Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com
/Stranicu je osmislio, snimke načinio u Parizu 1998. godine Dragoslav Simić urednik sajta/
Lazar Brankov /prema Vikipediji/~ prevod sa mađarskog jezika
(Bečej, 17. jul 1912. - Pariz , 3. decembar 2011.) Jugoslovenski komunistički političar, koji je u Mađarskoj posle Drugog svetskog rata bio u Komisiji za kontrolu savezničke misije bio je na čelu jugoslovenske delegacije. Posle zaoštravanja sovjetsko-jugoslovenskih odnosa okrenuo se protiv Tita i ostao u Mađarskoj, ali 1949. godine su ga uhapsili zajedno sa ministrom inostranih poslova Mađarske Rajkom Laslom i obojica su osuđeni na doživotnu robiju s tim što je laslo Rajk streljan. 1956. godine. U amnestiji Lazar Brankov je oslobođen, a zatim je emigrirao u Francusku. Tamo je živeo sve do svoje smrti 2011. godine. Urednik sajta Dragoslav Simić snimio je Lazara Brankova u Parizu 1998. godine.
Ova priča za mene počinje aprila 1998. iz srca Beograda, iz ulice Kneza Mihajla. Tog prolećnog dana, sreo sam koleginicu Ljiljanu Prvulović i njenog muža Vladu koji se upravo vratio iz Pariza. Pitali su me da li znam za Lazara Brankova koji je "jedan od najintrigantnijih ličnosti Titovog doba", svojevremeno otpravnika poslova jugoslovenske ambasade u Budimpešti, a krajem pedesetih osuđenog na doživotnu robiju i od Tita i od Staljina. To pitanje odvelo me je već avgusta u Pariz u kome je kao politički emigrant živeo Lazar Brankov. Tamo sam ga snimio za radio i načinio seriju fotografija koje gledate na sajtu. Brankov je bio neverovatno zanimljiv sagovornik. Od njega sam čuo nesvakidašnje priče o stvarima koje su se dešavale političkim zatvorenicima, kao i detalje o tome kako je ovaj diplomata komunističke orijentacije, nekadašnji partizan, osuđen i od Tita i od Staljina.
Slušaj 1.deo: (mp3)
Slušaj 2.deo: (mp3)
Brankov je došao u Beograd oktobra mesece iste godine. Želeo sam da ovaj svedok istorije uđe i u pisane medije pa je tako ovaj članak kolege Aleksandra Apostolovskog tada i objavljen.
Osamdesetsedmogodišnji Lazar Brankov voli da nosi belu odeću. „Isuviše godina sam živeo u blatu. Ako išta želim, to je namera da skinem prljavštinu sa sebe", kaže starac neobično lepih crta lica, besprekorno elegantan u belom džemperu, belim pantalonama, košulji i mokasinama. Verovatno bi ovako izgledao Ričard Barton u kasnoj starosti da ga nije uništio viski. Brankov, međutim, tvrdi da nikada nije bio glumac. Ostali nisu mislili tako. Jer, on je bio čovek koji je svima bio sumnjiv.
Agent NKVD-a, Brozove tajne policije, špijun CIA, Rakošijev uhoda, ili Hitlerov prijatelj lično? „Jedino nisam bio agent poslednjeg kineskog cara. A istina je jednostavna, bio sam samo agent svoga naroda", otkriva jedna od najintrigantnijih ličnosti Titovog doba, koji se posle 50 godina izgnanstva vratio u Jugoslaviju. U njegovom glasu nema tragova propalih iluzija, teških razočaranja, političke podlosti, sedam godina provedenih u ćeliji, bljutavih diplomatskih spletki, lutanja po Evropi — ničega nalik na kajanje.
„Komunizam će na kraju ipak zavladati moj gospodine", kaže mi „dinosaurus" komunističkog pokreta u lokalu beogradskog kapitaliste, otkrivajući detalje jednog života koji će se teško ponoviti.
Njegove nevolje počele su u Budimpešti. Obavljao je posao otpravnika poslova druge Jugoslavije. „Tito me je postavio još 1945. godine za šefa naše vojne misije pri Savezničkoj kontrolnoj komisiji za Mađarsku, ali, istovremeno, i za političkog poverenika naših partija za Budimpeštu. Imao sam otvoreni pristup kod Rakošija, vođe mađarskih komunista. Tito je bio veoma srdačan prema meni iz dva razloga. Jedanput me čak i poljubio, što je bila neverovatna srdačnost - kada sam mu doneo tajne nemačke karte o istraživanju nafte u Slavoniji. Uzeo sam ove nacrte preko svojih veza u mađarskom Politbirou. A drugi razlog bio je taj što sam mu u Jugoslaviju dovodio Rakošija, nekadašnjeg sekretara Kominterne i Farkaša, bivšeg omladinskog sekretara Kominterne. Zamislite kako se osećao dok su ga kao deca slušali i ponašali se prema njemu kao početnici. Čak mi je 1947. godine uručio lično orden u Budimpešti". Posle Rezolucije IB-a, Brankov je „stao na liniju naše partije".
Međutim, jula 1948. godine jedno ubistvo je izmenilo njegovu sudbinu. Ataše za kulturu jugoslovenske ambasade Živko Boarov učestvovao je u pucnjavi, na tajnom sastanku sa smutnim tipom Milošem Mojićem, nekadašnjim ljotićevcem, a potom, u Budimpešti, agentom mađarske političke policije.
Posle zahlađenja odnosa Beograda i Budimpešte, Mojić se uključio u rad naše nacionalne manjine i agitovao protiv Jugoslavije. Te večeri, u gušanju između Boarova i Mojića u Tekelijanumu, naš kulturni ataše je uvučen u zamku.
„Mojić je pozvao Boarova na razgovor ali, najpre su se posvađali, zatim potukli. Odjeknuo je pucanj. Mojić je pao, a Boarov je pobegao. Ali, napravio je glupost. Umesto da se vrati u ambasadu, lutao je po noćnim klubovima i tražio alibi. Mađarska policija je sledećeg dana tražila da sasluša Boarova, jer je Mojić umro sutradan. Sedam dana vodili smo mučne pregovore. Hteli su da ga saslušaju u zgradi mađarske policije, ali, to nisam mogao da dozvolim, bio bi to presedan. Uz to, Boarov mi je bio lični prijatelj, porodicu su mu pobili fašisti 1942. godine, bacivši mu najdraže pod led Tise. Bili su to dani intenzivne šifrovane diplomatske prepiske sa Beogradom. Ambasada je bila opkoljena policijom u diplomatskom ambijentu Tarasa Buljbe. U Jugoslaviji se međutim, spremao Peti kongres partije. Pozvan sam hitno i automobilom se noću „spustio u Beograd, a zatim otišao kod Rankovića i Đilasa na Oplenac. Tamo sam stigao sa Ćećom Stefanovićem, Rankovićevom desnom rukom u Udbi. Zauzet je stav da čuvamo Boarova. Sedam dana po povratku branio sam tu instrukciju, ali, Tito je iz Zagreba hitno stigao u Beograd, kako bi uzeo stvar u svoje ruke. Stigla mi je njegova depeša - predati Boarova. Poslao je svog izaslanika Ivu Vejvodu, načelnika političkog odeljenja spoljnih poslova. Kada smo predali Boarova, on je smesta uhapšen".
„Bio sam ogorčen zbog izdaje našeg čoveka. Počeo sam da preispitujem svoj odnos prema Titu. Sve više me podsećao na Bogdana Dunđerskog, koga sam kao dete gledao kako se šepuri u fijakeru, a ponizno ga pozdravlja Sava Živanov, vojvođanski div, sirotinja. Počeo sam privatnu istragu. Uvek mi je bilo sumnjivo što je jedva govorio naš jezik. Na svečanim govorima suflirao mu je Sreten Žujović. Ali, kao da smo bili masovno hipnotisani njime. Doduše, tada se krilo da je 1941. godine bio austrougarski kaplar u ratu protiv Srba" - komentariše Brankov preispitivanje sopstvene odanosti maršalu, i sada, posle toliko godina, sa nostalgijom smatra kako je oduvek bio predodređen za život u burama, možda još kada je bio dečak, a njegova majka sekirom rasporila tri Mađara koji su provaljivali u kuću da joj uhapse muža.
Krajem 1948. godine, Brankov je otkazao poslušnost Titu. On i nekoliko atašea u ambasadi, sekretar konzularnog odeljenja, dopisnik Tanjuga.
Međutim, ubrzo je raskinuo i odnose sa Rakošijem. Na sastanku u CK Mađarske, Brankov je protestovao protiv emisija na Radio Budimpešti uperenih protiv naroda Jugoslavije. Ubrzo je postao nepoželjan i pobegao je ka Bukureštu, gde se sastao sa Golubovićem, ibeovcem, bivšim ambasadorom u Rumuniji. Od tog vremena, bili su zajedno iako, tvrdi Brankov, nisu mislili isto. Starac kaže da nije bio ibeovac, ali, vezivala ih je jedna stvar - borba protiv Tita.
Njegova sledeća stranica bila je Moskva. Više nije video Golubovića. Predloženo mu je da ode u epicentar komunizma i koordinira zajednički odbor iz zemalja „narodnih demokratija" — u koje su bežali crveni disidenti iz Jugoslavije.
Sa suprugom Rut, Mađaricom, takđoe političkom kažnjenicom
U Moskvi ga je na aerodromu čekao čovek NKVD-a i odveo u „Tišinskuju plošćad", gde je živeo u iznajmljenom stanu jedne udovice i čekao obećani susret sa Molotovom. Međutim, juna 1949. je proči-tao „Pravdu" i video neverovatnu vest - u Budimpešti je uhapšen Laslo Rajk, mađarski ministar spoljnih poslova. Sve mu je postalo jasno kada su ga dva agenta u civilu odvela - ne kod Molotova, automobil NKVD-a je skrenuo ka zloglasnom moskovskom zatvoru Lubjanku.
Isleđivao ga je drug Abakumov, ministar unutrašnjih dela SSSR-a, Berijin najpoverljiviji čovek. Kockice su se složile pošto je deportovan u Budimpeštu. Sada mu je bilo jasno Mojićevo ubistvo u Tekelijanumu. Posle godinu dana Torture, Boarov je u policijskoj stanici u Budimpešti potpisao priznanje da je Lazar Brankov čovek za vezu između Josipa Broza i Lasla Rajka, šefa diplomatije u velikoj međunarodnoj zaveri protiv revolucionarne Mađarske, njenog obaranja zarad uspostavljanja kapitalističkog poretka. „Optužba me, kao drugooptuženog, teretila da sam šef špijunske mreže koja je trebalo da organizuje atentat na Rakošija. Gepea i Farkaša, tri vodeće ličnosti KP Mađarske."
„Sedam godina sam proveo u samici, potpuno izolovan od sveta. Nisam znao da je Staljin mrtav, da je počeo rat u Koreji. Odjednom, poslednje godine tamnice, kako ]e ispalo, počeli su da stižu islednici i postavljaju čudna pitanja. Nisam imao pojma da se radi o reviziji procesa."
Pustili su ga, Rakoši se kao zver borio da spere ljagu sa sebe, ali Brankov je upao ponovo u vrtloge istorije, mada je pokušao da pronađe zavetrinu u prašnjavim holovima provincijalne županijske biblioteke.
Našao se usred revolucionarnih nemira protiv Sovjeta, pobunjenici su nudili da bude predsednik skupa revolucionara za oblast Đer, sedište pobune, ali, on je odlučio da pobegne od svih revolucija ovoga sveta, preplivao je noću kanal na granici sa Austrijom, tamo bio tumač u stacionaru izbeglica, a zatim se prebacio u Pariz.
Lazar Brankov sa unukom
„Radio sam na građevini, bio zidar sa Marokancima, Tunišanima, Špancima, Portugalcima. I tamo sam stupio u kontakt sa jakom Komunističkom partijom Francuske, i socijalistima. Dolazili su po mene, iz Beograda je poslat Josip Blažić, bio sam mu šef u Budimpešti, ali, nisu mi davali garancije za bezbednost.
Posle otvaranja tajnih arhiva u Mađarskoj, Brankov je zatražio osnivanje moralnog suda koji bi izvršio reviziju čuvenog procesa. Pre nešto više od godinu dana, posle takve prepiske sa Budimpeštom iz Pariza, pozvao ga je telefonom šef kabineta predsednika Mađarske. Posle dogovora o protokolu, 15. septembra ove godine, predsednik mađarske Arpad Genc odlikovao je Lazara Brankova „Zlatnim spomen-ordenom Mađarske Republike", najvišim civilnim odlikovanjem ove zemlje. „Rekao mi je da je to samo simbolični delić onoga što mi se duguje", kaže starac.
Svečani prijem, propraćen u medijima u Budimpešti kao važna vest, upriličen je u mađarskoj dvorani parlamenta „Beograd", na čijim zidovima dominira freska „Bitka za Beograd", o odsudnom sukobu hrišćana pod komandom Sibinjanin Janka protiv Osmanlija.
Aleksandar Apostolovski
Postavljeno: april 2010.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
