Početna  |  Kontakt Simić

english YouTube facebook pretraga

Štajner protiv Solženjicina

Solženjicinu je cilj da ideju komunizma prikači kao strašilo. On socijalizam odbacuje kao nešto najgore. A takav pisac za mene nije komunista, čak ni demokrata. S jedne strane, on hoće da se razračuna sa staljinizmom, ali to čini na takav način da, i nesvestan toga, postaje pristašom staljinizma.

Kada je prvi prevod knjige Karla Štajnera “7000 dana u Sibiru” objavljen na Zapadu, svetska javnost već je uveliko znala za “Arhipelag Gulag” Aleksandra Solženjicina. Nepisanim zakonima politike, jugoslovenska javnost doznala je za “Arhipelag Gulag” petnaest godina kasnije od prvog objavljivanja ovog dela u Parizu decembra 1973. Kada je profesor Nikola Milošević pre kratkog vremena izjavio da je “Gulag” najznačajniji izdavački poduhvat od rata do danas u nas, bilo je sasvim razumljivo potražiti izjavu o ovoj knjizi takvog svedoka Staljinovih 1ogora kao što je bio Karlo Štajner.

Rodom Austrijanac, grafički radnik Štajner, po nalogu Kominterne dolazi iz Beča u Jugos1aviju 1922, a 1934, opet po nalogu Kominterne, od1azi u Moskvu. Za kontrarevolucionarnu delatnost optužen je 1936. Iz sibirskih logora izlazi 7000 dana kasnije, na intervenciju Hruščova. Nastanjuje se u Zagrebu.

Karlo Štajner

Pisac i politika

Kako sada, u 86. godini života, Štajner vidi “Arhipelag Gulag”!?

- Ja sam Solženjicinov “Arhipelag Gulag” čitao davno na ruskom jeziku. Onda sam sebi rekao: to nije antistaljinistički tekst nego antikomunistički i jednostavno - kontrarevolucionaran. Zato je on za mene neprihvatljiv.

Na žalost, ovo što Solženjicin piše ne mogu da opovrgnem. Bilo je svega toga.

Ali on je u poređenju sa mnom, to doživeo kao jedan cicer, kako se kaže u grafičkoj struci. Na jednom mestu on piše: kad kroz prozor svoje barake vidi autobus koji ide za Moskvu, njemu suze dolaze na oči. A ja sam od toga mesta bio 10.000 kilometara dalje na severu, gde do 1936. nije živeo nijedan čovjek. Bila je to ledena pustinja u koju čak ni životinje nisu zalazile. On to sve nije video. :Bio je u jednoj ustanovi koja se takođe zvala logor, pokraj Moskve. Već je i to jedna privilegija, gde jedan čovjek koji je bio u zatvorima u kojima sam ja bio, ne bi poverovao piscu.

Prvo pitanje za mene je: zašto je on bio tako privilegiran?! I ne samo on. Bio je u armiji i imao je čin oficira i verovatno je pomislio da se može reći nešto otvoreno: “Ja kao borac spreman sam dati svoj život za sovjetsku Rusiju, ali sada u ratu mogu valjda reći da nešto nije dobro!” I, takve su oni lovili. Naravno, biti zatvorenikom, živeti u nekoj baraci sa sto ili sto pedeset zatvorenika, to nije prijatno. Pogotovu ne za bivšeg oficira koji se zbilja borio protiv hitlerizma... To su za mene, rekao bih, uvodne misli da karakteriziram čovjeka. Kad vam to kažem, ja ne mislim da sebe ističem. Niti je to neka moja zasluga; meni se i bez zasluge desilo da sam 10.000 kilometara bio daleko od Moskve, u pustinji, gde je pod nama bilo 40 metara zamrznute zemlje, a odozgo, sneg i led.

Bilo je vrlo značajno gde se nalazite, i psihološki opravdano. Ako ste, recimo, na nekom otoku u Belom moru, blizu Finlandije, imali ste osećaj da Evropa nije daleko i to je za zatvorenika bila ve................

Recimo, Solženjicin priča kakve je strahote doživeo u tim logorima. Logori su se zvali “saraska”. I u tim uvjetima “saraske” bila je grupa ljudi, svi oficiri Sovjetske armije. Bili su neki u Nemačkoj, neki u Austriji, i kad su se vratili njih su pohapsili. I meni je to bilo sasvim razumljivo. Čovjek koji je video države za koje smo “svi mi bili saglasni da pljunemo na njih”, za koje je rečeno da su im vlade neljudske, bili su zatvoreni. Mi komunisti smo svi bili uglavnom funkcioneri partije i za nas su izmislili druge logore. Imali su bestijalnu psihologiju. Mi smo bili još komunisti, ali niko nas kao komuniste nije priznavao.

Mi smo kontrarevolucionari u zatvoru, i izdajnici. Na nas su delovali sasvim različito od ljudi koji sa partijom nikad nisu imali ništa zajedničko. Kad sam ja došao u Sovjetski Savez 1934. godine mislio sam da idem u raj. Ali, kad sam na kolodvoru video male prosjake koji su me okružili jer su se stranci lako uočavali, nešto mi je zazeblo oko srca.

I još nešto iz Moskve pre hapšenja.

Solženjicinov “greh”

Kruh su izdavali na markice. Stari ljudi koji nisu nigde radili, nisu imali pravo na sledovanje. Količina koja se davala iznosila je tačno 60 ili 80 deka, što je zavisilo kojoj ste kategoriji pripadali. Ako bi nedostajala određena količina kruha, rezao bi se komadić i na čačkalici......

...nim keceljama, i ljudi bi ubacivali one komadiće kruha nataknute na čačkalicu u one pregače. A ja, kao funkcioner, posle toga što sam gledao, odlazim na ručak na kome je predjelo kavijar. I tada mi je pukla neka žila u grudima.

Ako je tako bilo u Rusiji, u čemu je Solenjicinov “greh”?!

- On na nekoliko mesta govori da je on – antikomunista. I u njegovom tekstu nema ni jedne stranice gde se on ne izražava protiv socijalizma. I njegov cilj je da ideju komunizma prikaže kao strašilo. Bavi se još i teorijom i preporučuje koji bi sistem za Rusiju bio najbolji. On socijalizam odbacuje kao nešto najgore. Ako je želio nešto pozitivno da pokaze, onda je priznanje sistemu koji je bio do revolucije. A takav pisac za mene nije...

S jedne strane hoće da se razračuna sa staljinizmom, a to čini na takav način, da i nesvestan toga, postaje pristašom staljinizma.

Ipak se “Arhipelag Gulag” pojavio i u Jugoslaviji.

- On na nekoliko mesta izjavljuje, to što Tito i jugoslovenski komunisti oće, nije ništa drugo nego staljinizam druge vrste. Tako je i ova knjiga uperena protiv partije. A ja kao komunista to ne mogu prihvatiti.

Disciplina komuniste

Našoj javnosti malo su poznati detalji oko štampanja knjige Karla Štajnera “7000 dana u Sibiru.” Da li je i ova knjiga u obrnutom smislu imala sudbinu “Gulaga”?!

- Moja knjiga nije izašla odmah. Bila bi štampana pre Solženjicina jer sam je napisao već 1958, čim sam se vratio u Jugoslaviju. Kao komunista, smatrao sam da za štampanje moram pitati. Jedan veliki nemački izdavač došao je kod mene i tražio dozvolu za izdavanje za ceo svet. Nudio mi je ogromnu svotu novca. Rekao sam mu: Bez saglasnosti moje partije ja ne mogu da potpišem ugovor.

Imao sam tri primerka rukopisa. Jedan sam predao Zvonku Brkiću, bio je prisutan Mika Špiljak, a drugi sam lično u Beogradu predao Veljku Vlahoviću. Vlahović je posumnjao čim je čuo da se neki strani izdavači interesuju za rukopis. A onda su oba rukopisa nestala. Jedan iz Centralnog komiteta Hrvatske, a drugi u Beogradu. Ovi primerci nisu nikad pronadeni. Treći primerak se nalazio kod brata u Lionu.

Tako je disciplinovani komunista čekao 14 godina sve do 1972. dok se “7000 dana u Sibiru” nisu najzad pojavili u našim knjižarama. Zasluga za to, pretpostavlja Štajner, najverovatnije pripada Titu.

Inače, sasvim skoro, pojavilo se prvo izdanje ove knjige u Americi. Predgovor je napisao Danilo Kiš. Štajner je rekao šta misli o “Gulagu”.

Dragoslav Simić

Karlo Štajner
Karlo Štajner

Biografija Karla Štajnera prema Vikipediji

Rođen je 15. januara 1902. godine u Beču. Kao mladi grafički radnik 1919. godine se priključio komunističkom pokretu u Austriji. Bio je član Komunističke omladine Austrije, a kasnije je i član Centralnog komiteta ove organizacije. Krajem 1921. godine, posle donošenja Zakona o zaštiti države i zabrane rada Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), bio je od strane Komunističke omladinske internacionale upućen u Jugoslaviju, da pomogne u radu tehnici KPJ. Od početka 1922. pa sve do 1931. godine živeo je u Zagrebu, gde je pomagao tamošnjoj partijskoj organizaciji.

Kada mu je 1931. godine, posle otkrivanja ilegalne partijske štamparije, kojom je rukovodio, zapretilo hapšenje, napustio je Jugoslaviju. Po savetu Antuna Mavraka, tadašnjeg organizacionog sekretara KPJ, prešao je najpre u Pariz, gde se tada nalazio punkt CK KPJ. U Parizu je proveo skoro godinu dana, ali ga je zbog revolucionarne aktivnosti policija uhapsila i proterala. Tada odlazi u Beč, s namerom da organizuje ilegalnu štampariju za snabedvanje literaturom i partijskim materijalom komunističke partije na Balkanu. Austrijska policija ga zbog toga hapsi i proteruje, jer je tokom boravka u Jugoslaviji stekao jugoslovensko državljanstvo. Da ne bih bio izručen Jugoslaviji, predstavnik Komunističke internacionale Georgi Dimitrov ga šalje u Berlin sa zadatkom da tamošnjim revolucionarima pomogne u pripremi Komunističke partije Nemačke, za ilegalni rad, jer se očekivao dolazak Hitlera na vlast. Tamo se zadržao kratko, jer mu je ponovo zapretila opasnost od hapšenja.

Jula 1932. godine je otišao u Sovjetski Savez, gde je radio kao direktor izdavačko-štamparskog preduzeća Komunističke internaconale u Moskvi. Tokom boravka u Moskvi se upoznao, a potom i oženio sa Ruskinjom Sonjom. U toku staljinovih čistki, 4. novembra 1936. godine bio je uhapšen od strane NKVD-a pod sumnjom da je „pripadnik kontrarevolucionarne organizacije koja je ubila sekretara Lenjingradskog oblasnog komiteta SKP(b) Sergeja Kirova i da je agent Gestapoa“. Terećen je zajedno sa jugoslovenskim revolucionarima Filipom Filipovićem i Antunom Mavrakom, koji su stradali tokom staljinovih čistki. Narednih dvaedeset godina proveo je u zatvorima, logorima i progonstvu na dalekom istoku Sovejtskog Saveza.

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad

Ako želite lako i brzo da se snađete na sajtu kliknite na početna slova abecede.
Ovaj način omogućiće da lako pretražite sadržaj sajta.

A    B    C    Ć    Č    D    Đ        E    F    G    H    I    J    K

L    Lj    M    N    Nj    O    P    R    S    Š    T    U    V    Z    Ž

Arhiv Simić © 2009. Sva prava zadržana