Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Oprema ove stranice, ton i fotografije Dragoslav Simić urednik sajta.
Beleška urednika sajta Dragoslava Simića
/u nekoliko slika/
Prva slika: Januara 2016. Pozorište Madlenijanum.
Miodrag Ilić na pres konferenciji u Madlenijanumu pred premijuru setne komedije “Kazanova protiv Don Žuana”, januar 2016.
Konferencije za štampu, premijera predstave “Kazanova protiv Don Žuana”. Predstavljeni su novinarima Predrag Ejdus, tumač glavne uloge i reditelj ove setne komedije, zatim Miodrag Ilić pisac i dva mlada glumca. Da su Ejdus i Ilić stari pozorišni znanci potvrđuje na početku Ejdusova dobronamerna duhovotost. U znaku poznanstva glumca i pisca, atmosfera za razgovor sa novinarima je opuštena i prijatna.
Da li je „Kazanova...” autobiografsko delo, ~ pitanje, sa prizvukom zanatske ironije nametnulo se ovom novinaru samo od sebe.
Druga slika: Sedamdesete godine XX veka.
Poznajem gospodina Ilića još od davnih sedamdesetih godina, kada je Ilić bio zamenik glavnog urednika TV Revije, Saše Markovića. Elegantni Saša Marković i njegov zamenik Miodrag Ilić, obojica dobro odeveni. Saša uvek u smokingu sa leptir mašnom i pozom, nasledio je manir da se „izviče“ na saradnike. Ostala mi je scena u sećanju kada se izvikao i na mene, spoljnog saradnika, onako uzgred, koji je doneo neki tekstić, ali i na svog zamenika Ilića, budućeg velikog pisca, opet onako uzgred. Šta je bio razlog tome, ako ga je uopšte bilo, danas nema smisla ni prisećati se. Saša nije bio jedini iz branže koji se kao „glavni“ tako ponašao.
Nova slika koju prilažem dešava se krajem 2015. godine.
Beogradski izdavač CLIO organizuje predstavljanje knjige razgovora novinara Hari Štajnera „Ogledanje moći“ u Muzeju istorije Jugoslavije. Pored ostalih govori i Budimir Lončar koji inače živi u Zagrebu. Šta je Miju dovelo na ovu promociju ne znam, ali se ispostavilo da je taj naš slučajan susret posle toliko godina, bio plodonosan.
Slučajno sedimo zajedno u dvorani punoj posetilaca. Posle urednika izdanja i direktora CLIA Zorana Hamovića, voditeljka predstavlja Budimira Lončara. Poslednji ministar spoljnih poslova SFRJ pred raspad zemlje, ustaje u svojoj 91. godini: „Ja ću malo dulje govoriti...”. Stari majstor slikao je svetski i jugoslovenski prostor na koji se odnosi sadržaj Štajnerovih razgovora sa predsednicima država i vlada toga doba. Za vreme koktela, uz viski, ispriča Mija, još uvek u SFRJ, kakve ga uspomene vezuju za Budimira Lončara, kada je on Ilić već bio upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, a Lončar naš ambasador u SAD.
Pozdravljamo se sa Lončarom, a Ilić kao da je zaboravio, opet onako uzgred, poziva me da dođem na premijeru njegove komedije “Kazanova...” u januaru.
Četvrta slika:
Kada smo se febraura 2016. godine dogovorili da se nađemo kod mene, Miju sam zamolio da ispriča neke isečke svog životopisa. Te Ilićeve uspomene i kasnije premijera „Kazanove...“ postale su predmet ove stranice sajta, sa više podataka koje ćete pročitati i čuti glasom mog gosta Miodraga Ilića.
Prvi naslov Mijinog teksta, ovaj koji sam dao: „Čudo“ u svemogućem pozorištu“, odnosi se na pozorišnu premijeru „Kazanova protiv Don Žuana“ i Ilićev predhodni profesionalni rad. I ostali podnaslovi, uredništvo sajta.
Tekst je napisao na osnovu snimka izgovorenog za sajt, Miodrag Ilić.
Miodrag Ilić
Slušaj: (mp3)
Setna komedija „Kazanova protiv Don Žuana“, izvedena premijerno u Teatru Madlenianum 26. januara 2016., u režiji Predraga Ejdusa, nastala je u imaginaciji pisca koji je sebi postavio pitanje: šta bi bilo da se na sceni sretnu dva najveća zavodnika svih vremena, Đovani Đirolamo Kazanova i Don Žuan, i da se sukobe, kao rivali, oko neke lepotice?
Iz predstave “Kazanova protiv Don Žuana”.
Režija i glavna uloga Predrag Ejdus na sceni sa glumicom Andrijanom
Oliverić. Fotografija pozorište Madlenijanum.
Komad ima svoj tragikomični, poetski i filozofski sloj, ali je napisan pre svega s namerom da se publika zabavi, a onda i da se zamisli nad pitanjima moralnog smisla življenja, starenja i smrti koja briše sve ovozemaljske iluzije i zanose. Kazanova je u ovom mom komadu zatečen kao već star čovek, u svojim predsmrtnim danima, kako piše svoju autobiografiju, uživajući milosrdnu zaštitu gospodara zamka Duks, u Češkoj, grofa Valdštajna. Prisećajući se svojih bezbrojnih ljubavnih avantura, on – stvarna ličnost, jedan od najobrazovanijih ljudi osamnaestog veka, teolog, pravnik, muzičar, diplomata, vojnik, špijun, kockar, i nadasve zavodnik-avanturist koji je proputovao Evropu uzduž i popreko, i družio se sa najuglednijim ljudima sve do krunisanih glava – doziva u pamćenju činjenicu da je koautor libreta slavne Mocartove opere „Don Đovani“. Dešava se pozorišno „čudo“: pred njim se pojavljuje „glavom i mačem“ sam Don Žuan, plod narodne mašte i legende, ličnost koja postoji van realnog života, u mnogobrojnim književnim delima. U čemu je drama? – U njihovoj suštinskoj razlici i nadmetanju njihovih osvajačkih umeća, pošto obojica žele da osvoje mladu i lepu rođaku vlasnika zamka, Gizelu. Prvi, Kazanova, je obožavao ženski rod, osvajao je žene sa s velikom strašću, trudeći se da u ženi probudi ženu, da joj otkrije tajne njenog tela i da je usreći. I svaka ga je volela i sačuvala u najlepšoj umetnosti, a imao je 132 ljubavnice! Drugi, Don Žuan, je njegov antipod: on mrzi ženu, osvaja je da bi je odmah odbacio i ponizio, nastupajući u skladu sa dogmom o Evi – uzročniku pragreha, koji je ljude koštao isterivanjem iz raja; on je izvršilac muške kazne nad ženom. Za njim idu kletve i mržnja zavedenih, iskorišćenih i odbačenih žena. Ispostaviće se u ovom komadu da je na prvi pogled nevina i naivna Gizela, predmet njihovog osvajanja, lukavija od obojice, i da u ljubavnom iskustvu može da im parira!
Na probi u Narodnom pozorištu 1983, kao direktor
Drame, sa glumicom Verom Čukić
Drago mi je što se Predrag Ejdus, debitujući kao reditelj, predstavio kao majstor pozorišnog zanata. Mislim da je ostvario jednu od svoji najboljih uloga u poslednjim godinama, a to važi i za njegove mlade partnere na sceni – Petra Benčinu (Don Žuan) i Andrijanu Oliverić (Gizela).
Što se mog ostalog dramskog opusa tiče, ja imam iza sebe ukupno 29 napisanih, izvedenih ili objavljenih tekstova, i preko 40 premijera za 50 godina rada. Nedavno sam objavio knjigu „Drame o velikanima“ (izdavač je kuća „Albatros plus“), i u njoj komade o caru Dušanu Nemanjiću, knezu Lazaru, Koperniku, Spinozi, Vuku i Milošu, i o nemačkom filozofu dvadesetog veka Martinu Hajdegeru.
Pisao sam i scenarije za filmove, televizijske i radio drame, i osvojio 18 nagrada. Tokom osamdesetih godina bio sam više hrvatski nego srpski pisac. Tamo sam, na scenama u Rijeci i Zagrebu, ostvario možda i svoje najveće uspehe. Posebno ističem izvođenje mog komada „Valcer poručnika Nidrigena“ , kada sam dobio veoma laskave kritike, recimo, pod naslovima „Velika noć teatra“ ili u listu „Il Popolo“ na italijanskom - „Finalmente un autore sul orme di Krleža“!
S leva na desno: Miodrag Ilić, Sead Trhulj i Fadil
Hadžić, tri dramska autora, nagrađena na konkursu Narodnog pozorišta
Bosanske krajine u Banja Luci, 1983. Četvrti na slici nije identifikovan.
Kao prozni pisac, osim nekih priča (zbirka „Izlet u Amsterdam“), objavio sam roman „Gde je kraj ulice“ (1995) i potom proširenu verziju istog romana (2012.) pod naslovom „Prohujalo sa košavom“. To je freska o propadanju srpske građanske klase, data kroz autentične i dramatične sudbine 16 porodica jedne beogradske ulice, u periodu od 1941. do 1991. godine.
Mislim da su pomena vredne i moje dokumentarne televizijske serije „Medijske imperije“, „Quo Vadis, svete?“ i „Za bolji svet“, od kojih su prve dve pretočene u knjige. Reč je o istraživačkom novinarstvu, koncentrisanom na suštinska pitanja egzistencije i budućnosti čovečanstva, ugroženog interesima velikih sila, ekonomskim krizama, ratovima, uništavanjem prirode, gušenjem slobode… O ovim pitanjima u serijama govori 147 umnih ljudi iz 16 zemalja, sa četiri kontinenta, među kojima su, recimo, Noam Čomskl, Zbignjev Bžežinski, lord Karington, Vladimir Volkov, Huang Ce Min, akademici, književnici, filozofi, biolozi, genetičari, pravnici, novinari...
Slušaj: (mp3)
U Beogradsko dramsko pozorište došao sam iz ljubavi, kao diplomirani dramaturg i autor već uveliko igranih drama, napustivši dobro plaćeno mesto urednika u Informativnom programu Televizije Beograd. Tih sedamdesetih godina, kao upravnik, Kuće na Crvenom krstu, radio sam kao u transu, bez predaha . Zatekao sam razorenu kuću, bez repertoara, sa malim brojem dobrih glumaca, bez publike, mrtvu za medije i kulturnu javnost. Uz pomoć takvih umetnika kao što su Đorđe Lebović (umetnički direktor) i Paolo Mađeli (reditelj), koje sam ubedio da mi se priključe, uspeo sam da dovedem u ansambl velikane – Radeta Markovića, Đuzu Stojiljkovića, Simu Janićijevića, Pavla Bogatinčevića, Lazara Ristovskog, Rozaliju Levai, Vesnu Čipčić, a kao goste Petra Banićevića, Marka Todorovića, Gojka Šantića i još dvadesetak drugih. Obnobvljena je zgrada, podignute plate, izgrađena čvrsta repertoarska politika na delima savremenih jugoslovenskih pisaca, izvršena potpuna konsolidacija teatra na Crvenom krstu.
Moja aktivnost nije ostala nezapažena, pa mi je gospodin Budimir Lončar, redovni posetilac naših premijera, 1980. godine, u funkciji državnog podsekretara za kadrove Sekretarijata inostranih poslova Jugoslavije, ponudio mesto direktora Jugoslovenskog kulturno-informativnog centra u Njujorku, u zvanju opunomoćenog ministra! Bio sam u teškoj dilemi: doveo sam na“ svoju bradu“ veliki broj umetnika, pokrenuo Pozorište iz mrtvih, dobio sjajnu podršku štampe i kritike, i sad – ćao, odoh ja u Ameriku?! Gospodin Lončar me je u dva-tri navrata upozoravao da se što pre odlučim, jer mnoge ambiciozne diplomate atakuju na taj položaj, koji on, eto, čuva za mene!
Posvađani samoupravljači su mi ubrzo pomogli: posle nekih intriga i zakulisnih dogovora grupe nezadovoljnih glumaca, naravno onih neostvarenih, da ruše zacrtani repertoar, ja sam podneo ostavku i obreo se u SIP-u na pripremama za visoku dužnost u Njujorku. Lončar je baš tada bio postavljen za jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu i ja bih, po ustrojstvu stvari, bio čovek broj dva u SAD . On mi je na rastanku, polazeći u Vašington, rekao da što pre krenem za njim, jer smo mi „čudna zemlja“. Međutim, ja nisam mogao naglo da odem, trebalo je da časno predam dužnost novom upravniku Pozorišta.
Obavio sam dvomesečne pripreme i predao svoj pismeni rad – viđenje mog angažmana u Njujorku, što je bilo prihvaćeno. Odlukom Saveta SIP- a bio sam postavljen za direktora KIC- u Americi. I kad se približio dan polaska na put, pošto sam svoj stan izdao jednom stranom diplomati, prodao kola, otpustio kućnu pomoćnicu i obezbedio avionske karte sa sebe, moju ženu, taštu i malog sina, „čudna zemlja“ je pokazala svoje pravo lice. Neki kadrovik mi je u hodniku zgrade SIP-a rekao da su „iskrsli neki problemi“ i da se javim drugu Aleksandru Vojnoviću, inače generalu, koji je zauzeo Lončarevo mesto podsekretara za kadrove. Javio sam i bio mi je zakazan sastanak.
Ušao sam u veliku ovalnu kancelariju i zatekao druga podsekretara i još jednog funkcionera, zaduženog za kontraobaveštajne poslove. Vojnović mi je pružio parče papira i upitao me strogo: „Šta je ovo?“ Ja pogledam i vidim da je to kadrovski upitnik koji sam svojom rukom popunio. Dao sam odgovore na uobičajena pitanja o datumu rođenja, školskoj spremi slično , a na dnu je bila rubrika s pitanjem: „Koga od bliže rodbine imate u inostranstvu?“ I date su tri opcije: na privremenom radu, u političkoj emigraciji i „po nekom drugom osnovu“. Kako je moj otac posle zarobljeništva ostao 1945. u Nemačkoj, možda bi mogao biti tretiran kao politički emigrant, iako se nikada nije bavio politikom. Ali, kako je uzeo jugoslovenski pasoš i penziju, kako je svake godine dolazio u zemlju, nije nikako mogao biti smatran za emigranta. I ja sam pošteno napisao otprilike ovako: „Moj otac, Radoslav Ilić, posle zarobljeništva ostao u Nemačkoj, gde je zasnovao porodicu i otvorio trgovinsku radnju, poseduje naš pasoš, dolazi često u Beograd. Njegova adresa je...“
„On je za nas politički emigrant“ – odrubi Vojnović. „Ako je emigrant – uzvratih ja – možete odmah da ga uhapsite. Eno, sad je u kafani hotela „Moskva“ sa dvojicom svojih vršnjaka, koji imaju po 80 godina. Sede tamo i piju pivo „Budite ozbiljni!“ - odvrati još strožije podsekretar. „Po definiciji, emigrant je neko ko je pobegao iz zemlje iz političkih razloga, ko živi u inostranstvu i deluje protiv režima u svojoj zemlji – pokušao sam da razjasnim slučaj. - Kako može biti emigrant neko ko je tu, u Beogradu, s našim pasošem?“ „Proverićemo to!“ - presudi Vojnović.
I otada je zavladao muk. Ja sam zvao Lončara telefonom, no on nije mogao da mi pomogne iz te daljine. Nikada me više niko nije zvao. Na moja pisma niko nije odgovorio. Ni državni sekretar Josip Vrhovec, ni Savet koji me je postavio. Bila je lansirana intriga da je moj otac četnički vojvoda (!), što sam ja kasnije saznao, kad sam saznao da je iza svega stajao Živorad Kovačević, moćna ličnost komunističkog establišmenta, koji je želeo da pošalje u Njujork svog čoveka. Ja sam, verovali ili ne, još zvanično postavljen za direktora KIC-a u Njujorku! A pošto sam bio proglašen za sina četnika, i pošto sam dao ostavku u Pozorištu, ostao sam takoreći na ulici,. Preživeo sam sa porodicom dajući časove engleskog jezika, da bi me godinu dana kasnije Milan Vukos, generalni direktor RTS-a, pozvao da se vratim u Televiziju Beograd. Budući da više nisam želeo da budem novinar u tom režimu, prihvatio sam mesto urednika u Kulturno-zabavnom programu, odakle sam 1982. prešao u Narodno pozorište i tamo bio direktor Drame gotovo deset godina.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Moj otac Radoslav Ilić (na slici sa mnom 1956.), sin Dobrosava Ilića, jednog od branilaca Beograda koji su izgubili život 1915. godine pod komandom legendarnog majora Gavrilovića, bio je viši činovnik Privilegovane agrarne banke u Beogradu do 1941. godine.
Drugi svetski rat proveo je u zarobljeničkom logoru u Osnabriku, kao rezervni kapetan prve klase kraljevske vojske. Posle rata je ostao u Nemačkoj, razveo se od moje majke Radmile (rođene Krstić) i oženio se Nemicom Anom Marijom Tisen. Živeo je u Diseldorfu, Menhengladbahu i Firzenu. U Firzenu je držao samouslužnu prodavnicu punih 38 godina.
Ja sam, kao student, i kasnije kad god bi i se ukazala prilika, putovao u Nemačku i radio u njegovoj prodavnici. Otac me je uredno plaćao kao i druge zaposlene, a imao sam džabe stan i hranu. Onako mlad, željan svega i svačega, razgledao sam na jednom praznom placu u blizini polovne automobile izložene radi prodaje. Bilo je mogućno da se za 1.500 ondašnjih maraka kupi „folksvagen“ u odličnom stanju. I ja se obratim ocu s molbom da mi kupi auto. On me pogleda strogo, pa reče:
„Ako hoćeš da studiraš u Nemačkoj ili Engleskoj, u redu, platiću; ako hoćeš da proputuješ Evropom, i to ću da platim; ali za kupovinu automobila i slične obesti ne dam ni pfenig! Zaradi novac, bato, svojim rukama, pa kupuj šta hoćeš. Ako nisi zadovoljan u mojoj firmi, molim lepo, preporučiću te nekom drugom poslodavcu.“
Naravno, nisam promenio firmu. Isprva, dok nisam savladao jezik, morao sam da prihvatim fizički rad u magacinu, gde su pristizali kamioni s robom. I danas ne mogu da se načudim nemačkoj organizaciji i preciznosti. Na zidu je visila neka vrsta „reda vožnje“ po danima u nedelji. Tako se znalo, na primer, da u 8.00 stiže hleb određene fabrike, da u 8.25 stiže povrće, a u 9.00 pivo itd. A onda bi, posle pet-šest istovarivanja, na istom rasporedu bila predviđena pauza od 15 minuta! Ne sećam se da je bilo kada tokom više godina neka pošiljka robe zakasnila! Kasnije sam „napredovao u službi“, dogurao sam čak do aranžera gondola i izloga, pa i do kase. Moj otac je zapošljavao isključivo Nemce, jer nije imao poverenja u Srbe i druge doseljenike. Vodio je firmu do svoje 86-te godine života, a preminuo je u svojoj 96-oj, 1990. godine. Sahranjen je na groblju u Firzenu.
Moja majka, Radmila llić (rođena Krstić) potiče iz veoma imućne trgovačke porodice. Tokom Drugog svetskog rata, budući da je moj otac bio u zarobljeništvu, borila se za opstanak nas dvoje i svoje majke, moje babe, koja je živela s nama. U godinama teškog gladovanja i svakojake oskudice, pod nemačkom okupacijom, ona je tražila spas u Zemunu, gde je živela moja tetka, sestra mog oca Ljubica, udata za Hrvata, Ivana Bandića, koji je upravljao mlinom u Inđiji.
Zemun je pripadao, kao što je poznato, Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a granica sa Nedićevom Srbijom bila je na sredini starog mosta (kod današnje autobuske stanice), jedinog čitavog mosta u Beogradu tokom rata.
Sa dobijenim putnim ispravama, zahvaljujući pozivu rodbine iz Zemuna, majka i ja, kao osmogodišnjak, dva-tri puta godišnje prelazili smo u susednu „državu“. Tamo bi nam tetka napunila zembilj hranom i spasavala nas od gladi bar za izvesno vreme. Jednog letnjeg popodneva, ustaša-graničar prepoznao je moju majku kao čestog posetioca i ironično je upitao:
„Šta je, gospoja, vi opet izvlačite nešto iz Hrvatske? Da nije nas ovdje, vi biste tamo pocrkali!“ I nastavio je u tom tonu, uvredljivo i nadmeno, sve dok mojoj ponosnoj majci, inače hrabrom borcu u svim prilikama, nije prekipelo. Uzviknula je „Sram vas bilo!“ i zakovitlala zembilj preko mosta! I sada vidim očišćeno pile, krompir, jaja i boraniju kako lete u Savu zajedno sa zembiljem!... „Idemo!“ – rekla je energično i povukla me za ruku. A onda, kad smo prešli most i stupili na tle Beograda, briznula je u gorak plač. (Ova epizoda opisana je u romanu „Prohujalo sa košavom“. Izdavač „Albatros plus“, Beograd, 2012.)
Ana Tasić, Politika, januar 2016.
„Kazanova protiv Don Žuana“,
prema tekstu Miodraga Ilića,
režija Predrag Ejdus, Madlenijanum
Predstava „Kazanova protiv Don Žuana“, koja tematizuje život i rad jednog pisca, ali prevashodno avanturiste i zavodnika, Đakoma Kazanove, idejno i stilski je vrlo zaokružena, (tekst Miodrag Ilić, režija Predrag Ejdus). Predstavu nose tri lika, sedamdesetogodišnji Kazanova (Predrag Ejdus), „večito mlad“ Don Žuan (Petar Benčina), i dvadesetogodišnja lepotica Gizela (Andrijana Oliverić), oko koje se oni (prolazno) lome. Radnja se dešava u barokno vreme, u atmosferi diskretne ceremonijalnosti koju stvara niz upaljenih sveća, pomešane sa opskurnom zavodljivošću izobličavajućih ogledala (scenograf Geroslav Zarić). Kostimi su suptilno raskošni, fino kitnjasti (kostimografija Marija Marković).
Setno komična radnja problematizuje odnose između polova, teme igre i zavođenja, duhovnosti i telesnosti, granica slobode, kao i prolaznosti i smrti. Glumci igraju slojevito, pletući različite maske likova, umotane u obloge ironije. Kazanova je požudni ženskaroš, kao i ranjena individua, uplašena od gašenja života. Gizela je zavodljiva i koketna, ali i prevrtljiva i osvetoljubiva. Don Žuan je i mit i njegova dekonstrukcija, samouverena utvara, teatralno priviđenje, autoironičan osvajač žena koji ih voli i mrzi (zapravo ih dubinski mrzi, jer tako površan odnos sa ženama znači odsustvo stvarne ljubavi, a ovde i naznake homoseksualnosti).
Predstava Miodraga Ilića i Predraga Ejdusa je vrlo dosledna, idejno gusta, puna, sa licem i ironičnim naličjem koje ruši mit nakon građenja, što je dramski snažno i značenjski bogato.
Postavljeno: mart 2016.
/Iz kolekcije jednog ljubitelja radija koji se oglasio kada je našao ovu stranicu na sajtu/
Radio drama “PUČ”. Autor Miodrag Ilić.
Režija Željko Orešković
Prisećanja autora o ovoj radio drami:
Moja drama "Puč" je dobila ovaj naslov sedamdesetih godina kada je originalni naslov "Dušan Silni" bio neprihvatljiv "iz ideoloških razloga". U stvari, ovo je bio prvi pozorišni komad o Nemanjićima i srpskom srednjem veku posle Drugog svetskog rata, što je izazvalo burne reakcije i sukobe mišljenja. Publika je hrlila da vidi komad koji je izveden na sceni Beogradskog dramskog pozorišta preko 140 puta! Srećom, pozorišna kritika je podržala komad, koji je posle toga prilagođen za izvođenje na radiju. Veoma sam impresioniran radiofonskim rešenjima, izvrsnom ilustrativnom vokalnom muzikom Zorana Hristića, a naročito režijom Želimira Oreškovića. Taj komad, pod naslovom "Puč" igran je potom u Novom Sadu i Šapcu, a preveden je i na ruski jezik. Objavljen je u ediciji "Savremena srpska drama" u izdanju Udruženja dramskih pisaca Srbije.
Slušaj 1.deo: (mp3)
Slušaj 2.deo: (mp3)
Ovo su uglavnom glumci koji su igrali u beogradskim pozorištima, ali nisu svi. Po sećanju:
Glavne uloge tumače:
Gojko Šantić (Dušan),
Marko Todorović (Stefan Dečanski),
Slobodanka Marković (Marija Paleologova),
Zoran Rankić (Hrelja),
Sima Janićijević (arhiepiskop Danilo),
Pavle Bogatinčević (Gijom Adam),
Bora Stojanović (Mrnjan)...
Postavljeno: april 2016.
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
