autorizovano 28.9.2008.
Duh moralista. – Ako bi trebalo da opišem sopstveno duhovno stanovište, kao ono što je predodredilo moje proučavanje književnosti i sagledavanje duhovnih fenomena uopšte, onda bih to najpreciznije učinio sintagmom duh moralista. Mogao bih u nekoj retrospektivi sagledati tu dimenziju svoje ličnosti u vremenu koje je bilo različito i koje je otkrivalo sadržaje koji su me često dovodili u sumnju. Šta podrazumeva duh moralista? Jednu dugu liniju u duhovno-istorijskom kretanju, jednu određenu vrstu razmišljanja o ljudskom duhu i o njegovim tragovima u istoriji i jednu raznostranu grupu mislilaca: Protagoru i Sokrata, Paskala i Montenja, La Rošfukoa, Ničea i Šopenhauera, Siorana i Zafranskog. Duh moralista oličava iskazivanje rubnog iskustva – kao iskustva koje je krajnje, zagledano u prazninu koja je tu, sasvim blizu njega – zato što se moralisti oglašavaju negde sa krajeva opšte svesti, sa mesta na kojima niko ne voli dugo da stoji. Jer, mnogo je udobnije biti u nekom od preovlađujućih tokova mišljenja i iskustva: tu neuzbuđeno pronalazimo zaturene delove sopstvenog života. Duhu moralista pripada neko kretanje suprotno od iskustva očiglednosti ili iskustva samorazumljivosti. Jer, moralisti ispituju našu svest u času kada prihvatamo vladajuću političku, ideološku, umetničku ili egzistencijalnu formu. Oni obeležavaju svesno protivljenje i svesno kretanje protiv matice vremena. Jezgro duha moralista prebiva u čovekovom izvornom egzistencijalnom impulsu koji ga goni da misli o sopstvenoj protivurečnosti. To je jedan vrlo neudoban momenat u kojem istovremeno mislite dve misli koje se međusobno dovode u pitanje. Iako ljudi to ne vole da rade, niti žele da im se nešto tako dogodi, moralisti na tome istrajavaju. Otud otpor koji oni često izazivaju, otud izvesna pobuna koja se često protiv njih diže. Treba ih uvek razlikovati od moralizatora. To je neophodno, utoliko pre što se ni u stručnoj ni u javnoj sferi to razlikovanje ne prektikuje. Moralizatori su ljudi koji svu raznorodnost i zapetljanost životnih odnosa i okolnosti u odlučujućem stepenu svode na moral. Moralisti, pak, u životnim odnosima i okolnostima pronalaze dejstva predrasuda, oblikujući sebe u jednom egzistencijalnom stavu protiv tih dejstava. Otuda moralisti iskazuju neku vrstu iskustva subverzivnosti. To je mnogo lakše iskazati nego u duhovnom i u egzistencijalnom iskustvu izdržati. Jer, da li je moguć duh moralista u našem vremenu? Ono gaji prezir prema moralu, kao i prema neuspehu. U našem vremenu je zapretan jedan strah od morala i neuspeha, koji se pretvara u javno iskazani prezir prema ovim kategorijama. Ako je to usled krize duhovnog supstrata u našem vremenu, onda je prirodno da se zapitamo o tome da li je moguć duh moralista u tom vremenu? Moguć je isključivo kao egzistencijalni – pojedinačni, lični, opštošću nedeterminisani – odgovor.
Titoizam. – U godinama učenja čovek obrazuje neke od bitnih činilaca svog sveta, on oblikuje elemente sopstvenog ethosa kao nečega na čemu počiva svaka odluka: svako da ili ne izviru iz toga što ih je omogućilo u godinama učenja, što im je prethodilo u obrazovanju jednog karaktera. Ali, nijedno potonje da ili ne ne mogu se – ni sadržinski ni egzistencijalno – svesti na ono što im je prethodilo. Uvek opstaje neki razmak – vremenski, psihološki ili iskustveni – između njih. Titoističko iskustvo me je veoma često upućivalo ka jednom izvornom moralističkom stavu, ka potrebi da samerim ono što se govori – u kakvoj je to vezi sa istinom – i ono o čemu se i kako govori, što očituje neku vezu sa interesom. Jer, titoističko iskustvo na različite načine traje do danas, kada ga možemo prepoznati kroz cvetove njegovog nasleđa. Poznato je, naime, da su simboličke slike, usvojeni sistem predrasuda i očekivanja, prostiranje ideja i predstava, neuporedivo trajniji i delotvorniji od stvari materijalne kulture. Zašto bi titoizam bio nešto što ne podleže ovom saznanju? Ali, ne samo titoizam kao određena društvena formacija, nego kao izvestan pogled na svet, kao ritual društvenih odnosa, kao presudan izraz jednog istorijskog kretanja koje je starije od njega, kao stav da ste unapred spremni da priznate ono što nije. Ko je živeo u titoizmu može da pomene čitav niz seansi (od partijskih kongresa do javnih svečanosti) na kojima su mnogi ljudi slušali i odobravali ono što su u svakom trenutku znali da je laž. Zar se to i danas ne dešava? Kada pogledate medijsku i javnu sferu, vidite – ako želite da otvorite oči – kako desetine ljudi otvoreno govore stvari koje protivreče elementarnom uvidu u stvarnost. To je sličnost na nivou pojave i atmosfere, na nivou društvene laži koji poprima oblik rituala u kojima umire društvo. Titoizam je obeležio pustoš našeg javnog govora i utro put jednom apsolutnom nihilizmu govora u kojem se danas nalazimo. To iskustvo je sankcionisalo, odobrilo i prihvatilo kao samorazumljivu jednu vrstu kolektivne hipnoze i kolektivne laži. Ako bih određivao koje su komponente nevidljivo uticale na moju zaokupljenost delom Miloša Crnjanskog, u smislu da su moje duhovno oko usmeravale ka onim iskustvima koje je umetnost Crnjanskog tematizovala, onda bih filozofsko-antropološku komponentu potražio u područjima kojima luta duh moralista, dok bih ideološko-političku komponentu – koja je uvek u posledičnom odnosu sa onim što joj prethodi iz obuhvatnijeg duhovnog područja – pronašao u egzistencijalnom prianjanju uz kritiku titoizma.
O sobama u kojima žive pisci. – Postoji čas kada u posmatračevom duhu – bio to duh jednog književnog arhivara, maštovitog esejiste, istoričara jednog vremena ili znatiželjni duh biografa – zaiskri svest o bezuzročnoj podudarnosti, kada se osvetli međusobno pripadanje onih kojima je ono ostalo zauvek skriveno, iako su – zaključujemo po tolikim rasejanim znacima – osećali kako ono postoji. To je čas kada se potpuna privatnost prepozna kao događaj kulture. Za razliku od spoljašnjeg prostora koji stavlja u dejstvo naša čula na odviše direktan način, unutrašnji prostor je ispunjen znakovima nevidljive dramatike koja je pokidala niti našeg života. Sobe u kojima živimo ne obeležavaju samo naš ukus, ili našu imućnost, ili slučaj koji nas je tu doveo, nego postaju – izdvojeno od svakog htenja – sam naš život. Kakvo saznanje prati našu uobrazilju u času kada naporedo pročitamo kako su – u istom vremenu, u udaljenim gradovima, u potpuno različitim kulturama – izgledale sobe u kojima su živela dvojica najvećih srpskih pisaca u dvadesetom veku?
Bivši ambasador, uzdržan i gospodstven, prihvaćen za saputnika komunističke revolucije, u sivo vreme obnove i izgradnje, u pedesetim godinama dvadesetog veka, sam skoro deceniju stariji od tog veka, u plakatno vreme masovnih skupova, plamtećih govora, kada je mač revolucionarne pravde vitlao iznad ljudskih glava, živeo je kao „podstanar u Prizrenskoj ulici, u domu nekog advokata Milenkovića. Držao je tamo dve sobe: jednu gostinsku, primaću, i drugu u kojoj je spavao. Nameštaj je bio skroman, građansko-srpski, s kraja prošlog veka, i već prilično prašnjav i oveštao, a krevet na kome je spavao gvozden, gotovo vojnički. U uglu prve sobe nalazila se okrugla, mala gvozdena peć na ugalj, koju je sam Andrić ložio lopaticom.“ [1] Nije to bilo neko prolazno obitavalište nego dugogodišnji stan, nije to bila mladićka sudbina neshvaćenog i darovitog čoveka nego pozornica slave koju je odmeravao skepsi i rezignaciji sklon pogled čoveka na pragu sedamdesete godine života. Jer, sve je oduvek tu: i osećanje bezdomnosti, i večiti izgled siromaštva, koje kao da je tu i kada više nismo toliko siromašni, i prašnjavost crvotočnog nameštaja, i gvozdeni krevet iskušenika, i lopatica za ugalj kao izvor toplote. Nije reč o nekoj apologiji nemaštine, ni o pohvali skromnosti, niti je potreban nekakav papirni spomenik stoičkom duhu našeg pisca, jer treba pretpostaviti – mimo svega toga – da nad ovim opisom lebdi nekakav nevidljivi znak.
Taj znak se – u isto vreme – mogao ugledati i na jednom drugom mestu, u konglomeratu londonskih ulica, u džinovskoj i ružnoj višespratnici, u tmurnim okolnostima emigrantskog života bivšeg niskog diplomatskog službenika, nezaposlenog, politički sumnjivog sa obe strane gvozdene zavese: „U sobi odista nered. Crnjanski je taman kucao nešto na mašini. Rukopisi poređani po stolu, po fotelji i jednoj stolici koja, sa drugom jednom, čini sav sedalački nameštaj. Uza zid rafovi s knjigama, stvarima, paketima, odelom. Vidi se teskoba. Do prozora šivaća mašina... Na drugoj strani kao neki orman, širokih krila. To je u stvari krevet koji se noću izvuče iz zida i spusti na pod. Tad Crnjanski i supruga njegova odgurnu svakako sto u neki ćošak i onda više nema prostora za kretanje.“ [2] Potpuna emigrantska izopštenost, nagomilanost predmeta koji ograničavaju svaki životni pokret, okupljajući silu života u jednu tačku, tačku kao što je samoubistvo, haotičnost i zbrkanost stvari o koje se gotovo spopliće čovek čiji životni godovi uslovljavaju da nastupi – i samo po sebi nošeno jalom i zlovoljom – odmeravanje i sleganje utisaka skupljenih sa puta koji traje skoro sedam decenija. Ovaj čisti podmeh sudbine u odnosu na ono što je bilo očekivano nosi, međutim, jedan znak koji kao da sve iskupljuje: postoji pisaća mašina u stanu kakvih je puno u velikim gradovima, ona kao da izuzima sudbinu pisca iz ove uobičajenosti.
Kakva je veza – kao neki daleki odjek umetničke teorije o vezama u svetu, o tome da su sve stvari u vezi – između ruke koja drži lopaticu za ugalj i ruke koja kuca na pisaćoj mašini? Kakva je veza između te lopatice za ugalj i te pisaće mašine? U kakvoj istovetnosti se sreću dva podstanarstva, dva egzistencijalna vrsnika i da li ta istovetnost premaša razlike između sivog socijalizma i svetlog kapitalizma usred hladnog rata? Nije da naši pisci nisu imali velikih i slavnih i srećnih trenutaka; nije da ih neće imati i kada napuste ove sobe u kojima su dugo živeli; nije da mi nemamo pisaca čiji su stanovi upamćeni kao slike obilja i raskoši; nije da ni takvi pisci nisu – jednim preokretom sudbine – mogli osvanuti u ovakvim sobama. Ali, ako smo nekad razgledali sobu u kojoj je u manastiru Tronoša – po predanju – učio Vuk, ako smo opazili tanki mlaz svetlosti koja dopire kroz njene male prozore, ne uspevajući da osvetli ni prizemljeni krevet, ako zamislimo kakav je mrak mogao biti u toj sobi i u tom vremenu, ako možemo da se uživimo u svet – u njegovo bogatstvo i siromaštvo – čiji je potonji trag gvozdeni krevet Borine kuće u Vranju, onda samoća pisca, koju dočarava lopatica za ugalj, i piščevo izgnanstvo, koje uprizoruje pisaća mašina, otkrivaju onu putanju u srpskoj književnosti koja je istovetna sa evropskim osećanjem umetničke sudbine. Jer, to je putanja između samoće i izgnanstva.
Crnjanski. – Zašto volim delo i ličnost Miloša Crnjanskog? Pitanje je osetljivo, jer često volimo različite i bitne osobine nečijeg duha, dok sa egzistencijom čoveka čiji je to duh ne nalazimo puno sličnosti. Nekad se kaže kako ljudi biraju po sličnosti, odnosno da se upisuju u ono što biraju. To je, naravno, moguće, kao što je moguće i nešto sasvim suprotno od toga: da ljudi negiraju čoveka kome su sami slični. Pisac o kome sam pisao veoma mnogo, gotovo kao o Crnjanskom, jeste Njegoš. Između Njegoša i Crnjanskog nema mnogo sličnosti: ni po duhu, ni po položaju u kulturi, ni po ličnoj sudbini. U tom rasponu vidim prirodu svog duha, a ne potrebu za upisivanjem u neku pesničku sudbinu. Tako pitanje o tome zašto volim Crnjanskog razumem kao pitanje o tome zašto imam tu vrstu simpatije za jedan izbor egzistencije, za jednu mogućnost i način čovekovog samoiskazivanja, za jednu vrstu odnosa prema svetu. Šta bi, dakle, bilo ono najkarakterističnije kod Crnjanskog što pobuđuje moju naklonost? Ako bih morao da to odredim sasvim kratko, onda moja sklonost izvire iz mog opredeljenja za jednu skrivenu dimenziju srpske kulture u kojoj dominira vrednost ličnosti. Ljudi se često opredeljuju na dva različita načina. Postoje ljudi koji se opredeljuju za ličnost i postoje ljudi koji se opredeljuju za institucije. Postoje ljudi koji se opredeljuju za nešto što možemo nazvati osnovnim ritmom jedne kulture i postoje ljudi koji se opredeljuju za kretanje u kontraritmu. Crnjanski oličava onu vrstu naših naklonosti koja pripada ličnosti, odnosno pojedincu. U izvesnom smislu nama je danas teško da toj naklonosti damo prvenstvo. Zašto? Suviše mnogo znakova oko nas – i to ne samo u našoj sredini nego i u epohalnom smislu – pokazuje kako pojedinac prestaje da bude predmet interesovanja ljudi oko sebe. Za usamljenog čoveka, za izuzetak u sistemu, nisu sačuvana nikakva svetla javnosti niti radoznalost okoline, pa on ne može postati nikakav podsticaj da o nečemu razmišljamo. To bi trebalo da nas dubokosežno opomene, jer umetnik je uvek pojedinac. Njegov čin – bilo da je u dejstvu njegova reč ili njegov ton ili njegova boja – ostaje uvek pojedinačni. Pre nego što pokušamo da nazremo zašto više nemamo tu vrstu privrženosti za pojedinca, treba razjasniti šta znači biti pojedinac. To često povezujemo sa različitim izborom unutar palete mogućnosti koja se čoveku daje. Nekada je taj izbor politički, pa se smatra da je pojedinac onaj ko je na levici, tamo gde je desnica dominantna u društvu. U drugim slučajevima je obrnuto. Kako smo mi – u političkom smislu – prešli iz jednog društvenog poretka u jedan potpuno drukčiji društveni poredak, lako smo mogli uočiti kako ljudi koji su bili na levici prelaze da sada budu na desnici. To nije onaj smisao reči pojedinac koji ovde podrazumevam. Kao što pojedinac ne može reprezentovati određeni umetnički pokret: to nije usamljeni ekspresionista u vreme kada su u modi impresionisti niti zagubljeni tradicionalista u taboru postmodernista. Pojedinac oličava jedan egzistencijalni izbor koji sam u knjizi Moralistički fragmenti povezao sa iskustvom subverzivnosti. Pojedinac je, dakle, subverzivan u odnosu na dominantno kretanje vremena, ali to ne znači da je on potpuno van vremena. To znači da on iskazuje drukčiji egzistencijalni stav u odnosu na onaj koji nameće vreme. Kako to razumeti? Postoje stavovi koji se menjaju, dopunjuju, proširuju, ali čovek koji je u srcu tog stava ostaje isti. To je bio Crnjanski. On je bio čovek prilično velikih nedoslednosti spolja, ali je iznutra bio ispunjen jednom nevidljivom egzistencijalnom doslednošću. On je, recimo, imao snažno srpsko nacionalno osećanje, ali je činio ustupke jugoslovenskoj državnoj ideologiji. Karakteristično je da on nikada nije uspevao da sa tim ustupcima – kao i kada je odustao od njih – nešto postigne. Reč je, dakle, o nesistemskom karakteru. Jer, sistem – kakav god bio: levičarski, desničarski, politički, društveni, crkveni – ima jednu stalnu osobinu: sile koje u njemu deluju izbacuju na periferiju ono što im ne odgovara. Čovek se trudi, napinje se, gura se, opterećuje se, ali mu ne ide. To je ono što je bitno. Menja on ideologiju, menja zastave, dresove i posmatra ljude koji takođe menjaju ideologije, zastave i dresove. A ipak: oni uspevaju, a on ne uspeva. Postoji, dakle, u njemu, nevidljiva za druge, ali im intuitivno i instinktivno spoznatljiva, neka opruga koja ga neumitno odvaja od njih, koja ga razlikuje i koja se – ispod svih njegovih izbora i odluka – pojavljuje kao autentična doslednost. To je doslednost koja je vezana za otpor. Kada sve to shvatimo ili opazimo, mi se opredeljujemo: za ličnost ili za moć? Unutar celokupne biografije Crnjanskog postoji jedno snažno prisustvo ličnosti i oni koji su, poput mene, personalistički orijentisani, oni se opredeljuju za ličnost. Uvek ih interesuje ko je ta egzistencija koja tu istinu izgovara, u kakvoj je vezi ovo što govorim sa mojom egzistencijom. Oni, pak, koji se opredeljuju za moć uvek procenjuju da li je to što neko kazuje upotrebljivo ili nije. I dok će oni koji se opredeljuju za ličnost osetiti kako to što čuju nije upotrebljivo, ali će nastaviti da podržavaju ličnost koja se kroz to oglašava, dotle će oni koji se opredeljuju za moć osetiti da je to što su čuli istinito, ali neće preduzeti ništa, jer to što je istinito nije i upotrebljivo. Otud sam u Moralističkim fragmentima napisao nešto do čega držim kao do ličnog stava: kada nema istine – kao što je to Niče oglasio – moramo se okrenuti egzistenciji. U trenutku kada nemamo istinu, kada je stvarnost premrežena interpretacijama, moramo potražiti utočište u nekoj egzistenciji, u nekoj ličnosti: nije reč o konkretnom čoveku, nego o iskakanju iz roda, iz nasleđivanja ljudi po horizontali, o kretanju ka liku, jer tek vertikalno kretanje odvodi ličnosti. I to je najvažnije u mom opredeljivanju za Crnjanskog: mnogo važnije od okolnosti da sam maturirao sa jednim radom o Drugoj knjizi Seoba, da sam dobio Oktobarsku nagradu za taj rad 1980. godina, da sam napisao tri knjige o Crnjanskom i da sada brinem o piščevoj Zadužbini. Od odlučujućeg je značaja to da se opredeljujem za Crnjanskog zato što se opredeljujem za pojedinca a ne za sistem, za ličnost a ne za moć, za izuzetak a ne za pravilo. I za šta još? Nikolaj Berđajev ima jednu rečenicu do koje držim: sloboda je teška a ropstvo je lako. Ta rečenica zahteva najveću moguću pažnju. Zašto je ropstvo lako? Zato što u njemu – sa Berđajevljevog stanovišta – ima nečega na šta mi pristajemo po inerciji, po tromosti duha, po unapred zadatom očekivanju, dok je sloboda nešto što iznova traži da ispitujemo inerciju postojanja, zadato očekivanje i sve što im prethodi. Tako je opredeljivanje za Crnjanskog imalo za mene smisao opredeljivanja za slobodu unutar jednog unapred zadatog sistema vrednosti. Afirmišući Crnjanskog uvek afirmišemo jednu strategiju otpora, jedan oblik nepristajanja i jedan pokušaj da se to nepristajanje na neki način simbolizuje u nečemu što je vredno. To opredeljivanje podrazumeva i osećanje izgnanstva. Izgnanstvo iz sveta je karakteristično za ličnost, a nije karakteristično za sistem. Otud mi se čini da se opredeljujem za ono što je u ljudskom životu mnogo ređe i mnogo manje osvetljeno.
[1] Erih Koš, Odlomci sećanja, pisci, Prosveta – Beograd, Mediteran – Budva, Matica srpska – Novi Sad, 1990, 69–70.
[2] Dragan R. Aćimović, Sa Crnjanskim u Londonu, Filip Višnjić, Beograd, 2005, 35–36.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
