Jugoslav Vlahović karikaturista

Jugoslav Vlahović, karikaturista-ilustrator NIN-a i profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Iz emisije “Autobiografija uživo”.

Slušaj:       (mp3)

SKINUTO SA TRAKE I AUTORIZOVANO 2008. GODINE.

Autobiografija uživo

Jugoslav Vlahović: Pošto sam najavljen kao karikaturista NIN-a, mada radim i druge stvari poput grafike i grafičkog dizajna, takođe ranije sam se dosta bavio muzikom, hepeningom i sličnim stvarima, mogu baš da počnem ovu moju autobiografiju čitajući poslednji NIN. Nedavno su „Stonsi“ održali svoj čuveni koncert na Ušću, pa sam i ja jedno malo sećanje tim povodom objavio u NIN-u. Počeo sam tako što objašnjavam da sam već na prvoj Gitarijadi 1964. kao petnaestogodišnjak onako amaterski fotografisao sa tribina, 1968. sam sa sestrom Majom de Rado osnovao prvu jugoslovensku autorsku akustičarsku grupu „Porodična manufaktura crnog hleba“ za koju sam naravno posle pravio omote ploča, plakata, i ne samo za nju, već i za ostale, i tako se i dalje bavio rok-fotografijom i dizajnom, što je postala neka moja opsesija delimično i dan-danas. Tako sam pomenute „Roling Stonse“ slušao i fotografisao pet puta što iz publike što zvanično u raznim fazama njihove karijere. Ipak, to prvo snimanje 1976. u Zagrebu ću zauvek pamtiti. Bio sam na odsluženju vojnog roka u Domu JNA u Novom Sadu. Odmah, pošto su oficiri u dva po podne pošto se završilo radno vreme krenuli kući, po mene su Spačekom došli basisti, danas legendarni basisti Vlada Janković Džet i Robert Nemeček iz „Pop mašine“, pa smo se uputili auto-putem Bratstvo- jedinstvo u Zagreb gde smo stigli sat pre koncerta. Ja sam sa visoko podignutom „Borbinom“ pres-karticom, jer sam već bio karikaturista-saradnik „Večernjih novosti“, bez zaustavljanja prošao dva kordona milicije i na službenom ulazu u Halu sportova se sudario sa Čarli Votsom, bubnjarem „Stonsa“ i njegovim golemim telohraniteljem. Čarli me je kao pravi engleski džentlmen propustio da prvi uđem, a taj isti telohranitelj posle prve dve pesme me jednostavno podigao onako usred snimanja i prebacio preko ograde u publiku. Sećam se da je bina bila jako visoka, preko dva metra, pa je sreća da sam sa sobom poneo dvooki rolefleks, refleksni fotoaparat većeg formata, valjda sam mislio da velika grupa zaslužuje veliki format slajda, ali to je ispalo jako dobro jer sam mogao da podignem visoko aparat iznad glave, gledam odozdo u vizir i snimam, dok, recimo, ostali fotoreporteri, koji uglavnom nose one manje lajka fotoaparate koji se prislone na oko, nisu mogli uopšte da snime celu grupu, samo kad Mik ili neko priđe bliže ivici bine. Te slike sam objavio u „Džuboksu“ i u NIN-u za koji sam te iste 1976. godine po povratku iz vojske počeo i da radim. Inače, sećam se tog koncerta, da je valjda u šoku što pred sobom ima „Stonse“ publika bila dosta uzdržana, tek kasnije se probudila i tražila da pevaju Endži, tada veliki hit, ali joj nije udovoljeno. Inače, poznato mi je da „Stonsi“ ne vole tu pesmu. Ipak su je odsvirali sutradan na insistiranje organizatora. Posle koncerta vratili su me u Novi Sad, tako da sam već u šest ujutru bio u stroju na prozivci, i na pitanje majora Milovanovića da li se nešto desilo prošle noći u Domu, spremno odgovorio: ništa, druže majore. Posle su moji prijatelji, zamerajući sebi na lenjosti što nisu otišli u Zagreb, često navodili to moje 'dezerterstvo' kao svetao primer posvećenosti rokenrolu. To je jedna simpatična epizoda na koju sam ponosan i, eto, ispalo je da je ovo bila lepa prilika da je ispričam.Inače, taj moj angažman 70-ih i 80-ih bio je jedan splet jednog zaista velikog rada, kako se to danas popularno kaže multimedijalnog rada, kombinacija fotografije, dizajna i ilustracije. Ja sam te svoje omote uglavnom sve sam radio, zato sam verovatno bio i dosta tražen, jer, eto, kad se meni neko obrati, onda je to zaista jedna manufaktura koja obavi ceo posao, ne mora da se posebno ide kod fotografa, posebno kod dizajnera, ilustratora itd. Takođe sam bio aktivan muzičar, poznavao većinu tada aktuelnih bendova, pogotovu beogradskih, ali su i drugi iz drugih republika dolazili i tražili da im radim omote, tako da imam jedan opus od nekih stotinak omota ploca, od toga preko 60 LP, jedan impresivan opus. Najpoznatiji su za grupu „Riblja čorba“ koja je proistekla iz „Suncokreta“ i 'Grupe SOS' Miše Aleksića a interesantno je da me je Bora zvao u „Suncokret“ da pređem iz 'Porodične manufakture', da to praktično zajedno osnujemo i krenemo u jednu novu akustičarsku fazu, ali je baš ova pomenuta vojska razrešila te moje dileme, ja sam to morao da odbijem, ali smo nastavili druženje, kreativno druženje kroz omote, ja sam im napravio znak i logo, poznatu riblju kost i sve njihove zvanične omote ploča, ukupno 20 sa poslednjim 'Trilogijom', tako da je to jedan zaista impresivan opus. Neko mi je rekao da bih možda čak mogao da se približim Rodžeru Dinu koji je napravio nekih 27 omota za grupu „Yes“ i ostale grupe koje su proizašle iz grupe „Yes“. Strahovit jedan ilustrator i dizajner, i moguće i da ga uskoro i prestignem obzirom na kreativnost „Riblje čorbe“ koja je poput „Stonsa“ takođe traje dugo, evo, sledeće godine trideseta godina. To ćemo proslaviti, ja se nadam i jednom knjigom koju spremam i gde ću pokušati da saberem sve te svoje fotografije, omote i ostali materijal koji se odnosi na „Čorbu“. Pored „Čorbe“ radio sam i za „Smak“, Gordi, Generaciju 5, Tako, naravno i za „Pop mašinu“ kasnije „Rok mašinu“, „S vremena na vreme“ moje prijatelje akustičare, Srđana Marjanovića, Slađanu Milošević „Vatreni poljubac“ takođe dva omota, „Nokaut“, pa sve do Bata Kande, jedini narodnjak kome sam uradio LP, ali je on zanimljiv jedan lik, ja sam još onda video da naginje i džezu i jednoj formi koja je tek kasnije dobila svetsku valorizaciju, šteta što on to, mislim da je sada penzioner, nije stigao da naplati, a zaslužuje. Napravili smo jedan zanimljiv jedan omot, tu su bile neke rupe i neka pomeranja, jedan u grafičkom smislu zahtevan i neobičan omot. Zatim, radio sam sedamdesetih dosta i te hepeninge i kroz samo studiranje, upisao sam naime grafiku na Akademiji primenjenih umetnosti, ali nije mi to bilo dovoljno. Zaista, primenjena grafika je fascinantna, jedna široka oblast, ali sam bio tada zagrejan i za druge, tada u svetu aktuelne stvari. Napravili smo „Ekipu za akciju i anonimnu atrakciju“, skraćeno „Ekipa A3“ koja je imala interesantne nastupe. 'Apsolutni hepening' 1972. u vreme BITEF-a posmatralo je tu na početku Knez Mihailove skoro 5000 ljudi, za ono vreme neverovatan broj, bili su svi pomalo zbunjeni, i mi i publika, ali smo i to hrabro uradili. Zatim, ulične vožnje jednog crvenog drvenog autobusa koga se mnogi i sećaju jer je špartao gradom i to ne samo Beogradom već i Zagrebom, Skopljem, Berlinom., zatim 'Pozorišni kostim', 'Oranje ulica', to smo čak radili i u Zagrebu na zaprepašćenje Igora Mandića koji je o tome pisao u „Vjesniku“, ko su ovi Srbi da oru Ilicu, da li tu ima nešto, nekih drugih poruka osim umetničkih, pa do Svetskog festivala omladine u Berlinu koji je prenosila Intervizija, i mi baš sad pokušavamo da pronađemo i te trake ne bi li napravili jednu knjigu o 'Ekipi A3' zajedno sa CD-om. Zanimljivo je bilo sa Ekipom „A3“ što smo mi skoro sve te hepeninge snimali. U osnovi hepeninga ili performansa je događaj. Generacija umetnika okupljenih oko SKC-a sedamdesetih koja s pravom sada naknadno zauzima značajno mesto u novijoj istoriji umetnosti: Marina Abramović, Raša Todosijević, Zoran Popović i drugi, sa izvesnim zakašnjenjem zauzeli su mesto i u muzejima, ali oni imaju samo fotografije, imaju samo tu foto-dokumentaciju i kritike, dok mi naše hepeninge imamo i snimljene, osmomilimetarski uglavnom. Naši hepeninzi se znači mogu rekonstruisati, videti i osetiti kako je to zaista izgledalo. Ja sam od onih koji je još tada imao tu neku svest o čuvanju, o dokumentaciji kao značajnom segmentu umetničkih dešavanja. U umetnosti je jako važan i taj hronološki momenat, kada je nešto nastalo, jako je važno to snimiti, dokumentovati, tako da bi se kasnije moglo što bolje rekonstruisati i cenim umetnike i ljude koji o tome vode računa. Nažalost, svedoci smo da se mnogo toga uništilo, u mnogim oblastima i na radiju i na televiziji a o umetnicima i da ne govorim, koji nisu na to obraćali pažnju. Sada se vidi da je to jako važno i sada je, srećom, sve to sa ovom novom tehnologijom mnogo lakše pratiti. Recimo, ja sam igrao i u mjuziklu „Kosa“ Ateljea 212, od prve predstave 1969. do poslednje 1973. Odmah posle gimnazije,1968, koja me je gnjavila i koju sam jedva nekako završio, kao pušten s lanca sam krenuo u sve živo što je moglo da se uhvati, ne samo ta akustičarska muzika, 68. kada sam osnovao „Porodičnu manufakturu“, nego sam odmah otišao na audiciju za „Kosu“ i bio primljen, i odigrao sve predstave, za četiri godine odigrali smo u Ateljeu 212 i na drugim scenama preko 400 predstava. Meni je „Kosa“ bila ne samo kao iskustvo i predstava jako značajna, nego uopšte boravak u Ateljeu 212 gde su se tada odigravali i BITEF-i, gde su dolazile

Radeći sve te stvari koje sam pomenuo, prisećajući ih se ovako bez reda i bez neke posebne pripreme, ja sam sve to vreme radio karikature, nekakve duhovite crteže i grafike i sve vreme smatrao, još kroz studije grafike, da je to ono što bi meni najviše odgovaralo, da je to ono gde ću moći najbolje da sublimiram sve te svoje aktivnosti, da je to jedna sjajna i za grafičke umetnike nedovoljno otkrivena oblast. Dotadašnji karikaturisti su uglavnom bili vezani za novine, to je bila klasična humoristička ili dnevno-politička karikatura i u „Ježu“ i drugde. Ona nešto malo ozbiljnija, javili su se tada bili neki autori kao Dušan Petičić, Ludvig, kratko vreme i Šejtinac iz Novog Sada, ali on je vrlo brzo otišao da radi crtane filmove, kasnije je napustio i Jugoslaviju, tako da nisam imao neke uzore. Ipak sam primetio neke francuze: Filip, Topor i Folon, jedan sjajan trio, zatim neki češki autori, pre svega Zabranski kod koga sam video prvi put u Skoplju 1972., na izložbi Svetske galerije karikatura, veštu upotrebu poentilizma, i ja sam ostao s njim u kontaktu, on mi je sledeće godine pisao da napušta karikaturu jer je neka vrsta disidenta, nema gde da objavljuje, da radi slike i slikovnice za decu. Dakle,i to je donekle na mene uticalo da slobodnije krenem u taj poentilizam i posle sam, i u svetskim razmerama, ja bio prepoznat kao taj, koji je u stvari doneo satirični poentilizam, pogotovo u Americi preko „Njujork tajmsa“ gde sam objavio preko 30 crteža, i ja sam tu sa njihove strane bio označen kao veoma uticajan umetnik. To je jedna posebna epizoda na koju sam takođe veoma ponosan. Pre nekoliko godina bio sam pozvan i na izložbu izabranih petnaestak ilustratora koji su u prošlom veku objavljivali u „Njujork tajmsu“.. Bio sam jedno pet puta u Americi od 1982. do 1993. zadnji put. Na toj izložbi izabranih ilustratora poreklom iz istočne Evrope, a skoro svi su najveći poreklom iz istočne Evrope, bili su i Topor, Mihaesku, Kapusta, Tim, Olbinski i drugi, naravno i Petričić i Mirko Ilić od naših. To nešto govori naravno i o nekom smislu baš za ilustraciju i karikaturu. U stvari, to je jedna situacija u karikaturi kada se ovde u socijalističkim zemljama, u istočnom bloku naročito, nije moglo baš tako slobodno izražavati. Kod nas je bilo to mnogo slobodnije, ali nije se moglo ići na ličnosti, iz političkog života pogotovo, tako da su crtači karikaturisti prešli na jednu likovnu metaforu, na jednu uopštenu, više filozofsku karikaturu gde su indirektno saopštavali neke stvari. Razvili su više tu jednu likovnost i jednu intelektualnu vrstu karikature koju su, recimo, tek naknadno 80-ih godina otkrili na Zapadu, u Americi pre svega. Tako, kad sam ja došao tamo, u pravom trenutku, bio sam neka vrsta otkrovenja za njih, idejama i grafičkom obradom a čak sam i u tehnološkom smislu bio ispred njih iako to sada zvuči čudno. Ja sam zahvaljujući „Politici“,tj. NIN-u gde sam radio, znao sve, i grafičare u štampariji i fotografe i reprofotografe, mogao da pravim dobre kopije svojih radova, nije bilo tada ni faksova, ni kvalitetnih kopir-aparata. Pravio sam izuzetno kvalitetne fotografije svojih crteža, na dokument foto-papiru koristeći štrih negative. Kad sam ja to odneo njima u Njujork, oni su se pitali šta je to, pipali papir, gledali u crteže onako kroz prozor, i zaista, to je ostavljalo utisak, tako da su me objavljivali čak i kad nisam bio tamo, nego sam im poštom slao. Ljudi su se čudili kako me objavljuju kad nisam u Nju Jorku. To je bio taj jedan moj, da kažem trik, ustvari ne trik nego jedan zaista visok nivo prezentacije radova. Uvek sam gledao da budem efikasan i prodoran, ali pre svega da radovi budu dobri. Još od početka stigavši u NIN 1976. Dobio sam šansu i veliki prostor u uglednom nedeljniku i shvatio da tu ne treba improvizovati, čak i da ne treba crtati na nekim bezveznim papirima, da odmah treba praviti stvari koje će moći da se izlažu, od kojih bih mogao da pravim grafike, od kojih bih mogao da pravim nešto više od uobičajene novinske ilustracije. Tako da mislim da me je to izdvojilo, i u nekim svetskim razmerama, što sam tako tu neku novinsku i grafičku satiričnu umetnost podigao na jedan veći nivo nego do tada. Do tada bio je mislim samo Zoran Jovanović koji je radio satirične grafike, i on je objavljivao u Nju Jorku, i, uopšte, to je važna poruka koju sada kao profesor na akademiji upućujem mladima: da od starta krenu ozbiljno, i da onda rezultati neće izostati.

U NIN-u sam preko 30 godina, i kroz sve te moje ilustracije se može na neki način rekonstruisati vreme, može se na neki način osetiti šta je bilo u određenom vremenu aktuelno, o čemu su se vodile polemike, diskusije itd. Neke od tih mojih naslovnih strana su bile jako zapažene. Tu je bio, recimo, Karl Marks kao kralj, kao karta za igranje, pa onda kad se raspadala Jugoslavija, jedno jaje koje je bilo ispucalo baš u obliku Jugoslavije, ali je imalo tu finu simboliku jer je Jugoslavija i stvorena u Jajcu. Jedan novinar NIN-a oduševljen na redakcijskom sastanku je rekao da je to najbolja naslovna NIN-a ikad objavljena. I te pohvale kolega su mi mnogo značile. Ili posle, u vreme Miloševića, kad sam napravio jedne naočare na kojima je bila po jedna kapa, srpska i crnogorska, to je još tamo 90. napravljeno. Bilo je dosta tih ilustracija koje su zaista u memoriji čitalaca mnogima ostale i do dan-danas, a ja sam, takođe se trudio da ne ostane samo na toj nekoj memoriji, nego sam sabirao te svoje crteže i u obliku knjiga. Objavio sam nekoliko knjiga svojih ilustracija: „Rasvetljen slučaj“, „Jugoslav', 'Art geleri“ u izdanju NIN-a, takođe kasnije i neke druge (Konsekvence, Velika mala knjiga, Čekajući godove) koje su, eto, sačuvale malo od zaborava te ilustracije i zadržali ih u nekom prikladnijem obliku, mislim da je to korisno i za istoričare umetnosti i za mene samog. Ali ono što mene u celom tom poslu ponekad oduševi, je kad mi objave neku vrlo staru ilustraciju, iz tih prvih knjiga, objavljenu još pre 20 i više godina, kada pomislim da je to ipak znači nešto jako dobro, da ne traje samo u tom trenutku objavljivanja nego i dan-danas. Recimo, jedan crtež gde jedna ruka drži spojen kažiprst i palac,unitra su kontinenti, to je kao neki mali svet, to je bilo objavljeno nedavno u nemačkoj štampi, a ja sam to nacrtao za omot grupe „S vremena na vreme“ „Moj svet“, pre više od 20 godina, a ponovo se objavljuje. Bilo je i nekih neobičnih situacija. Recimo, u Nemačkoj sam imao 90-ih nekoliko izložbi. „Cajt“, čuveni nedeljnik milionskog tiraža, je objavio, ceo mesec je objavljivao moje crteže, bio sam izabran za umetnika meseca i onda imao tu privilegiju da su pet puta za redom, svake nedelje objavljivali moje crteže na zadnjoj strani na velikom prostoru, sa biografijom. Tu je bio crtež jednog lika gde su u jednom oku dve zenice, u drugom nema ništa. Tada se Nemačka ujedinila i to im je verovatno bila zanimljiva asocijacija, ali se meni telefonom javio jedan lekar iz Hamburga, kaže da je zvao redakciju Cajta i dobio moj telefon, pita me da li ste vi to radili po nekom modelu, ja kažem da nisam. Neverovatno, kaže, ja sam oftalmolog, lekar za oči, imao sam operaciju pacijenta koji je imao dve zenice u oku i potpuno identično izgledao kao na vašem crtežu, da li ste vi videli ikada njegov fotos ili nešto slično. Bio je šokiran kako je to ličilo i da je to je zaista neverovatna slučajnost. To je bio kraj razgovora, nisam stigao ni da mu ponudim da crtež otkupi. Takođe 'Svetska krava' gde sam farbao pravu kravu još 1974., isto meni drag i značajan rad koji se pamti. Kraj Obrenovca sam jednu potpuno belu kravu ofarbao, crne fleke su kontinenti, to je isto imalo jako velikog odjeka u svetu, izlaže se i objavljuje i dan-danas. Navodim, znači, tako neke zanimljive primere iz svog rada, a ti crteži putuju po svetu, objavljuju se i to je, naravno, meni najdraže.I tu je neka poenta koja me izgleda sve vreme drži me u ovom poslu, da to dobaci što dalje, da to vidi što više ljudi.

Da se vratim na početak, „Porodična manufaktura crnog hleba“ je jedan simboličan naziv. Evo, i moja deca isto crtaju, sin Jakša je takodje ilustrator i grafički dizajner i takođe se kao i ćerka Marta bavi muzikom. A to sve kao da vodi, bar imenom, simbolično, iz te naše akustičarske grupe osnovane sad već daleke, nemirne 1968. Snimili smo tada jedan album 'Stvaranje' i tri singla, i sada nameravamo ponovo da to izdamo, digitalno izdanje na cd. I tako, sve ostaje u manufakturi, u porodici.

Postavljeno: februar / novembar 2013.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad