Autobiografija uživo AUTORIZOVANA VERZIJA - 20.07.2007.

Dragoslav Simić: Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, katedra za skandinavistiku, vitez polarne zvezde

Ljubiša Rajić

Većinu nas, bar u intelektualnom pogledu, oblikuje sredina u kojoj smo studirali ili bar meni tako izgleda, i ja sam oblikovan i po dobru i po zlu 68. godinom. Naime, ja sam sa studentskog protesta u Beogradu 68. godine otišao pravo za Norvešku pokušavajući da vidim da li je ovaj svet nešto širi od Čubure na kojoj sam odrastao. I onde sam ušao u njihov protest. Njihov protest je bio duži, on je trajao nekoliko godina, i u mojoj se generaciji taj protest praktično do dana današnjeg nije završio. To je valjda najduža godina koju je iko od nas doživeo u svom životu. Kada sam krenuo za Norvešku, ja u stvari nisam ni znao tačno šta hoću, znao sam samo, naravno, da hoću da promenim ceo svet, i to je bila odlika cele te generacije. Postojala je jedna neverovatno velika energija, želja da se u svemu učestvuje, da se svemu da neki pečat, svoj pečat najradije, da se svet usmeri u određenom smeru. Ja sam čak išao dotle da sam se u jednom trenutku prijavio kao dobrovoljac za Vijetkong, u južnom Vijetnamu, jer je tada bio u toku vijetnamski rat. Naravno, svi mi koji smo se iz Evrope zanosili tim, odbijeni smo jer bismo u džungli bili veća šteta nego korist za njihove borce, ali tu je ostalo nešto negde u nama, neka želja da idemo do kraja u nečemu u čemu se borimo. Ta ogromna energija iz 68. i prvih godina iza nje, ona je nestala. Nje ima vrlo malo, ali je vrlo zanimljivo da se i danas javlja niz knjiga, niz autora na desnoj strani u političkom spektru koji se vrlo intenzivno trude da opovrgnu sve ono što je urađeno 60-ih i poznijih godina. U Danskoj se čitava kampanja vodi, čovek je mogao primetiti da je Sarkozi tokom predsedničke kampanje u Francuskoj isto tako potezao šezdesetosmaše kao krivce za sve i svašta, ali to je već sad sasvim druga priča. Ono po čemu je ona tada na mene uticala, možda više od bilo čega, jeste to da me je navela da razmišljam na jedan kritički način. Naravno, tu uvek ima dva načina na koji se ta kritičnost prema svetu oko sebe, intelektualnim zbivanjima, društvenim zbivanjima, može ispoljiti. Jedan način je da razmišljamo kako jeste prema onome kako je bilo, dakle, sad je bolje nego što je bilo. I većina je onda prilično zadovoljna time, nama jeste bolje. Drugi način je da razmišljamo ne kako jeste prema tome kako je bilo, nego prema tome kako je moglo biti, a moglo je biti u mnogo čemu mnogo bolje, i onda smo manje-više uvek nezadovoljni. Dobar deo života šezdesetosmaške generacije sastoji se u tome da smo nezadovoljni onim stanjem kakvo jeste jer mislimo da su stvari mogle biti mnogo bolje, bolje za obične ljude, da pruže običnim ljudima nešto više. Iz moje perspektive, naravno, pošto radim na Univerzitetu, mnogo bolje za obične studente, za njihov intelektualni i svekoliki drugi razvoj. Druga stvar koja je bila bitna u mojoj generaciji, bar u onom društvu u kome sam se ja kretao, jeste zahtev za širinom znanja. Ja trenutno u stanu imam negde pet do šest hiljada knjiga, i to je otprilike oko polovine one biblioteke koju sam nekada imao, jer ona je ukupno bila, pa, negde, 150, 160 dužnih metara. Po bibliotekama obično knjige računaju po dužnim metrima, naravno, u Narodnoj biblioteci po kilometrima, ali to je druga priča. Ja sam hiljade knjiga odneo na fakultet, poklonio svojoj sopstvenoj katedri, drugim katedrama, pojedincima, moram priznati da sam mnogo knjiga izbacio, prosto ostavio na ulici ispred zgrade da ih nosi ko hoće, jer nemam gde da ih držim. Od moje generacije se očekivalo da mi gurnemo nos u sve i svašta, očekivalo se da, ako se pojavi neka nova ideja, neko pokrene neko društveno pitanje, da odmah kupimo odgovarajući broj knjiga, da se udubimo u tu oblast, steknemo neka osnovna znanja, i da na osnovu toga počnemo da razgovaramo i raspravljamo. I, pamtim jednog starijeg kolegu sa studija u Norveškoj, gde sam studirao na Institutu za nordistiku, koji mi je jednom prilikom rekao: Nemoj nigde ići bez beležnice i olovke u ruci, i još važnije, nemoj nigde ići, a da se nisi temeljito pripremio za to o čemu ćete razgovarati. I to nam je na neki način ostalo. Tu širinu znanja stalno ističem studentima kao neku nužnost. Neko se može baviti, recimo mikrobiologijom ili mašinskim elementima, i veoma rano ući u jednu usku nišu u kojoj se veoma udubi u građu i o njoj stekne vrlo temeljita znanja, ali ne mora znati nešto mnogo ili čak ništa van toga, i to jeste nužnost takvih struka, one zahtevaju strahovito udubljivanje, prosto čovek se bavi jednim genom i to radi deset ili dvadeset godina. I samo tako može da postigne nešto duboko u tome da napravi neki prodor. Naravno, pod uslovom da zna dosta o onome šta se nalazi oko tog gena, da nije čisti fahidiot. Ali u ovim humanističkim naukama, ili da govorim o filologiji, koju ipak najbolje poznajem, tu je nužna širina. Ako hoću da kažem nešto o, recimo, romantičarskoj poeziji, ipak moram dobro da poznajem prilike s početka XIX stoleća, političke i društvene okolnosti, istoriju mentaliteta, socijalnu organizaciju, porodične odnose, da znam kako su ljudi funkcionisali po književnim salonima, kako su se u tom trenutku oblikovale ideje o porodici, naciji, o bilo čemu, a to zahteva ogromno čitanje. Poslednjih nekoliko meseci jedno 3-4 puta sam bio na ivici da me automobili pregaze na ulici, jer prosto idem ulicom, pa čitam knjigu i ne razmišljam o tome da sam krenuo da prelazim preko ulice, jer sam zabio nos u neku knjigu. I dan-danas dan počinjem time što pročitam desetak dnevnih listova i časopisa, što naših što skandinavskih.

U našoj je struci naravno veoma važno dobro vladati jezikom. Jezik je na neki način fascinantna pojava, on je predmet istraživanja, on je sredstvo pomoću koga ga istražujemo, i on je sredstvo pomoću koga govorimo o rezultatima našeg istraživanja. I uvek studentima govorim da je potrebno zbog toga užasno mnogo čitati, da treba gutati, ne baš sve do čega se dođe, jer ima mnogih stvari koje ne vrede ni minuta da se potroši na njih, ali treba čitati, treba držati jezik pod kontrolom, prosto osetiti jezik kao kad uzmemo neki ukusan zalogaj, pa ga prevrćemo na jeziku da osetimo svu slast komada nekog voća ili kolača, tako treba osetiti jezik na sopstvenom jeziku, znati njegove mogućnosti, znati reći jednu misao na deset, petnaest, dvadeset različitih načina. Prosto na neki način idealno je ako je čovek u stanju da uradi ono što je Rejmon Keno uradio svojim stilskim vežbama, jedan isti događaj napisan ili opisan na sto različitih načina. Pa, ne moramo doći dotle, ali, bar da znamo pet do šest različitih načina. I, naravno, to je strašno važno ukoliko želimo da se bavimo prevođenjem i kada sopstvenim pisanjem, određujući kome, kako i zašto pišemo, pa svoje pisanje prilagođavamo upravo onome što njime želimo da postignemo. To sam pre svega naučio tokom studija u Skandinaviji. Imao sam sreće da studiram krajem 60-ih i početkom 70-ih godina kada je atmosfera bila jako živa, kada se stavljao znak pitanja pokraj skoro svega što se radilo, šta smo činili ne samo onda kada je znak pitanja morao biti stavljen, već, naravno, i onda kada je nešto bilo sasvim obično i nije vredelo da se time posebno bavimo, pa ipak smo se i time bavili. To je taj element mladosti i upitanosti. Nismo bili dovoljno iskusni da bismo razlučili šta je ono što je stvarno važno od onoga što je manje važno i nekada odbacili one stvari koje su potpuno nebitne. Nešto od toga prosto stiže sa životnim iskustvom. Nekada smo čitali mnoge knjige koje danas ne bismo ni otvorili, jer bismo već po predgovoru videli da ne vrede.

Ja sam inače otišao u Skandinaviju prvi put 64-65. godine posle drugog razreda gimnazije, i tada sam išao u jednu internatsku školu u unutrašnjosti zemlje na selu, pa sam onda 68. otišao na studije, a sve zato što je nekada moj otac bio interniran u radni logor u Norveškoj. On je bio ilegalac u Beogradu, uhapšen je, i bio je među onima koji su poslati za Norvešku. Da je bio poslat u Francusku ili, ne znam, Češku, ja bih verovatno u tu zemlju otišao. Bila je igra slučajnosti, ali mi je drago što sam otišao u Norvešku, jer u njoj je tada bilo nešto što je ostavilo trag na mnogima iz moje generacije. Ne mislim samo na tu intelektualnu radoznalost, koja se od nas očekivala, nego na neka upornost u onome što radimo. Ima neke upornosti kod mnogih norveških istraživača. U stanju su trideset, pedeset puta da ponove eksperiment, deset puta da prerade tekst dok ne dobiju baš ono što je potrebno da se dobije i dok ne dođu do nekog rezultata. Naravno, to nekad može biti preterani perfekcionizam, i doterivanje rečenica da budu baš savršene iako nije nužno da budu takve, ali ta upornost da se dođe do nekog cilja jeste nešto što je tad usađeno u mnoge u mojoj generaciji. Moram priznati da se sami sebi smejemo kada sednemo i počnemo da razgovaramo o tome koliko smo energije utrošili da nešto postignemo, jer to što smo postigli nije baš uvek najbitnija stvar, a nekad je prosto i nevažno, ili je pak utrošak energije bio daleko veći od rezultata koje smo dobili. To i dan-danas u određenoj meri označava intelektualni život Skandinavije.

Naravno, i gore ima i neznanja i nezainteresovanosti i klanova koji odlučuju ko će gde da se zaposli, gde neće, i ko će dobiti sredstva za istraživanje ili neće, ima puno oportunizma, ali naravno sve u neuporedivo manjoj količini nego kod nas. Prosto, teško je zaposliti nekog samo zato što je nečiji rod ili prijatelj, ali nekad nekome bude lakše da dobije neki posao zbog toga. Naravno, uvek je lakše dobiti posao ako potičeš iz iste naučne sredine, ali postoje mehanizmi koji to sprečavaju. Recimo, mentor na izradi magistarskog rada ili doktorata ne može biti i oponent pri odbrani tog istog rada. Profesor koji odlazi u penziju ne može biti član komisije koja bira nekoga ko će nastaviti da radi na tom radnom mestu. Time se sprečava stvaranje lokalnog klana. Kod nas stalno slušam: Naš čovek, naš učenik, iz naše škole potiče. U razvijenim akademskim sredinama očekuje se da onaj ko dolazi na neko mesto najradije potiče iz neke druge sredine ili da je bar tokom svog razvoja odlazio u druge sredine. Tako se studenti i mladi naučnici obodravaju da, recimo, rade jedno vreme na Univerzitetu u Oslu, onda da tu daju otkaz, i da rade jedno vreme u Švedskoj, ili u Sjedinjenim Državama ili u Nemačkoj, pa da se onda vrate na svoje staro mesto obogaćeni nekim novim znanjima, novim iskustvom, pogledom spolja. Jer, taj pogled spolja suštinski omogućava ljudima da stvari vide mnogo bolje. Prosto, ja nikada ne vidim tako dobro Srbiju kao dok sedim i čekam na nekom aerodromu na sledeći let, i onda gledam sa nekoliko stotina ili hiljadu kilometara rastojanja, i nisam više unutar toga. Jako je teško biti i posmatrač i učesnik. Čovek ne može samog sebe tako lako da posmatra, može da se gleda u ogledalu, ali to ne znači da će proniknuti u način na koji razmišlja.

To je ono što se zahteva u jednoj takvoj živoj sredini. I tu su dve stvari koje su za mene bile veoma značajne, a znače i dan-danas kad odem da držim predavanja u nekoj od visokih škola ili na nekom od univerziteta u Skandinaviji. Prvo, to je zainteresovanost za stručnu raspravu. Bio sam pre nepuna dva meseca u Norveškoj i nas nekoliko, koji smo zajedno studirali i dvoje-troje onih koji su nam bili profesori, sedeli smo u kantini na najvišem spratu Istorijsko-filozofskog, danas Fakulteta humanističkih nauka. Posle nekoliko ritualnih razmena obaveštenja kako su nam deca, koja su, naravno, danas studenti ili se već odavno zaposlila negde i rade, prešli smo da raspravljamo o nauci o književnosti i nauci o jeziku i uopšte o nauci i univerzitetu. Bila je prosto mešana sredina i onda smo, sve dok neki nisu morali da krenu na svoje časove, sedeli i raspravljali o struci, iako smo verovatno tu istu stvar deset puta pre toga raspravljali, ali, hajde, možda ima neki novi pristup, možda ima neka nova ideja koja se javila u međuvremenu. Drugo, ono što je karakteristično za poslednjih petnaestak do dvadeset godina jeste intenzivna rasprava o etici, o tome šta je odgovornost nas nastavnika. Obično se, kada se kod nas kaže etika, misli na etiku lekara, etiku zubara, eventualno etiku sudija, jer trebalo bi da i sudije i advokati budu etični, a ostalo se zaboravlja. Međutim, postoji i etika izgradnje mostova i pravljenja parkova i mnogo čega, u stvari svega, etika koja sadrži odgovornost prema društvu i odgovornost prema pojedincima u tom društvu. I to je ta nužna etička odgovornost; u tom trenutku mi smo raspravljali šta bolonjski proces sa novim načinom ocenjivanja znači za naš odnos prema studentima i kako mi studentima da kažemo da su dobri ili manje dobri ili bolje dobri, i da li ćemo bolje nagraditi studenta koji kritički razmišlja a zna manje činjenica, ili, ćemo bolje nagraditi onoga ko zna da ponovi jednu gomilu činjenica, ali nije u stanju kritički da razmišlja o njima. Na žalost, svugde se već vidi kretanje ka tome da se preko takozvane prohodnosti nagrađuje količina, a ne kvalitet znanja, ono jedino što je stvarno bitno. Mi smo u teoriji veoma skloni da nagrađujemo bolje znanje, posebno zato što smo navikli iz naših škola da se veoma mnogo buba napamet, ali se sistem finansiranja sve više kreće ka suprotnom od toga, a veoma loše kadrovsko stanje univerziteta sa gomilom nastavnika koji uopšte ne bi trebalo da budu nastavnici, samo pospešuje taj veoma loš razvoj.

Pitanja koja dobijam kada držim predavanja u Skandinaviji, tiču se takvih stvari. Naravno, do rata sam držao samo užestručna predavanja, a kako su krenuli kriza i rat, najveći deo mojih predavanja se ticao društvenih okolnosti, teme su mi bile i jesu Balkan, rat, Srbija, obrazovni sistem u Srbiji, razvoj sistema socijalnog osiguranja i slične stvari. Ljudi su me molili da držim predavanja o stvarno različitijim stvarima, a slušaoci pitali o još različitijim, ne zato što sam ja neki univerzalni genij koji sve zna, nego prosto zato što je u malim sredinama, a i mi i većina skandinavskih zemalja jesmo takve, broj ljudi koji poznaje jedno područje relativno je ograničen. Ja sam jedini u nastavničkom zvanju u Srbiji koji se bavi Skandinavijom. Moje najbliže kolege su Goranka Antunović u Zagrebu, koja se bavi isključivo jezikom, ako hoću kontakt sa drugim kolegama, ja moram ići do Ljubljane, do Budimpešte, do Sofije, da bih ih našao, i to su po pravilu sve filolozi, a čak do Nemačke da bih našao nekog ko se bavi skandinavskim društvom. Onda se, naravno, od nas očekuje da znamo sve i svašta. Niko ne očekuje od mog kolege koji se bavi engleskim jezikom ili engleskom književnošću da poznaje sistem socijalnog osiguranja u Sjedinjenim Državama, ali se od mene to očekuje, i ljudi se čak začude kako ja to ne znam ništa detaljnije o geologiji Skandinavije. Pa, ne znam, nisam geolog, ja sam filolog, a o geologiji znam onoliko koliko moram da bih bolje objasnio razvoj jezika, književnosti i kulture. To nikada neće pitati nekoga ko se bavi nemačkom književnošću. Ali skoro uvek će pitati nekoga od ans koji se bavimo malim jezicima, a i one koji se bave vleikim jezicima, samo ako su dovoljno udaljeni od nas.

Povremeno me pitaju šta je rat u stvari značio za nas. Ja uvek ističem da, pored razaranja gradova, puteva, fabrika, cele infrastrukture, pored ogromnih ljudskih žrtava, velikog broja izbeglica, a to su stvari koje se odmah vide, postoji i ono što se ne vidi, ono što se odvija u ljudskim glavama i za šta mislim da je mnogo ozbiljnije. Posebno pamtim jedno predavanje koje sam održao na norveškom radiju u programu koji se zove Akademija 28; imamo 28 minuta da kažemo nešto što bi trebalo da obrazuje slušaoce. Od mene su tražili da govorim upravo o tome.

Prvo sam istakao da je na područjima gde se vodio rat kao kod nas, pa i onde gde se nije vodio rat, u velikoj meri uništena sposobnost ljudi da razlikuju dobro i zlo, da vrlo lako mešamo te dve kategorije, jer tretiramo kao zlo ono što se dogodi nama, a ostalo nas ne zanima. Drugo, da se izgubio osećaj za vrednost ljudskog života i integritet ljudskog tela, i lako je primetiti ovde ljudi koliko lako, danas lakše nego ranije, gledaju kroz prste tome da je neko nekog ošamario, udario, da se grubo ponašao. Često doživljavamo da studenti ne kažu ni dobar dan, ni izvinite, nego, profesore, da li biste mogli, da li bi mogao, meni je svejedno da li će mi se obratiti sa vi ili ti, ali želim da zamole za nešto, a ne da zahtevaju kao da su narednici u vojsci, i da pri tome poštuju druge studente. Treće, nestali su pojam zajedničkog interesa i osećanje za zajedničko dobro. Bezbroj puta sam gledao kako se uništava nešto, stolica se polom, klupa izrezbari, baci se kreda, i pitam, dobro, zašto, a odgovor je, pa nije moje. Ma naše je, nije ni tvoje, nije ni moje nego je naše, tvoj otac je platio kroz porez, tvoja majka je platila kroz porez, ti ćeš sutra plaćati za sopstvenu decu kroz porez, dakle, svi mi imamo odgovornost prema tome. Četvrto je da profesionalna etika uopšte nije na ceni. Treba dobro uraditi svoj posao. To čak i vidimo u slučaju lekarskih grešaka ili lekarske nemarnosti, ali bi trebalo da se borimo za profesionalnu etiku u svim oblastima. Peti problem je osećaj za zakonitost. Mi prelako zaobilazimo zakone, sve sa opravdanjem da su glupi, loši, da ne valjaju, i to javno čine i pojedini naši ministri. Oni to stvarno često i jesu, kod nas nije redak ni slučaj da kršiš jedan zakon ako se pridržavaš drugog, i čoveku stvarno nekad bude muka, ali ne razumem tu lošu naviku da se silan trud uloži u kršenje zakona, a ni mrvica truda u to da se, ako treba, čak iznudi izmena zakona. Šesti problem je nerazlikovanje privatnog i javnog. Prosto, moj predmet na fakultetu nije moja privatna stvar, nije moje privatno dobro, nastava koju držim jeste javno dobro, i tu podleže pravilima o postupanju sa javnim dobrima, naravno, sa razumnim odstupanjima. Na žalost, kod nas ju javna dobra ne samo privatizovana, već su odavno i Alajbegova slama. Konačno, sedmi problem je što premalo ljudi koji odlučuju o našem životu hoće da pogleda makar jedan dan unapred; kod nas jednostavno ne postoji svest ni o potrebi planiranja na dužu stazu ni o tome da svaka izjava, svaki čin imaju određene posledice. Vlada planira najduže koliko traje jedna budžetska godina, univerziteti jednu školsku godinu. Ja mislim da bi se jedan naš prosečni ministar ili dekan onesvestili kada bi neko od njih zahtevao da sada kažu gde žele da Srbija ili njihov fakultet budu 2020 godine. A u prosveti je svako planiranje na rok kraći od 20-25 godina jalovo, jer onaj ko sada polazi u školu i ima nameru da stekne akademsko obrazovanje, sedi u klupi najmanje 16 godina. Mi i danas živimo u mentalitetu seoske zajednice u kojoj se ciklus rada poklapa sa godišnjim dobima i stalno ponavlja u istom vidu. Ili je možda pre reč o strukturnoj kolektivnoj neodgovornosti za budućnost zemlje.

Meni se povremeno dešava da me studenti pitaju zašto sve to govorim. Ja inače izbegavam da sa sopstvenim studentima razgovaram o politici, prosto, mogli bi to da dožive kao neku vrstu mog pritiska, i onda radije zaobilazim takve teme, razgovaram sa drugim studentima, ali oni čuju šta govorim u intervjuima, čitaju šta pišem, i onda me povremeno pitaju. Ja im, prosto, uvek kažem: Ako hoćete da živite na jedan etički ispravan način, onda je bitno da se nikada ne izvlačite na ženu, muža, decu ili bilo šta drugo, nego da kažete: Ovo moram da učinim upravo zato što imam decu, moram da budem u stanju da ih pogledam u oči i da se ne stidim pred njima, jer znam da nisam uradio ništa loše. Pa čak i vi koji ste toliko mladi da još uvek nemate decu, morate znati da ni karijera ni novac ni bilo koja druga materijalna dobra ne mogu to da nadoknade. Morate se tako ponašati da budete u stanju da, kada ujutru stanete pred ogledalo da se obrijete, umijete, očešljate ili bilo šta drugo, sami sebi pogledate u oči i kažete da prethodnog dana niste učinili ništa loše. A ako još sebi možete da kažete, da, učinila sam ili učinio sam sve što je moglo dobro da se učini, onda imate vrlo bogat život, i nije bitno da li ćete pri tom imati manje novca, bitno je da imate to samopoštovanje koje proističe iz neke odgovornosti prema sebi i prema drugima. To, naravno, uopšte nije lako. I uvek je lakše biti takav u Beogradu sa njegovih skoro dva miliona stanovnika nego biti takav u jednom malom mestu, gde se svi znaju i gde je svako izložen i izolaciji u sredini i mnogo čemu drugom. Zato ih uvek savetujem: Čuvajte se toga da ne dođete u situaciju da nekom svesno, namerno nanesete zlo.

Naravno, mi uvek činimo i neke gluposti, prosto, neizbežno je da učinimo neku glupost, i neizbežno je da nekoga povredimo delom ili rečju, mi nismo savršeni, jer nismo bezgrešni i bestelesni anđeli. Ali, i tom im kažem, što više vlasti budete jednoga dana imali, što više moći budete imali, utoliko se više čuvajte toga da nekome nešto ne učinite loše, jer, ako jedan student napravi neku glupost, pa, šta, nije nikakva velika šteta, možda on ispadne glup, a ona ispadne nedosledna ili slično, ali to je sve. Ako ja počinim glupost, ipak studenti ispaštaju, a ako general počini glupost iz sujete ili neznanja, onda cela jedna divizija nestane, ljudi budu ubijeni, ili ceo jedan grad nestane. O tome uvek treba voditi računa; što je neko više gore treba da ima više odgovornosti, a mi obično smatramo da što je neko više gore utoliko manja odgovornost.

Kod nas je još bitno i to da nekako ne razumemo da treba razlikovati službu i družbu. Zato se često kaže da, ako si mi prijatelj, podržavaš me u svemu. Ne, podržavam te samo u onome što je dobro. Osim toga, na poslu smo kolege, a privatno možemo da budemo prijatelji. A ima tu još jedan problem, nerazumevanje šta znači profesionalan odnos prema poslu. Pre godinu dana dao sam na ispitu iz istorije književnosti za prvu godinu zadatak „Bog i božansko u srednjovekovnoj književnosti“, i puno studenata je odustalo. Tek mi je kroz razgovore posle ispita postalo jasno u čemu je bio problem; oni su ga mojim saradnicima obrazložili ovako: Mi znamo da je profesor Rajić ateista, pa nismo očekivali takvo pitanje. Pa, kakve to veze ima da li sam ja ateista, levičar, desničar, vernik ili bilo šta drugo, to je gradivo i ono mora da se zna. Dakle, ja mogu da budem ateista, ali kao profesor istorije književnosti ja moram da pročitam Sveto pismo i to redovno da ga čitam, da ne bih zaboravio šta piše u njemu, jer bez tog znanja prosto ne mogu razumeti 2.000 godina istorije evropske kulture. Studentima je ponekad jako, jako teško to da pojme, jer su njihovi roditelji socijalizovani u jednom, a oni u drugom vidu isključivosti.

U ovakvoj situaciji je veoma teško sačuvati nužnu intelektualnu nezavisnost. Intelektualna nezavisnost ne znači da čovek treba da prestane da se zanima za društvena i politička zbivanja, da se zavuče u radnu sobu i pravi važan kako nema vremena za taj spoljni svet, koji mu se još i gadi. Takav stav je bežanje od problema. Nezavisnost znači zastupanje ispravnih stavova bez obzira na pojedinačne i grupne interese. Kod nas se veoma lako upetlja u klanove, u interesne grupice, voljno ili nevoljno dopusti sebi da svoje stavove usklađuje sa vladajućim političkim stavovima, da se zbog karijere, članstva u SANU, zbog para za projekte ili bilo kog drugog oportunističkog razloga. To jeste intelektualna zavisnost. Jedno od osnovnih načela bavljenja naukom jeste da ona ne sme zavisiti od politike, pola, vere, nacije, rođačkih veza i sličnih nenaučnih okolnosti, pa onda treba da se pridržavamo tog načela i u našem javnom delanju koliko god to bilo teško, ponekad čak nemoguće. Naravno da mi kao nastavnici i naučnici ne postojimo u nekom društvenom praznom prostoru, ali je red da bar istupamo s otvorenim kartama, a ne da svoj oportunizam uključivanja u politiku ili isključivanja iz nje prodajemo kao objektivnost i nezavisnost. To jeste teško, to zahteva dosta odricanja, kidaju se prijateljstva, ljudi počnu da te izbegavaju jer suviše laješ, poneko zbog toga izgubi posao, dešavaju se i znatno gore stvari, ali je očuvanje intelektualne nezavisnosti za mene pitanje intelektualnog poštenja.

Istovremeno, Srbija je intelektualno veoma podeljena. Mi imamo bar tri intelektualne sredine. Jedna je ona nacionalistička intelektualna sredina koja beskonačno priča o srpskoj duhovnoj vertikali ili ne znam o čemu sve, i vrlo često ne radi ništa da bi makar opismenila taj srpski narod. Zatim, ima jedna antinacionalistička, znatno manja, ali intelektualno jača. I ona je šarolika kao i prethodna, ni tu nisu svi isti. Ima i jedna treća, naravno, najveća sredina. Nju čine čekači raspleta, oni koji gledaju odakle će vetar da dune u ovom ili onom trenutku, pa da se priklone pobedniku ili se zavuku u zavetrinu. Problem je u tome što između te tri sredine nema nikakvog dijaloga, nema nikakvog razgovora. Kad god krene razgovor, on se, dok se prstima pukne, pretvori u međusobno optuživanje za izdaju, ili za ovo, ili za ono.

Ono što meni najviše nedostaje, jeste mogućnost da razgovaramo, i, pošto ne možemo da vodimo dijalog preko granica tih sredina, mi se onda nađemo svako u svojoj grupi, i nekako se ponašamo jedan prema drugima kao da smo jedan drugome ono ogledalce na zidu, ogledalo, ogledalce, reci mi ko je najpametniji, najbolji, najstariji, najdemokratskiji, najnacionalniji, najnenacionalniji i šta još ne, i to u stvari više i nije razgovor. Onda to postaju grupe posvećenih, spasenih, koje se okupljaju oko jednog predmeta, i ništa više ne mogu da postignu, sem ukoliko nisu vlast, pa dijalog i ubeđivanje argumentima uspešno zamene administrativnim merama. Neko je rekao sinoć na jednom razgovoru o univerzitetu da, ako želiš da postigneš nešto za godinu dana, treba da posadiš kukuruz, ako želiš da nešto postigneš za pet godina, treba da posadiš drvo, a ako nešto želiš na dug rok, onda treba da obrazuješ ljude.

Budućnost sedi u školskoj klupi, i mislim da je obaveza svih nas, ili bar nas koji radimo na univerzitetima u Srbiji i uopšte u obrazovanju, upravo da tome posvetimo najviše pažnje, da od tih mladih ljudi stvorimo neke odrasle ljude koji su u stanju da misle kritički. Kad kažem da misle kritički, ne mislim samo da kritikuju nešto, nego da mogu da sagledaju i dobre i loše strane, i ono što vodi napred i ono što koči, i da ih naučimo da uvide koja je snaga u raznolikosti, u šarolikosti. Ako smo svi isti, ako svi mislimo na isti način, svi pripadamo istoj etničkoj grupi, imamo iste poglede na naciju, politiku, ideologiju, društvo u kome živimo biće neće biti samo užasno dosadno, to je kao ste osuđeni da celog života jedete samo paštetu i ništa više, već će i stagnirati, jer nema sukoba mišljenja, nema sukoba ideja, i onda nema šta da gura napred društveni razvoj. Jer ako svi mislimo isto, lako ćemo se složiti da je ovo najbolji od svih mogućih svetova i zašto onda bilo šta menjati. E, to je jako teško ovde učiniti.

Tokom rada na univerzitetu, a posebno od devedesete na ovamo, sreo sam mnoge mlade koji su hteli da odu iz zemlje, mnogo sam preporuka napisao i potpisao onima koji odlaze, i znatan deo tih mladih su mi rekli da odlazili jer ih ova sredina guši. Često se govori da odlaze da bi zaradili veće pare. Naravno, idu da bi mogli da žive od toga, pa moraju od nečega da žive, ne mogu večito ostati sa roditeljima koji ih izdržavaju i kad zađu u četrdesetu godinu i već odavno imaju svoju decu. Ali, mnogi odlaze zato što osećaju da im ova sredina više ne pruža mogućnost da se razvijaju. Znam mladića izuzetno dobrog koji je doktorirao iz oblasti jedne umetnosti, jedan je od prvih u toj oblasti, a još uvek čami kao asistent. Imam poznanicu, lekara specijalistu urgentne medicine, i to sa prosekom skoro 10. Njoj su u Zavodu za hitnu pomoć pre nekoliko godina, umesto da budu presrećni što neko takav hoće da radi kod njih, rekli da je suviše kvalifikovana za njih, i ona se iselila iz zemlje. Imamo asistenta koji radi doktorat u okviru projekta saradnje između jednog od desetak najuglednijih stranih univerziteta i jednog od najuglednijih stranih naučnih instituta, ali mu je rečeno da ne priča mnogo o tome ako hoće da opstane na svojoj katedri.

To gajenje osrednjosti i ta intelektualna lenjost guše našu akademsku sredinu, i umesto da nešto učinimo s njima, cela priča se po pravilu svede na tužbalicu nad obrazovanjem, koje je loše, jer eto nemamo zgrade, nemamo opremu, nemamo pare, niske su nam plate i slično, a uopšte nećemo da razmišljamo o tome šta je ono drugo što je loše. Ne sastoje se nauka i nastava samo od toga da imamo dobre zgrade i dobre laboratorije, nego i od naše sposobnosti da iskoristimo snagu koja postoji u tim mladim umovima, da umemo da mislimo na nove i neočekivane načine, da ne patimo od strahopoštovanja prema stvarnim ili umišljenim autoritetima. U prirodnim naukama i tehničkim naukama, veliki prodori se prave tokom tridesetih godina života, tada se zahteva ta sposobnost da se misli na različit način. U humanističkim naukama velike stvari se prave uglavnom oko pedesete godine, kad se skupi dovoljno znanja, kada se poseduje ona širina znanja o kojoj sam govorio. U mojim šezdesetim godinama, takvi se prodori retko kad prave. Naša je uloga u ovim godinama da podstičemo te mlade ljudi, da im otvorimo što više puteva i da se onda sklonimo da oni idu dalje. Ali, mi te mlade ljude, koji su na putu da naprave neki prodor, vrlo često kočimo, a još češće štitimo one koje u suštini ne bi trebalo štititi, jer ništa ne umeju i ništa ni ne žele da umeju. Povremeno imam osećaj da mi stalno brkamo nauku i nastavu s jedne strane, i socijalnu politiku s druge strane. Ministarstvo za nauku i tehnologiju je ministarstvo za to, a Ministarstvo za socijalne poslove je nešto drugo. Loš univerzitetski nastavnik ili loš institutski naučnik treba da dobiju otkaz, jer ima poslova koje oni mogu da urade sa svojim sposobnostima. Univerzitetu su potrebni samo najbolji.

Ponekad moram studentima da objašnjavam neke delove gradiva poredeći našu i skandinavsku sredinu, jer oni će raditi sa Skandinavcima, oni moraju dobro da poznaju i jedno i drugo. I onda im objašnjavam da mnoge mane našeg društva ne postoje ili postoje u veoma maloj meri. Kada naš i njihov naučnik govore jedan s drugima o jednom broju problema iz društvenih i humanističkih nauka, često govore jedan mimo drugog, ne susreću se u tom razgovoru i zato se ni ne razumeju. Kada im predajem o skandinavskom nacionalizmu iz XIX stoleća, ja ga poredim sa nacionalizmom u bivšoj Jugoslaviji i objašnjavam da su srpski i švedski nacionalizam vrlo slični: Mi smo najveći, najstariji, najpametniji i najbolji, i to nije stvar o kojoj uopšte treba razgovarati, to je puka činjenica. Hrvatski i norveški su bili vrlo slični, jer stolećima nisu imali svoju državu i stalno moraju da mlataraju nacionalnom zastavom, stalno moraju da dokazuju da oni postoje kao posebna država, da imaju svoju državu, zastavu, himnu. Taj kult zastave i himne koji se kod njih razvio, razvija se sada i u Srbiji. A slovenački i danski nacionalizam su vrlo slični. Prosto, nekad kažem studentima da, kada Danac vidi dansku zastavu, ne kuca mu srce, nego mu kuca novčanik. Danska zastava je idealna kao oznaka na gramofonima koji se izvoze, na svinjskim polutkama, na drugim danskim proizvodima, i Danci prvo počnu da računaju koliko to košta, koliki je gubitak, a koliko dobitak. Kod nas u Srbiji toga nema.

Mi nekako, to je ono što meni najviše smeta ovde, posebno kad govorim o univerzitetu, sve planiramo od danas do sutra, a dugoročne dobitke i gubitke potpuno zanemarujemo. Rezultati mog i studentskog rada uopšte se ne vide na ispitu, nego tek pet-deset godina nakon diplomiranja, kada počnu ozbiljno da rade, kada treba možda čak i da rukovodi nečim, e, onda se vidi šta je taj student naučio, onda se vidi za šta je ta studentkinja sposobna. A, to, da li će na ispitu dobiti osam ili deset, to je samo provera nekih trenutnih sposobnosti, neke veštine primene, a na univerzitetu, na žalost, najčešće sposobnosti pamćenja. Dodatan problem je što se za naše humanističke nauke često postavlja pitanje čemu će nam one. Ne sviđa mi se što se kod nas sve polako svodi na to da li je to dobro za privredu, da tu mogu da se zarade neke pare. A u razvijenom svetu su humanističke nauke itekako integrisane u privredu, to može da ispriča bilo koji ozbiljan strani privrednik koji radi u Srbiji.

Ali i to da zanemarimo; kod nas se stalno zaboravlja da su nam ipak potrebni i neka lepota u življenju, i neki intelektualni doživljaj, i neko estetsko uživanje, neki sopstveni duhovni razvoj, i neka sreća saznavanja. Ne volim pitanje: A za šta to može da se upotrebi? Pa, znate, ni gledanje ili mirisanje lepog cveta ni gledanje lepe slike, ne može ni za šta da se upotrebi, ali daje jednu dimenziju čoveku koja čini da se ne svodi na one puke osnovne potrebe, odeća, stan, hrana i piće. Voleo bih da, kada razgovaramo o univerzitetu, vidimo i tu unutarnju raznolikost, koja je paralela onoj spoljnoj o kojoj sam govorio kada je bilo reči o društvu kao celini. Što smo raznolikiji, to ćemo biti srećniji, a ne nesrećniji, utoliko će nam život biti lepši, jer će biti više izazova koji nas razvijaju i obogaćuju.

Dragoslav Simić: Dr Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, šef katedre za skandinavistiku, vitez polarne zvezde.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad