliskost među nama. Ofnerov dobar drug iz gimnazijskih dana bio je moj ujak Deške Handler. Ne sećam se da je Deške bio vedrog duha, kao što Ofner priča, meni je delovao uvek vrlo ozbiljno, ali, verovatno, zbog razlike u godinama nisam zapamtio pravu prirodu svog rođaka koji je nestao, kao i mnogi drugi, u vihoru Holokausta.
Pitam Ofnera kako je izbegao raciju. Kaže, morao je da se krije i pobegne iz Novog Sada, čim je okupatorska vojska ušla u grad. Tražili su ga, ne kao Jevrejina, već kao antifašistu koji je pomagao, sa suprugom Ilikom, jevrejskim izbeglicama iz Austrije, i zbog aktivnog učešća u događajima oko 27. marta 1941. godine. Ofner je, određenim kanalima, radio na tome da se oficirski kadrovi jugoslovenske vojske suprotstave paktu Jugoslavije sa Trećim Rajhom. Međutim, policija je, umesto da uhapsi doktora prava, Franju Ofnera, uhapsila drugog doktora Ofnera, Đuru, mog dečjeg lekara.
Sličnu neobaveštenost okupatorske policije imao sam i u svojoj porodici. Po ulasku u Novi Sad, Mađari su, u aprilu 41, uhapsili Alfreda Rozencvajga, poznatog pesnika Nenada Mitrova. Mislili su da je on drugi jedan novosadski pesnik, Vitomir Jovanović, brat moje majke, Viktor Rozencvajg. Međutim, on je tada već bio uhapšen i odveden u logoru Kerestinec kraj Zagreba, i u julu iste godine streljan.
Da se upoznam sa doktorom Ofnerom mogu da zahvalim Ženi Lebl. Kada smo moja supruga Ana Šomlo i ja boravili u Izraelu, na poziv Muzeja Izraela, da mi dodele 1. nagradu za izradu fototipskog izdanja najlepše knjige izložene na Sajmu knjiga u Jerusalimu - integralnog izdanja Sarajevske Hagade 1985. godine, ona nas je odvela, jedno veče, u penthaus Judite Vinkler, poznate izraelske novinarke, poreklom iz Beograda. Među gostima je bio i Franja Ofner sa suprugom Ilikom. Kada smo se upoznali i on izgovorio ime “Ofner”, upitao sam ga: “Da li ste, možda, u srodstvu sa doktorom Đurom Ofnerom iz Novog Sada?”, na šta mi je odgovorio: “Naravno da jesam. Eno ga kod kuće, stanujemo zajedno”.
I geografija ima svoje nepredvidive puteve, moć i nepoznate sile koje razdvajaju i spajaju ljude.
Ivan Ninić,
Tel Aviv, 10. februar 2005.
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
