Irina Subotić

Saga o porodici

Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com. Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.

Ovu stranicu je opremio na osnovu fotografija Irine Subotić i snimio tonske zapise urednik sajta Dragoslav Simić

Istoričarka umetnosti, profesorka emerita. Predaje na master studijima UNESCO-ve katedre Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bila kustos Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja. Predavala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu.Doktorat odbranila na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.

Ovu fotografiju Irine Subotić snimio je Dragoslav Simić maja 2014. godine

Organizovala brojne izložbe u svim delovima bivše Jugoslavije i u svetu, i učestvovala na mnogim međunarodnim kongresima, simpozijumima, konferencijama, projektima, držala predavanja na Sorboni, Prinstonu, Institutu za istoriju umetnosti u Njujorku, Radžers koledžu i dr.

Glavna dela: Leonid Šejka, 1972; Zenit i avangarda 20-tih godina,1983 (sa V. Golubović); Deset slika Miloša Babića, 1980; Nova akvizicija Narodnog muzeja: Dve žene Aleksandra Arhipenka, 1982; Lisette ands Evsa Model, New York, 1984; Vladimir Veličković 1986, 1987, 1988; Svetski majstori moderne umetnosti iz jugoslovenskih kolekcija, 1987 (sa grupom autora); Dušan Džamonja, 1987, 2004; Milena Pavlović Barilli, 1987/1988, 1993, 2009, 2010, 2012; Crtež Maksa Ernsta: Značajan razgovor sa himerom, 1988, 1989/1990; Die Rezeption Tatlins durch die jugoslawische Avantgarde. Vier Auffassungen, 1993; Na iskustvima memorije; 1994-1995 (sa G. Stanišić); Likovni krog revije Zenit 1921-1926, 1995; Umetnost Ljubice Cuce Sokić, 1995, 2004, 2008, 2009, 2010, 2012; Stojan Ćelić, 1968, 1975, 1976,1996 (sa I. Simenonović Ćelić), 1997; Milenko Šerban, 1995, 1997, 2002; Olga Jančić, 1997 (sa I. Simeonović Ćelić), 1994; Ruski umetnici u Srbiji, 1994, 1996; Mića Popović, 1994, 1995, 1996; Vojislav Stanić, 1998; Wie kann das Leben uberlebt warden, u: Dossier Serbien, 2000, 2001; Between Worlds. A Sourcebook of Central European avant-gardes 1910-1930 (sa grupom autora), 2002; Od avangarde do Arkadije, 2000; Miodrag Mića Tabački, 2005 (sa G. Popović Vasić); Zenit 1921-1926, 2008 (sa V. Golubović); Од Музеја савремене уметности до Музеја кнеза Павла, Кнез Павле Карађорђевић – љубитељ уметности, y: Музеј кнеза Павла, 2009; Two Self-portraits of Josip Štolcer Slavenski, 2009; Zenitism /Futurism: Similarities and Differences, 2011; The Making of a Museum; Prince Paul - Art Collector, in: The Prince Paul Museum, 2011; Zoran Grebenarović (sa L. Merenik), 2012; Nandor Glid, 2012; Nema misterije. Nema muze, u: Dušan Otašević, 2012; Jože Ciuha, 2014. i dr.

Član domaćih i međunarodnih udruženja istoričara umetnosti, likovnih kritičara, muzejskih radnika, prevodilaca; potpredsednica panevropske federacije Europa Nostra; osnivač i predsednica Evrope Nostre Srbija. Dobila više nagrada i priznanja, između ostalih dve nagrade Društva istoričara umetnosti, nagrade „Pavle Vasić“ i „Lazar Trifunović“,  orden Vlade  Republike Francuske - Chevalier dans l'ordre des Arts et des Lettres i dr.

Zeniteum ::2022 u Novom Sadu: himna vertikali duha

Tekst Irine Subotić objavljen u VREMENU 27. januara 2022.

Spektakularan, eztoteričan, multimedijalan događaj Zeniteum :: 2022 obeležio je trenutak kada je Novi Sad – prvi grad van Evropske Unije – poneo titulu Evropske prestonice kulture 13. januara u 20,22 h, kao doček 7530.g. po starom kalendaru. CEO TEKST

Irina Subotić u ove dve emisije govori o sebi, svojoj porodici i bogatom životnom iskustvu.

Postavljeno: februar 2014.

Beleška urednika sajta:

Irina Subotić sa svojom porodicom živi u potkrovlju zgrade u centru Beograda. Gost koji prvi put dođe kod Subotića kao ja, ima osećaj da se nalazi na nekoj raskošnoj pariskoj mansardi. Na to podseti ne samo odlično komponovan prostor nego i mali potresi stare višespratnice koje proizvodi saobraćaj velegrada. Dok sedim za okruglim stolom odličnim za razgovor uz dobro piće, kroz velike staklene površine stana pogled luta na krovove prosute levo i desno, ispred i iza ove male, zaštićene “kule svetilje” od zasićenja spolja koje bi moglo da naruši mir iznutra.

Svuda na zidovima, okačena ulja na platnu govore o sklonosti domaćina prema lepoj umetnosti. Knjige udenute u police biblioteke komponovane prema zahtevima urbanog potkrovlja. U takvom prostoru sa velikom pažnjom slušam Irininu priču. Zamolio sam je da za ovu stranicu sajta priloži izbor sačuvanih fotografija i tekst koji će dati više podataka o ličnostima u ovoj sagi o porodici.

Sofija Aleksandrovna Hovanska

Sofija Aleksandrovna fon Pommer-Esche, rođena Hovanska (Kazan, 1859 - Moskva 1934), prabaka Jelene Šantić i Irine Subotić, poticala je iz prastare litovske kneževske porodice čiji koreni dosežu do XIV veka i ima 22 pokolenja povezana sa najvećim ruskim porodicama. Od XVI veka, počev od Vasilija Fjodoroviča, njeni su preci bili bojari, dobijali posebne dvorske činove i nosili kneževske titule Hovanskih. Sofija Aleksandrovna je bila udata za doktora prava Nikolaja Avgustoviča fon Pomer-Eše, počasnog građanina Rige. Po njegovoj smrti 1899. godine doselila u Sankt Petersburg gde je odgajala svoje tri ćerke: Elizabetu Lizu Nikolajevnu Lukaševič, kasnije Gagarin (baku Jelene Šantić i Irine Subotić), Sofiju Sonju Nikolajevnu udatu Nagurski, kasnije Prevost i Aleksandru Šuru Nikolajevnu Kirjakinovu, kasnije Ivanovu. Tokom Oktobarske revolucije i Građanskog rata boravila je sa svojom najmlađom ćerkom Aleksandrom Šurom, njenim malim sinom, i unučicama Irinom i Tanjom u Irkucku, u Sibiru, a onda je dobila dozvolu da njih dve doprati do Volinja, u Poljskoj, gde su one posle mnogo godina srele svoju majka, a Sofija Aleksandrovna svoje dve starije ćerke - Elizabetu i Sofiju. Posle kraćeg boravka u Poljskoj, vratila se u SSSR gde je umrla 1934. godine. Skromno je sahranjena na moskovskom Vaganovskom groblju.

Pored bojara, iz porodice Hovanski potiču mnogi znameniti državnici, diplomate, generali, vojvode, ali i piloti, pesnici, naučnici, matematičar Askold živi danas između Rusije i Kanade, Alena je glumica Moskovskog Hudožestvenog Teatra (MHT), Galina - političarka, a u našoj štampi, u Politici od 8. februara 2000, str. 6, pisalo je da ruski seizmolog Boris Hovanski dokazuje da su zemljotresi, koji su se učestalo počeli da javljaju na Zemlji jer se menja gravitacija i molekuli menjaju sastav, u stvari izazvani NATO-vim bombardovanjem Srbije. Od tada su krenuli seizmički talasi u Alpskoj zoni, nanoseći ogromna razaranja u Turskoj i na Tajvanu.

Elizabeta Gagarin

Baka Jelene Šantić i Irine Subotić, Elisabeta Nikolajevna fon Pomer-Eše (Pommer-Esche) rođena je u Rigi 1891, a umrla u Parizu 1969. Završila je Kseninski institut, studirala u Pozorišnoj školi imena A. Suvorina kod prof. A. M. Davidova i Antona Dolina i pod imenom Valenska nastupala u petrogradskom Malom (Suvorinskom) a kasnije i Aleksandrinskom pozorištu: pošto je bila aristokratskog porekla iz stare porodice Hovanskih, po majčinoj liniji, nije smela da se bavi glumom pod svojim imenom!. Nakon udaje za pukovnika Ruske armije Vječeslava Lukaševiča 1910. više se nije pojavljivala na pozorišnoj sceni. Rodila je 1911. stariju ćerku Irinu, 1913 - mlađu Tatjanu, našu mamu, a 1914, sa svojim mužem je otišla u rat i tu završila kurseve Društva svetog Đorđa, tako da je i u Prvom svetskom i u ruskom Građanskom ratu radila kao milosrdna sestra - bolničarka, poput naše Nadežde Petrović i poput velikih knjeginja Romanovih, što je bila ne samo moda, već i pravi znak patriotizma. Kada je Elizabetin muž 1915. godine otrovan gasom na Pruskom frontu i ubrzo umro, ona je nastavila rad po bojnim poljima na strani belih: najpre s generalom Denikinom, a potom sa generalom Vrangelom prošla je ratišta od Voronježa, celom Rusijom do Kavkaza i Krima. Bila je ranjena i promrzla joj je jedna noga dok se skrivala od boljševika. Zbog svoje nesebične angažovanosti bila je nagrađena Georgijevskom medaljom. Nakon Građanskog rata udala se za pukovnika 20. dragunskog Finskog puka, kneza Vladimira Nikolajeviča Gagarina (1877-1948) i s njim je emigrirala najpre u Istanbul, odatle u Poljsku, a potom je do oslobođenja 1944. godine živela u Beogradu kada je emigrirala još jednom: do kraja života je živela u Parizu i radila u Ruskoj bolnici u Neuilly-u.

Razglednica iz 1916. godine, izdata u Sankt Petersburgu. Književnica Klavdija Lukaševič s unucima: Jelenom i njenim bratom Borisom Sass-Tisovskim, i dve sestre Irinom i Tatjanom Lukaševič (sedi na bakinom krilu; Tatjana je majka Jelene Šantić i Irine Subotić).

Irina Lukaševič

Rođena je 1911. u Sankt Petersburgu, a poginula u tramvajskoj nesreći u Torinu 1935. godine.

Starija sestra Tatjane Jovanović, Irina je bila balerina i filmska glumica najpre u Poljskoj, gde je snimila 1929/30. jedan od prvih poljskih filmova - Lepota života (režija Juliusz Gardan) a potom je u Monte Karlu bila angažovana u trupi poznatog Colonela de Basila. Ipak se odlučila za karijeru u Italiji, gde je dobila glavne uloge u trupi Ije Ruskaje (pravo ime Evgenia Borisenko). Igrala je u stilu Izadore Dunkan, bosa, u antičkim hitonima, na otvorenim pozornicama antičkih lokaliteta. Sa ovom trupom je igrala širom Evrope.

Ovaj portret Irine Lukaševič snimio je Anton Bragaglia, jedan od trojice braće - znamenitih avangardnih umetnika koji su dvadesetih godina XX veka držali galeriju u Rimu, izdavali časopise, vodili međunarodnu saradnju i predstavljali poznate stvaraoce sveta italijanskoj publici. U prvoj fazi su bili bliski futurističkoj umetnosti, da bi se kasnije posvetili komercijalnijim formama.

Sa Vittoriom de Sicom u filmu Gadan tip (Un Cattivo soggetto) 1933.

Paralelno sa karijerom balerine, Irina Lukaševič (Łukaszewicz) je u Italiji snimila filmsku komediju pod nazivom Un Cattivo Soggetto, u režiji Carla Ludovica Bragaglie, koja bi se mogla uvrstiti u rane filmove belih telefona. Glavnu mušku ulogu je imao Vittorio de Sica, a pored njih dvoje igrali su Giuditta Rissone, Laura Nucci, Amelia Chellini, Egisto Olivieri, Guglielmo Barnabo i Enrico D'Olivo. Film je s uspehom bio prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu.

Irina je 1935. godine počela sa pripremama za snimanje svog drugog italijanskog filma Fanny - ballerina della Scala po scenariju Giuseppea Adamija koji je delimično pisan na osnovu njenog života. Režija je poverena Čehu Gustavu Machatyu koji je nedavno pre toga doživeo veliki uspeh sa filmom Ekstaza (Ecstasy) u kome je glavna uloga bila poverena Hedy Lamarr. Međutim, snimanje Fanny nikad nije okončano jer je Irina decembra iste godine izgubila život u saobraćajnoj nesreći izazvanoj tramvajem koji je iskočio i šina.

Sahranjena je na istorijskom milanskom groblju Monumentale gde joj je suprug Angelo Formenti podigao velelepni spomenik, Pala balerina ili Pala Terpsihora, rad poznatog vajara toga vremena Artura Martinija.

Venčanje Tatjane i Milivoja Jovanovića

Venčanje Tatjane i Milivoja Jovanovića, roditelja Jelene Šantić i Irine Subotić, obavljeno je u topčiderskoj crkvi Svetog Petra i svetog Pavla 29. februara 1940. godine. Ovu fotografiju objavilo je beogradsko Vreme.

Tatjana (Sankt Peterburg 1913 - Beograd 1983), rođena Lukaševič (Łukaszewicz) je tokom Prvog svetskog rata, Oktobarske revolucije i Građanskog rata detinjstvo provela u blizini Irkucka, u Sibiru, zajedno sa bakom knjeginjom Sofijom Aleksejevnom Hovanski i sa svojom starijom sestrom Irinom. Kasnije je živela u Poljskoj i u Milanu gde je započela je studije operskog pevanja. U Beograd je došla decembra 1939. godine.

Milivoje Jovanović (Krupanj 1905 - Beograd 1984), rođen u trgovačkoj porodici, diplomirao je prava na Beogradskom univerzitetu. Tokom studija zaposlio se u policiji gde je obavljao razne dužnosti; između ostalog, bio je komesar Zemunskog aerodroma i šef obezbeđenja kneza Pavla. Na početku Drugog svetskog rata bio je na položaju jednog od šefova policije, ali je odbio da radi u Nedićevoj vladi. Bio je hapšen i mučen od strane Gestapoa i zatočen u logoru na Banjici. Posle oslobođenja bio je više puta u zatvorima, ali nikada osuđivan. Karijeru je završio kao pravni savetnik INPROS-a. Bio je prijatelj umetnika i ljubitelj slika.

Moj otac Milivoje Jovanović u pratnji knjeginje Olge sa Jelisavatom (slika je vrlo oštećena...), i sa knezom Pavlom i knjeginjom Olgom u Zagrebu, kao i sa članovima Vlade – ne znam tačno godinu, verovatno oko 1939-1940– u svojstvu civilnog obezbeđenja.

Tatjana Jovanović sa ćerkom Irinom

Jelena (rođena Jovanović) Šantić

(Beograd, 18. juli 1944 - Beograd, 18. mart 2000).

Završila je Baletsku školu Lujo Davičo u Beogradu, XIV beogradsku i Muzičku gimnaziju. Godine 1959. je nastavila specijalizaciju u Monte Karlu kod prof. Marike Bezobrazove a 1960. - u Kanu u Internacionalnoj školi Rozele Hajtauer (Rosella Hightower). U Nici je bila na kursu kod čuvenog Serža Lifara (Serge Lifar). Kasnije - 1972/73. i 1973/74. godine - usavršavala se u Moskvi kod Marine Semjonove.

Kao učenica trećeg razreda gimnazije snimila je 1962. godine film Zvižduk u osam u režiji Save Mrmaka, sa Đorđem Marjanovićem i Jovankom Bjegojević, po scenariju Gordana Mihića, Ljubiše Kozomare i M.M. Langa, a na muziku Darka Kraljića.

Igrala je i u filmu Koraci baleta (1966) Nikole Rajića, koji je bio prikazan u Kanu decembra 1964.

Igrala je noseće uloge u baletima Labudovo jezero, Žizela, U baštama Granade, Per Gint, Začarana lepotica, Makar Čudra, Las Passiones, u predstavama Nastasja Filipovna, Krvoskok i mnogim drugim pozorišnim predstavama i televizijskim emisijama.

Jelena je od najranijeg detinjstva pokazivala izrazitu naklonost prema pravdi i istini i ta njena osobina se posebno ispoljila tokom devedesetih godina kada je postala jedna od ključnih figura antiratnog i antinacionalističkog pokreta u Srbiji. Bila je među osnivačima Beogradskog kruga i Evropskog pokreta u Srbiji, objavljivala je brojne angažovane tekstove, pre svega u Republici, pomagala je izgnanicima i izbeglicama iz ratom zahvaćenih prostora. U želji da pomogne samoorganizovanje izbeglih porodica nakon Oluje, osnovala je 1995. godine sa svojim saradnicima Grupu 484 koja je i danas posvećena rešavanju socijalnih problema.

Za svoj mirovni rad Jelena je dobila nagradu Pax Christi International (1996), a nakon njene smrti (2000) dva parka su dobila ime Park mira Jelene Šantić - jedan u Berlinu, u opštini Marzhan-Hellersdorf, drugi u Beogradu, na Neimaru.

Fondacija Jelena Šantić osnovana je krajem 2001. godine i od 2002. dodeljuje svake druge godine nagradu „Jelena Šantić“ za hrabre iskorake novih kulturnih praksi.

Jelena Jovanović zadržala je prezime svoga muža Gojka Šantića kao balerina Narodnog pozorišta, kao kritičarka i teoretička baleta, a isto tako kao i velika aktivistikinja u borbi za ljudska prava, mir, izmirenje i pomoć ugroženima, posebno izbeglicama tokom ratova 1990-tih godina. Igrala je sve noseće uloge u klasičnim i mnogim modernim baletima na pozorišnim scenama i u televizijskim emisijama. Bavila se scenskim pokretom i objavila brojne studije o baletskim umetnicima, koreografima, istoriji beogradskog i ruskog baleta, kao i dve knjige: monografiju o Dušanu Trniniću s podnaslovom Igra - suština praznog prostora (izd. Narodno pozorište, Beograd 1997, povodom obeležavanja 75 godina Baleta) i napisala uvodnu studiju za autobiografiju Mage Magazinović koju je priredila pod nazivom Moj život (izd. Clio, Beograd 2000; izdato poshumno u redakciji Marije Janković).

Od 1968. do 1972. godine Irina i Gojko su iznajmljivali mali stan u napuštenom rudarskom naselju na obroncima čudesne planine Rtanj. Tu su tokom vikenda boravili sami ili sa prijateljima, među kojima je bio i Stojan Ćelić, s kojim su se intenzivno družili do poslednjeg dana njegovog života. On je kod njih boravio na Rtanju sa željom da obiđe obližnja mesta po kojima je vojevao tokom 1944. godine i koje od tada nije posećivao. Tom prilikom je napravio seriju crno-belih fotogafija: one na poseban način ukazuju na njegov emotivan odnos prema prirodi i na - svesno ili ne - isticanje grafizma, što se kontinuirano javlja na glavna osobenost njegovih crteža i grafika.

Majski Trtnik

Tokom istraživanja malopoznatih činjenica o životu Ljubomira Micića (1895-1971), osnivača časopisa Zenit i ideologa zenitizma, prvog značajnog međunarodnog avangardnog pokreta u Jugoslaviji, Irina Subotić je u leto 1982. godine obišla Žumberak i Sošice, Majske Poljane i druga mesta širom Banije, zatim Topusko, Glinu, Petrinju, Jastrebarsko... Pronašla je daleke rođake Ljubomira i njegovog brata Branka (1897-1947), pesnika i slikara, i ustanovila da je rodno mesto njihovih predaka Majski Trtnik. Tu je, u dvorištu rodne kuće njihovog oca Petra Micića, kraljevskog lugara, sa rođacima vodila razgovor o avangardnoj braći, ali prisutni su jedva nešto o njima znali. Snimio Edi Mudronja, reditelj iz Zagreba.

Knjige Irine Subotić

Sledeće, 2015, navršiće se pedeset godina od prvog Irininog teksta objavljenog u časopisu Umetnost: bio je to prikaz Bijenala grafike u Ljubljani. Tokom svog dugogodišnjeg rada u struci, objavila je preko sedam stotina kritika, studija, eseja, predgovora u katalozima, kao i brojne monografije posvećene našim umetnicima i umetničkim pojavama. Posebno polje njenog istraživanja je jugoslovenska avangarda dvadesetih godina XX veka u evropskom kontekstu, muzeologija i očuvanje nasleđa.

Neposredno pred beogradski Sajam knjiga 2008. godine, završen je veliki poduhvat Instituta za književnost i umetnost, Narodne biblioteke Srbije i Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ iz Zagreba: u zajedničkoj kutiji su se našli reprint svih brojeva časopisa Zenit praćen reprezentativnom monografijom pod nazivom Zenit 1921-1926, koju su tokom gotovo četrdeset godina zajedničkog rada pripremile Vidosava Vida Golubović i Irina Subotić. Vida se bavila književnim stvaralaštvom i avangardnim idejama kojima je obilovao Zenit, a Irina - likovnom umetnošću i vizuelnim identitetom časopisa. Dizajn celog izdanja poveren je Jovanu Čekiću koji je, uz pomoć mlade istoričarke umetnosti Maje Stanković, knjizi dao adekvatan avangardistički pečat.

Ovo izdanje je na Sajmu knjiga proglašeno Izdavačkim poduhvatom godine, potom je dobilo nagradu Bibliotekara Srbije, nagradu „Pavle Vasić“ koju dodeljuje Udruženje likovnih i primenjenih umetnika i dizajnera Srbije, a Jovan Čekić je nagrađen Grifonom - za najbolji dizajn i grafičko rešenje po odluci žirija Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bilo je više promocija po Srbiji i u Herceg Novom, na Međunarodnom sajmu knjiga 2009. godine, a najveći uspeh i priznanje je odluka da se ceo časopis digitalizuje, postavi na Internet i uključi u književnu memoriju sveta.

Nagrada „Lazar Trifunović“ 2014.

Za monografiju posvećenu vajaru Nandoru Glidu, objavljenu 2013. u izdanju Fondacije Vujičić kolekcija, Irini je dodeljena prestižna nagrada Društva istoričara umetnosti, Katedre za modernu umetnost Filozofskog fakulteta u Beogradu i Kulturnog centra Beograda, koja nosi ime harizmatičnog profesora istorije moderne umetnosti i pasioniranog kritičara - Lazara Trifunovića. Zajedno sa njom, nagradu je dobio i mladi istoričar umetnosti, dr Milan Popadić, sa Katedre za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta za zbirku eseja obuhvaćenu u knjizi pod provokativnim naslovom Čiji je Mikelanđelov David? Baština u svakodnevnom životu.
Na fotografiji su, pored Irine, dr Jelena Stojanović, predsednica žirija za dodelu nagrade i Gordana Dobrić, saradnica Kulturnog centra Beograda kao organizator ovog događaja.
Snimio Zoran Kršljanin.

National Monument CIMAM 1990.

Kao dugogodišnji aktivni član Uprave CIMAM-a (Međunarodnog komiteta za muzeje moderne umetnosti), jednog od najznačajnijih komiteta ICOM-a pri UNESCO-u, Irina je bila gost Godišnje konferencije koju je septembra 1990. organizovala California International Foundation u Los Anđelesu i Santa Monici. Učesnicima je pružena fantastična prilika da obiđu veliki deo Kalifornije, da pogledaju privatne kolekcije, muzeje i galerije, zatim Nevadu sa Las Vegasom i dva monumentalna rada land arta - Polje munja Waltera de Marie i Double Negative Michaela Heizera, indijansko sveto mesto Akomu u Novom Meksiku i indijanske rezervate u Juti, kao i jednu od najvećih američkih znamenitosti - National Monument sa nezaobilaznim podsećanjem na sve kaubojske filmove koje su John Wayne, Henry Fonda i mnogi drugi tu snimali. Na ovom turističkom snimku nasmejani stoje s leva na desno: g. Weizman, kalifornijski kolekcionar, Maria de Corral, tadašnja direktorka Fondacije Caixa de Pensiones iz Barselone, kasnije direktorka Centra Reina Sofia u Madridu, Helen Escobedo, kritičarka, umetnica i profesorka na Univerzitetu u Meksiko Sitiju, članica CIMAM-a od njegovog osnivanja, Želimir Koščević, tadašnji kustos Muzeja suvremene umjetnosti iz Zagreba, Mrs. Weizman, Margit Rowell, predsednica CIMAM-a, kustoskinja Nacionalnog muzeja savremene umetnosti pri Centru Georges Pompidou u Parizu (pre toga kustoskinja Muzeja moderne umetnosti /MOMA u Njujorku, a kasnije direktorka Fondacije Juan Miro u Barseloni), Marc Scheps, direktor Muzeja moderne umetnosti iz Tel Aviva; čuče: Michael Levin, kustos Izraelskog muzeja u Jerusalimu, Branka Stilinović, kustoskinja Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu, Lyn Kienholz, predsednica i osnivač California Inernational Foundation i naša domaćica, Irina S.

Venecijanski bijenale s Richterom, Otaševićem i Veličkovićem 1972.

Kao kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Irina Subotić je bila naimenovana za ko-komesara Jugoslovenskog paviljona na Venecijanskom bijenalu 1972. godine. Na fotografiji je sa trojicom tadašnjih učesnika: zagrebačkim arhitektom i vizuelnim umetnikom Vjenceslavom Richterom, koji je izlagao svoje skulpture od stakla, Dušanom Otaševićem koji je za venecijanski nastup pripremio novu seriju svojih objekata u obliku kofera sa portabilnom prirodom, i sa Vladimirom Veličkovićem koji je već tada s uspehom gradio međunarodnu karijeru u Parizu. On je izložio monumentalne slike s prepoznatljivom angažovanom tematikom ugroženog čoveka.

Postavljeno: maj 2014.

Autor sajta

Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com Video zapis - O knjigama koje govore: Veče Dragoslava Simića. Narodna biblioteka Kruševac. Novinarka Maja Martinović, (Radio televizija Kruševac) 2006. Dragoslav Simić je ekspert za proizvodnju radio programa o čemu svedoči ovaj sajt na kome možete čuti 1000 dokumentarnih radio emsija Dragoslava Simića: opširnije vidi sicke41@gmail.com       sajta

---

Staza Vašeg puta vodi Vas u svet audio i foto arhiva novinara Dragoslava Simića.
Najznačajnije ličnosti iz političke i kulturne istorije nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pojavljuju se u izlozima ovog sajta.
Možete čuti veliki broj dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega po izboru urednika ili gledati fotografije snimljene iz profesionalnog ugla. Sajt otvara sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku nastale pre i posle Drugog svetskog rata.
"Gosti sajta", “Knjige koje govore”, "Vaša pisma", "Radio kritika", "Prijatelji sajta", "Novi projekti", "Da li ste pročitali retke knjige" ~ samo je deo stranica ove elektronske izložbe okrenute novim medijima u svetu.
Sajt spada u domen nematerijalne kulture. Sajt je nekomercijalan.
Pristup sajtu je slobodan. Podržite ga donacijom. Novčani prilozi uplaćuju se preko žiro računa.
Informacije: urednik sajta Dragoslav Simić sicke41@gmail.com

---

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad