Profesor istorije Ljubodrag Dimić govori

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića

Moje poznanstvo sa profesorom Ljubodragom Dimićem šefom katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji će govoriti na ovoj stranici sajta, je pre svega profesionalne prirode. Vest iz novembra 2012. da je postao dopisni član SANU, biće samo kamičak u profesionalnoj biografiji gospodina Dimića rođenog u Zemunu 1956. godine. Podatke za ovu belešku crpim iz telefonskog razgovora sa Ljubom 2012. godine. Sve mi je rekao što me je zanimalo, ali skromni Ljuba imao je u razgovoru jednu uzgredicu:

Ma nemoj molim te o meni, nisam ja ništa uradio.

Između te upadice koju je tokom razgovora ponovljao često, doznao sam da su mu omiljeni profesori bili Branko Petranović, Đorđe Stanković, Dragoljub Živojinović, Andrej Mitrović. Opet ide ona Ljubina uzgrdica, ali ja sam uporan pa pitam dalje: zašto istorija?

Ljuba:

Kada sam došao na studije prava, ali ipak, posle, istorije, predamnom se otrkila NOVA PLANETA. To je apsolutna sloboda... Srećan sam čovek , radim što volim. Zanima me istoriografija. Branko Petranović je bio divan čovek, pa Mitrović, pa Živojinović... Dokumenta su to što nas suočava sa istorijom...

Sledi priča o knjizi NAPUKLI MONOLIT objavljenoj za Sajam knjiga 2012. godine, napisanoj u saradnji sa kolegom Aleksandrom Životićem. Ova knjiga donosi nekoliko stotina dokumenata pohranjenih u fondovima i posebnim zbirkama srpskih, ruskih, engleskih i američkih arhiva, važna tematska zbirka autentičnih dokumenata koji bacaju novo svetlo na dramatične istorijske, političke i društvene događaje i promene koje su presudno oblikovale istorijsku i egzistencijalnu stvarnost Jugoslavije u vremenu od 1942. do 1948. godine.

Ovaj telefonski razgovor sa profesorm Dimićem nije snimljen, ali sve ostalo što će Ljuba reći ili napisati na ovoj stranici jesu njegovi komentari na različite događaje čijoj sam javnoj prezentaciji doprineo.

Za sebe mogu reći sa ponosom da sam postao bogatiji, a sigurno i bolji jer sam imao sreću da kao novinar u nekom trenutku 2003. godine na jednoj konferenciji za štampu upoznam eruditu, skromnog i dobrog čoveka, profesora Ljubu Dimića i da profesionalno ostanem sa njim u kontaktu, u najboljoj tradiciji onih čija je dela, život i postupke proučavao baveći se jedinim poslom koji poznaje, istorijom.

SLOBODNA JUGOSLAVIJA IZMEĐU VOLGE I DUNAVA

Preporuka Ljubodraga Dimića
2008.

/NAPOMENA: Knjigu je objavilo Udruženje novinara Srbije, a ova stranica biće ilustrovana nekim slikama iz knjige/

Memoari nikada nisu istorija već piščev doživljaj prošlosti, suočavanje sa događajima u kojima je učestvovao, ljudima koje je sretao i vremenom koje je proživeo. Tako je i sa sećanjima gospodina Milana Petrovića, čoveka kome je emigracija bila životna sudbina, komunističke ideje važnije od domovine, staljinizam „bliži“ od titoizma, radio „Slobodna Jugoslavija“ medijski prostor „od Dunava do Volge“, studij filozofije i žurnalizma način da od propagandiste postane ugledni novinar, prevodilac, čovek širokih znanja i kulture. Njegova sećanja su važan izvor za istoričare. Podjednako su važni i dokumenti koji mozaično i autentično svedoče o delatnosti informbirovske radio stanice „Slobodna Jugoslavija“. Praznine su vidne, ali se celina nazire. Budući istraživači će ih popuniti. U ovom trenutku važnije od onoga čega nema jeste onaj deo „slike o prošlosti“ koju saznajemo, koju nam sećanja svedoka istorije otkrivaju, koju su nam putem istorijskih izvora ostavili u nasleđe oni koji su tu „sliku“ sa jasnom propagandnom namerom i stvarali. I istorijski izvor i tvorac tog izvora podjednako zanimaju istoričare. Naravno, i vreme u kome je izvor nastao, a tvorac formiran. Istoričar je uvek na oprezu, zar ne?

Učili su nas da istorija uvek odslikava mesto u vremenu onoga ko o njoj svedoči, a slika prošlosti nužno sažima ceo korpus ubeđenja i stavova o društvu u kome živimo. Sećanja, otuda, neminovno sadrže prošlost i sadašnjost svedoka istorije. Istorijski izvori, opet, svojim sadržajima svedoče o vremenu u kome su nastali, a naša tumačenja izvornog materijala, posredno „prenose“ mnoštvo informacija o nama samima i o trenutku u kome ih analiziramo. „Izvori“, kako istoričari vole da kažu, svakome „drugačije žubore“. Taj „žubor“ valja dobro poslušati!

„Autorski pečat“ Dragoslava Simića u sećanju gospodina Milana Petrovića i „rasporedu“ dokumenata je nesumnjiv. Doživljava se kao prepoznatljiv „rukopis“ reditelja nekog uzbudljivog dokumentarnog filma ili televizijske emisije. „Rezovi“, „rakusi“, „kadrovi“, „nasnimavanja“ i slično, u „doživljaj prošlosti“ glavnog junaka ove životne priče unose novu dimenziju. Unose dramaturgiju. To je dokumentaristička proza, literatura, umetnost. U njoj postoji „čvrsto jezgro“ istorijskih činjenica i široko i zavodljivo polje tumačenja prošlosti. Gotovo postmodernističko. Komunikacija uspostavljena između svedoka istorije, arhivskih dokumenata i D. Simića, pet decenija nakon događaja o kojima knjiga govori, bez „prepreka“ je. Kako li bi to izgledalo 50-ih, 60-ih, 70ih..? Šta bi ko mogao da kaže, čega da se seti, koliko toga da zapiše i pošalje poštom, najzad da objavi? Da li bi, uopšte, bilo činjenica i onog blagotvornog „trenja“ među njima? Podjednako i onih koji bi sa njima uspostavili dijalog. Ostaje zapitanost.

Istorija je nauka. Ona ima svoj naučni metod, svoja znanja crpe iz istorijskih izvora, poštuje empirijsku tradiciju koja glorifikuje „kult činjenica“, ali je danas, daleko od doživljaja prošlosti kao „sirove građe“. Istoričaru je, podjednako kao i umetniku, dozvoljeno da na prošlost gleda kao na viši oblik imaginacije i promišljanja, s tim što on nema pravo da u svojim interpretacijama prekoračuje okvire naučnosti. Otuda spoj sećanja, arhivskih dokumenata i imaginacije, koje nudi ovaj rukopis, smatram vrednim pažnje istoričara. Konzumiranje „sloboda“ koje su piscu dozvoljene, istoričarima su podsticajne. Knjiga koju potpisuju gospodin Petrović i gospodin Simić, istovremeno je i instruktivni „putokaz“ od koga mora krenuti svako naredno istraživanje teme kakva je „Slobodna Jugoslavija“, i važan izvor kome struka mora pristupiti kritički. Interpretacija je, kako kaže veliki britanski istoričar Edvard Kar, „životni sok istorije“. Ova knjiga ima tog „životnog soka“. Čitaoci će ga „cediti“ za neku svoju istoriju posleratnih vremena, socijalizma, ideoloških sukoba, položaja „malog čoveka“ u „velikom vremenu“.

Ljubodrag Dimić

U Beogradu
9. 12. 2008.

O knjizi “Dražesni KGB, javi se”:

foto Anđelko Vasiljević

Slušaj:     (mp3)

Prof. dr Ljubodrag Dimić
„Raskol u eteru. Život srpske emigracije u Americi kroz radio program Nikole Kosića“, autora Dragoslava Simića

Mišljenje

Dragoslav Simić svakako predstavlja jednog od najpopularnijih istraživača i najboljih poznavalaca fono zapisa, dokumentarne radiofonije i radio-publicistike na našim prostorima. Rezultat njegovog istraživačkog rada je i knjiga „Raskol u eteru. Život srpske emigracije u Americi kroz radio program Nikole Kosića“.

U knjizi „Raskol u etru“ progovaraju dokumenti - radio članci koje je Nikola Kosić decenijama emitovao uređujući i vodeći „Srpski radio program“ iz Milvokija (SAD), gde je živeo emigrantske godine. Sačuvani za budućnost ti izvori, snagom činjenica, autentično svedoče o pola veka života srpske emigracije u Americi, tj. o onom isečku iz života koji je u kontinuitetu zabeležio lokalni srpski radio. Tom bogatom izvornom materijalu kolega Simić je podario dinamičnu formu scenarija, karakterističnu za medijum čijem je istraživanju profesionalno posvećen. Na taj način iskaz dokumenata obogaćen je živom rečju samog Nikole Kosića i komentarima priređivača Dragoslava Simića.

Životna priča Nikole Kosića počinje događajima koji su prethodili 27. martu 1941., a završava se događajima koji su ispunili godine nakon smrti Josipa Broza Tita. Autor progovara o raspoloženjima koja su postojala u vojsci, načinu na koji su oficiri doulozi u tom prekretnom događaju, kapitulaciji zemlje, nemačkom zarobljeništvu. Ideološkim podelama, žestokim sukobima, animozitetima, ljudskim slabostima i strastima koje su obeležili život u logoru Osnabrik posvećena je posebna pažnja. Opisan je način na koju su se oficiri u logoru, putem prokrijumačarenog radio aparata, sticali osnovne informacije o dešavanjima na frontovima. Iznete su dileme sa kojima se deo oficira suočio nakon oslobođenja iz logora. Za mnoge od njih „privremeno“ ostajanje u emigraciji bilo je izbor koji je trajno obeležio celokupni život. Među njima je bio i Nikola Kosić. Prema njegovom kazivanju formiranje emigrantske radio službe bila je posledica potrebe za tačnim informisanjem o stanju u zemlji i način političke borbe protiv komunizma.

Sećanje Nikole Kosića na dane provedene u redakciji „radio službe“ propraćena su „vestima iz zemlje“ (prevashodno govori jugoslovenskih komunističkih funkcionera i vesti o razmerama sukoba sa Informacionim biroom) koje je ta služba objavljivala u godinama 1946-1949. Svojim propagandnim sadržajima informacije koje su stizale iz Beograda, Moskve, Londona, Njujorka, Brisela svedočanstvo su u vremenu u kome izbačena krilatica o „gvozdenoj zavesi“, izbio prvi do tada nezamislivi sukob između komunističkih partija i socijalističkih zemalja, došlo do blokovske podele sveta. Iz njih se mnogo šta može saznati o stanju u Jugoslaviji, njenoj spoljno-političkoj orjentaciji, počecima ekonomske i političke saradnje sa Zapadom, pragmatičnoj politici velikih sila spremnih da prihvate Tita i upotrebe ga u sopstvenom obračunu sa SSSR-om i zemljama socijalističkog lagera.

Drugi deo rukopisa posvećen je životu u SAD i radu „Srpskog radio programa“. Taj deo života Nikole Kosića, nekadašnjeg majora vojske Kraljevine Jugoslavije, učesnika u događajima od 27. marta 1941, logoraša u logoru Osnabrik, emigranta do sada je bio gotovo sasvim nepoznat. Čini se da Kosić, angažovan svakodnevnim radom u fabrici i redakciji, gotovo i nije imao privatan život.Rezultat njegovog predanog rada u zagraničnom novinarstvu bio je izrastanje „Srpskog radio programa“ u instituciji koja je zadobila širi društveni značaj i zauzela važno mesto u sistemu obaveštavanja i informisanja srpske populacije u SAD o događanjima u otadžbini i prirodi „titoizma“.

Priređivač knjige „Raskol u etru“ prezentovao je dokumente koji svedoče o osnovnom cilju „Srpskog radio programa“ – nacionalnoj borbi proti komunizma, održavanju srpske nacionalne svesti u emigraciji, afirmisanju srpske nacionalne kulture i ideala demokratskog društva. Uporedo sa tim prikazani su i brojni raskoli koji su postojali unutar srpske populacije na tlu SAD. Istorija tih sukoba pokazuje da su se začeli još u godinama Kraljevine Jugoslavije, dobili na oštrini u godinama Drugog svetskog rata i da su sa nesmanjenom žestinom delili srpstvo sve do 1982. godine, kada prestaje sa radom „Srpski radio program“. Sukobi sa vojvodom Đujićem, rat koji je na radio talasima poveden protiv ostatka Ljotićevog „Zbora“, međunacionalna mržnja koja je delila srpsku i hrvatsku emigraciju, žestoke rasprave koje su pratile crkveni raskol i sukob vladike Dionisija sa Svetim sinodom SPC samo su neki od sorovoga koji su, praćeni intrigama, podmetanjima, pakostima, lažima, delili i iscrpljivali zagranično srpstvo. Rukopis sa posebnom pažnjom rasvetljava podele unutar SPC, sporove pristalica i protivnika Jugoslavije, ulogu dr Slobodana Draškovića u crkvenom raskolu. Rukopis sa posebnom pažnjom rasvetljava podele unutar SPC, sporove pristalica i protivnika Jugoslavije, ulogu dr Slobodana Draškovića u crkvenom raskolu. Rukopis donosi zvanične dokumente raskolničke i zvanične crkve, političke komentare i predavanja istaknutih srpskih intelektualaca (Ž. Knežević, Sl. Jovanović, D. Tošić), analitičke tekstove o „našem vremenu“, članke koji govore o problemima jugoslovenske političke emigracije, pokušajima da srpska, hrvatska i slovenačka politička emigracija bude okupljena na projektu izvođenja političkih promena u Jugoslaviji.

Teme su bila brojne i raznovrsne – od izveštaja sa putovanja – vojvode Đujića po Evropi, analitičkih promišljanja o „stanju u zemlji“ posle „pada Aleksandra Rankovića“, praćenja slučaja „Mihajlov“ do obeležavanja smrti Dragiše Cvetkovića i Kralja Petra II, sećanja na delo Dragoljuba Mihailovića, stradanju Srba na Kosovu i Metohiji, analizama ustavno-pravnog položaja Srbije u jugoslovenskoj federaciji i delatnosti opozicije u Beogradu. Prezentovana dokumentacija svedoči o razmerama sukoba, oštrini podela, tragici života van otadžbine. Nikola Kosić svedok je tih i mnogih drugih dešavanja, a njegova arhiva i sećanje dragoceno vrelo saznanja o životu srpske političke emigracije na tlu Amerike.

Sadržaj radio programa koji je uređivao Nikola Kosić bio je „natopljen“ antikomunizmom. Otuda ne čudi što treći deo ovog rukopisa čine tekstovi tematski vezani za rad Jugoslovenskog antikomunističkog komiteta (osnovan 14. avgusta 1958). Vesti o „jugoslovenskom socijalističkom raju“, stanju i „titovim kazamatima“, zločinima komunizma suštinski su doprinosile produbljivanju sukoba između komunističke partije u zemlji i političke emigracije.U isto vreme antikomunizam je bio jedini integrativni faktor koji je u emigraciji povezivao politički podeljenu i posvađanu srpsku emigraciju.

Imajući sve navedeno u vidu slobodni smo da potencijalnim izdavvačima preporučimo tekst kolege Dragoslava Simića „Raskol u eteru. Život srpske emigracije u Americi kroz radio program Nikole Kosića“, za objavljivanje.

U Beogradu, 07.06.2005.

S poštovanjem,
Prof. dr Ljubodrag Dimić

Postavljeno: jun 2016.

67,9 MB

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad