Nebojša Milosavljević

Autobiografija uživo

Najava: Nebojša Milosavljević, novinar, vlasnik i urednik časopisa „Čiode“ koji izlazi u Kanadi sa sloganom: „Novine sa sedam padeža“. Autor knjiga „Uh, Kanada“ i „Čiode“.

Nebojša Milosavljević: Pa, verovatno da nikom ne treba posebno objašnjavati zašto je neko sredinom 90-ih godina napustio ovu zemlju. Svi mi koji smo od 92. pa nadalje otišli iz Srbije imali smo debele razloge, i to vi svi znate. Međutim, bez obzira na one generalne, životne, političke itd., svako od nas, a taj broj se, kako kažu, meri stotinama hiljada, svako od nas je imao neku inicijalnu kapislu, neki konkretan razlog, jedan trenutak kada se odlučio da napusti svoju zemlju. Verujte mi na reč, to nije nimalo laka odluka. To je životna odluka, odluka koja se ne lomi preko kolena, ali kod nekog to dođe onako baš u trenutku. Ja se konkretno sećam tog trenutka kad se u meni prelomilo, kad sam odlučio da napustim Srbiju. U to vreme radio sam kao novinar „Politike“. Bila je to 93. godina, godina mraka, godina beznađa, godina rekordne inflacije, godina rata itd., da vas ne podsećam na to. I, jednog dana dobio sam novinarski zadatak da prisustvujem nekoj konferenciji za štampu u Hajatu. Otišao sam ujutru na tu konferenciju u svom najboljem, i koliko se ja sećam, jedinom odelu. Vratio sam se sa konferencije da uradim tekst i otisao u redakciju. U tom trenutku zvoni telefon i sekretarica mi kaže da me čeka ni manje ni više nego svinjska polutka koju smo dobili preko sindikata. Ostavio sam mašinu i tek uvučeni papir, normalno, jer je svinjska polutka u tom trenutku bila najvažnija, strčao sam niz Cetinjsku ulicu u 29. novembra gde je bila naša garaža i preuzeo polutku koja je onako usamljeno visila u toj hladnjači, stavio je u neki džak, i tih 50 kg krvavog svinjskog mesa vukao na leđima uz Cetinjsku ulicu nazad u redakciju, popeo se na VI sprat gde sam bio stacioniran, bacio ono meso pored sebe, na brzinu otkucao tekst, izašao napolje, i dok me je onaj svinjski papak udarao po ušima, dok mi se ona krv slivala niz jedinu dobru košulju koju sam u to vreme imao, i dok nijedan taksista nije hteo da me vozi jer je to bilo suviše za one kečeve i jugiće koji su u to vreme radili, nekako sam se odvukao do svog staništa, ušao unutra, bacio tu svinjsku polutku, i prelomio. Tog trenutka sam znao da napuštam ovu zemlju. Znači, nisu me naterali ni rat, ni rekordna inflacija, ni beznađe, ni restrikcije struje, eto, naterala me je ta svinjska polutka. Nju nikako nisam mogao da prežalim, odnosno, nikako nisam mogao da prevalim preko usana da ja kao novinar „Politike“ vučem svinjsku polutku uz Cetinjsku ulicu i da će me to čekati u narednih ne znam koliko godina. Možda dan-dva posle toga predao sam zahtev za vizu u ambasadi Kanade, a kad bi me neko pitao zašto Kanada, ja iskreno rečeno ne bih znao da kažem. U tom trenutku mi nije bilo bitno da li je to Kanada, Australija, Papua Nova Gvineja ili Novi Zeland, hteo sam da odem, i verovatno sam u tom trenutku imao informacije da se u kanadskoj ambasadi najbrže dobijaju vize. Znači, čisto iz tehničkih razloga. Nisam imao ni bogatog ujaka, ni strica, ni komšiju, ni bilo koga ko se u Kanadi snašao, pa da me tamo čeka. Jednostavno sam izabrao tu zemlju iz čisto birokratskih, proceduralnih razloga i nade da ću vrlo brzo dobiti vizu. Ta nada je trajala nekih godinu i po dana, i sredinom 95. godine seo sam u avion za Toronto, odnosno, prvo u avion, normalno, za Amsterdam, pošto nije bilo direktnog leta za Kanadu, pa iz Amsterdama u Toronto. U Toronto sam stigao ne poznajući ni jednog jedinog čoveka. Nisam imao nijedan broj telefona. Da vam sad ne pričam klasičnu emigrantsku priču, u stvari možda i nije bila klasična, moj prvi posao usledio je nakon četiri dana, i imao sam tu sreću da počnem da radim kao glavni urednik srpskih novina, u Torontu, jer su im trebali ljudi, nisu imali profesionalce. U tom trenutku mislio sam da me ogrejalo sunce, međutim, posle nekoliko dana kada sam video kakva je situacija, kakve su novine, kakvi su ljudi i kakve su relacije itd., poželeo sam da što pre odem. Međutim, ostao sam tu nekoliko meseci i to je bila samo jedna usputna epizoda. Nakon toga sledi ona klasična emigrantska priča o snalaženju, o usponima, o padovima. Imao sam tu sreću, sada posle 12 godina, posle 12 godina boravka u Torontu mogu da kažem da sam imao tu sreću, tada mi je to delovalo jako teško, delovalo mi je kao da me je Bog kaznio, delovalo mi je kao da sam zgrešio neki težak greh i da bivam kažnjavan iz meseca u mesec iz godine u godinu. Međutim, sada, sa ove distance, posle nekih stvari koje sam uradio, mogu da kažem da sam imao veliku sreću da upoznam Kanadu kroz zadnja vrata. Znate, u Kanadi imate, kao i u Engleskoj i u Americi i u ostalim anglosaksonskim zemljama, svaka kuća ima ono što oni zovu front yard i back yard, znači glavni ulaz i ulaz za poslugu, odnosno, onaj pomoćni ulaz ili izlaz gde se odlaže đubre, gde ulazi posluga, gde ulaze momci koji donose picu i pivo itd. E, vidite, prvih nekoliko godina ja sam ulazio kroz taj zadnji ulaz. Nisam imao pristupa prednjem dvorištu. Ulazio sam kroz taj zadnji ulaz, a kroz taj zadnji ulaz se mnogo bolje vidi. Vidi se sve, u stvari, jer, znate, front yard je našminkan. Front yard, odnosno, taj glavni ulaz služi da se pokaže ljudima kako izgleda kuća, koliko su uspešni ljudi koji žive u njoj. Back yard, odnosno, pomoćni ulaz je prava slika Kanade, prava slika njihovih kuća, prava slika njihovih sudbina, prava slika njihovih života. Ja sam nekoliko godina ulazio, znači, iz dvorišta, otpozadi. Imao sam tu sreću da sam širom otvorenih očiju i ušiju slušao i gledao šta se dešava, kako to izgleda. Kasnije mi je to pomoglo da, ali doći ćemo do tog, pomoglo mi je, u stvari, da sklopim mozaik, da sklopim neke kockice i da krenem sa onim čime se sada bavim.

Bio sam ubeđen da kada sam poslednji put izašao iz zgrade „Politike“, kada sam poslednji put napustio onaj hol u koji sam ulazio svakog dana nekih 12 godina unazad, to je inače zgrada koju ja najviše volim u Beogradu i u kojoj sam se najlepše osećao, kada sam poslednji put izašao, a to je bio 8. maj 95., evo sećam se tačno datuma, 8. maja 95. sam napisao poslednji izveštaj za „Politiku“, bio sam ubeđen da više nikada neću pisati. Onima koji se bave novinarstvom, onima koji se bave pisanjem, njima ne moram da objašnjavam šta to znači. Za druge ljude ne znam, evo, da kažem, da kad neko ostavi svoju profesiju svesno, kad bude svestan toga da se time više nikad neće baviti, to svakako predstavlja jedan šok za organizam, predstavlja stres itd. Međutim, ja sam se pomirio s tim, otišao sam nekih 10.000 km i zatvorio tu stranicu svog života, odnosno, zatvorio vrata iza sebe. Ali, znate kako glasi ona izreka: «Čovek snuje a Bog odlučuje», ja sam ostavio pisanje, ali, očigledno da pisanje nije htelo da ostavi mene. Nakon nekoliko godina u Torontu počeli su da naviru utisci, počeli su da naviru neka iskustva itd., pojavio se jedan list koji se zove „Kišobran“, koji hvala Bogu i dan-danas izlazi u Vankuveru. Urednik tog lista je Nebojša Janković, nekadašnji novinar Televizije Beograd, nekadašnji voditelj Dnevnika, jedan sjajan profesionalac, izvanredan čovek. On me je kontaktirao, ja ne znam, mi se nismo poznavali pre, nismo se znali lično. Uglavnom, preko nekih drugih ljudi našao je moj broj telefona i pozvao me na saradnju. Iako je prošlo par godina od kad sam, kako sam rekao, napisao poslednji izveštaj, nisu me nešto svrbeli prsti, ali sam, imao sam ideju da pišem nešto drugo, i to sam mu predložio. Ja sam mu jednostavno rekao da ne želim da budem klasičan dopisnik iz Toronta, hoću samo da pišem priče, hoću da pišem ljudske priče, hoću da pišem o svojim iskustvima koja sam do sada imao kao emigrant. Nebojša je imao dovoljno sluha da se složi i da mi pruži šansu, tako da je 98., ja mislim 98. ili krajem 97., počela moja saradnja sa „Kišobranom“, i iz meseca u mesec ja sam počeo da pišem priče o životu srpskih emigranata u Kanadi. To je za mene predstavljalo, ja sam i dalje radio razne poslove normalno, međutim, to pisanje za „Kišobran“ i te priče su za mene predstavljale jedan ventil, predstavljale su dokaz da sam još uvek živ, da sam živ kao čovek, kao misleće biće, kao novinar, pa i u to vreme sve više kao pisac. Nakon nekoliko objavljenih priča ljudi su počeli da se javljaju, počeli su da šalju izuzteno pozitivne komentare, i ja sam u tom trenutku video da je to prava stvar, da su te priče pale na plodno tlo. Iz meseca u mesec, kažem, ređala se priča za pričom, i svaka od tih priča je imala svoju publiku. Normalno, u to vreme internet je počeo sve više da osvaja prostor, te priče je neko prekucavao, slao putem interneta, dolazile su u Srbiju, odlazile su širom sveta, vraćale se čak i meni, onako odlazile nepotpisane, pa onda meni neki ljudi pošalju i kažu eto vidi ovo što je dobro napisano o Kanadi. I, meni je bilo izuzetno drago, stvarno, nikad nisam imao problem sa tim, jednostavno sam video da to počinje da buja, počinje da živi, počinje da se razvija, i ta saradnja mi je trajala nekih sedam godina. Za tih sedam godina, eto, ja sam napisao stotinak i više priča, otprilike, ni ja ne znam tačno, da bih 2002. godine jednostavno, to nisam bio ja, neko je došao, ja i pored najbolje volje sada ne mogu da se setim tačno ko, da li je to bio neko iz redakcije „Kišobrana“, ili, ne znam, ja stvarno sad ne znam, neko je došao na ideju, kaže, pa zašto mi ne bismo, zašto ti ne bi, u stvari, te priče stavio između dve korice i objavio knjigu. 2002. godine to je i tehnički odrađeno, i u junu mesecu izašla je moja prva knjiga kratkih priča koja se zvala „Čiode“. Mnogi me ljudi danas pitaju zašto „Čiode“. „Čiode“ su bile naslov priče koja otvara knjigu. Radi se o tome da sam jednog dana, ja sam u stvari imao jednu mapu iznad svog radnog stola, i imao sam osam najboljih drugara, znači, nas osmorica smo bili zajedno od peska, od obdaništa, zajedno smo prošli i osnovnu i srednju školu, studirali kako ko fakultet i prošli te studentske dane. Od nas osmorice sedmorica su se rasturila po svetu, i ja sam godinama držao mapu iznad svog radnog stola, i na toj mapi je bilo osam čioda. Znači, te čiode su označavale mesta gde su moji najbolji drugari rasuti po svetu. I, ja sam svojoj priči koja je otvorila tu knjigu dao naziv „Čiode“. I, upravo zbog toga, ja sam i dan-danas vezan za taj naziv, i moj magazin nosi to ime. Ta knjiga je, malo je reći da je postigla uspeh, ako gledamo sa one knjižarske, tiražne strane, itd., ona je štampana u 1.500 primeraka, i taj tiraž je otišao u rekordnom roku. Da biste shvatili o čemu se radi, reći ću vam da u Kanadi živi otprilike, pa, recimo, tridesetak hiljada naših porodica. Znači, na tu populaciju tiraž od 1.500, znači, ja kažem 30.000 naših porodica, od toga je možda jedna četvrtina čitajućih ljudi. Znate, nisu svi ljudi čitajući, ne čitaju svi novine, ne čitaju svi knjige, znači jedna četvrtina su ljudi koji se interesuju za pisanu reč. Ako mi uzmemo tu jednu četvrtinu da se interesuje za knjigu, tiraž od 1.500 primeraka je fantastičan, i meni je to izuzetno drago jer sam u tu knjigu uložio, ali kad kažem uložio, ne pričam o finansijama, nego sam bukvalno ubrizgao krv, znoj i suze za onih prvih deset godina života u Kanadi. Bilo mi je, ne da mi je bilo drago, bilo mi je, to mi je bilo satisfakcija, znači osećao sam da sam još uvek živ kao čovek koji piše, kao čovek koji ima šta da kaže. Počele su promocije, prvo u Torontu, onda okolina Kičiner, Nijagara, Otava itd. I, kad se setim tih promocija, to je u stvari retka prilika za bilo kog pisca da može da se sretne oči u oči sa svojim čitaocima, sa ljudima koji čitaju ono što on napiše, jer, znate, pisci su obično usamljenici koji pišu u nekim svojim sobama, to odštampaju, objave i retko dolazi do prisnog, do bliskog kontakta sa ljudima koji to čitaju. Ja sam imao tu sreću da te ljude gledam u oči, da pričam sa njima, i postoji jedna generalna rečenica koja se provlačila na svakoj promociji, koja se provlači i dan-danas, i koja meni predstavlja izuzetnu satisfakciju, a ta rečenica glasi: to je ono što sam ja hteo da kažem, a nisam znao kako.

Korice knjige, izdanje “Plato” Beograd, 2012.

I, kako rekoh, to što su ljudi hteli da kažu, a nisu znali kako, imao sam tu sreću da to ja artikulišem i stavim na papir. Nakon samo dve godine posle knjige „Čiode“, ja sam spremio i objavio knjigu „Uh, Kanada“. Knjiga se zove „Uh, Kanada“ iz prostog razloga što sam se poslužio asocijacijom na kanadsku himnu, jer kanadska himna počinje rečima «Oh, Canada». Normalno, himna je himna i ja je pevam kad moram, međutim, ja sam našao jednu kopču, i nazvao sam knjigu „Uh, Kanada“ iz prostog razloga što mnogi emigranti, svi mi koji smo došli tamo, znate, puno puta je svako od nas sigurno rekao «uh, Kanada», umesto «oh, Kanada». Kada je druga knjiga izašla, situacija je već bila drugačija i u mom životu, i u svemu što se dešavalo oko mene, i u profesionalnom i u privatnom. Izašla je druga knjiga, i ja sam već imao jednu oformljenu publiku, da ne kažem fan klub, koji je čekao da se to dogodi. I, kada se knjiga pojavila, prva promocija je bila u Generalnom konzulatu tada u to vreme Srbije i Crne Gore u Torontu, a onda sam odlučio da, jer smo imali dosta poziva iz svih krajeva Kanade, da sa svojom suprugom, Suzanom Sudar, mojom koleginicom, lektorom knjige i mojim najboljim drugom i desnom rukom, da jednostavno sednemo u auto i da krenemo iz Toronta širom Kanade. I, napravili smo jedan put koji je išao od Toronta preko Vinipega, pa onda preko Kalgarija, preko Stenovitih planina do Vankuvera, pa onda nazad od Vankuvera, opet preko Stenovitih planina do Edmontona, preko Ridžajne, nazad u Toronto. Onda je bila promocija u Otavi, u Montrealu i u Šerbruku. To znači kada se sve skupi to je nekih 15.000 km pređenih na točkovima, nas dvoje smo prešli u to vreme. Ja mislim da je retko koji pisac prešao petnaestak hiljada kilometara promovišući svoju knjigu. Međutim, to je za mene, to je za nas bilo neviđeno, fantastično iskustvo. Imali smo prilike, znači, ne samo da prođemo Kanadu uzduž i popreko, da prođemo zemlju koja je fantastična, koja je prelepa, nego i da se sretnemo sa ljudima, sa Srbima, koji žive u mestima za koja mi nismo ni čuli, u mestima kojih faktički nema na mapama. Tako da, kažem, te promocije su za mene i dan-danas neprevaziđeno iskustvo. Knjiga se sastoji od 25 kratkih priča. Tih 25 kratkih priča opisuju naše sudbine, znači sudbine naših ljudi koji žive u Kanadi. Svaka priča je autentična, svaka priča je istinita, i jedino sam kod nekih priča promenio imena iz prostog razloga, znate, da bi moglo da smeta nekim ljudima kada bi neko drugi prepoznao njihove sudbine. I to je ono što se ljudima dopalo, ja opet kažem, prošli smo tih desetak, dvanaest gradova, u svakom gradu, u svakom mestu ta knjiga je naišla na nepodeljene simpatije i ponovo, po ko zna koji put se javljala ona čuvena rečenica: «I ja sam to hteo da kažem samo nisam znao kako». I to je ono kao šlagvort koji ostaje.

Negde u to vreme porodična manufaktura Sudar- Milosavljević došla je na ideju da pokrene časopis, jer, znate, kad se dvoje novinara nađu i kad počnu da žive zajedno, kad se zavole, onda teško da iz te njihove veze može da se izrodi pekara ili hemijsko čišćenje, najlogičnije je da se izrode novine. Posle kratkog premišljanja, pošto smo oboje, koliko ja znam, avanturisti po duhu i ne prezamo od rizika, rešili smo da krenemo u tu avanturu koja se zove izdavanje novina u dijaspori. Međutim, za razliku od crkveno-školskih opština, velikosrpskih organizacija itd., rešili smo da napravimo profesionalne novine, rešili smo da napravimo novine koje mogu da stanu rame uz rame sa „Tajmom“, sa „Njusvikom“, sa NIN-om, sa „Vremenom“, sa svim magazinima koji izlaze na ovom svetu, jer smo imali u sebi snage i osećali smo da to možemo da uradimo. I, rešili smo kada smo krenuli, nije bitno koliko traje, da li će izaći jedan broj, da li će izaći deset brojeva, hajde da pokažemo da u dijaspori, da u emigraciji, može da se naprave novine koje su profesionalne, koje izgledaju fantastično itd. Napravili smo koncepciju, izabrali smo format, štampariju, papir itd., naša kuća je u to vreme ličila na Hirošimu posle bombe, jer svuda okolo su bili razni magazini, prsti su nam bili, nismo imali otiske prstiju ni ja ni Suzana jer smo opipavali papir i gledali koji ćemo da uzmemo itd. Bio je to jedan period stvaranja, jedan period kreacije, jedan period koji će meni ostati ceo život u sećanju, i ja sad, meni je žao što ne mogu da ponovim tekst koji sam napisao kao uvodnik, odnosno, kao predstavljanje novina, ali mislim da sam tu dao sve od sebe. Ja sam to predstavio kao naše dete koje smo bezgrešno začeli negde u preriji, negde blizu između Edmontona i Ridžajne dok smo se vozili, bezgrešno smo ga začeli, nosili smo ga, mazili, pazili i na kraju ga porodili. Te su novine izašle u januaru 2006. godine, nazvali smo ih „Čiode“ jer je to naš brend, naš, kako se to kaže, popularni naziv po kojem smo prepoznatljivi. I, jednostavno, eto, krenuli smo grlom u, što ja kažem, u javore. Nismo krenuli grlom u jagode nego grlom u javore pošto smo u Kanadi. I, krenuli smo sa tim, išli iz meseca u mesec, pa 99% naše energije smo trošili na to kako da nađemo novac da se broj štampa. Izuzetno skup proizvod, na najkvalitetnijem papiru, naša tehnička urednica Ivana Radovanović iz Beograda je dala sve od sebe, skupili smo ekipu entuzijasta, ljudi koji znaju svoj posao, i, po meni, napravili smo jedan proizvod sa kojim možemo da se ponosimo. Novine su izlazile nekih godinu dana, dobili smo nepodeljene simpatije, mnogo tapšanja po ramenu, dobili smo priznanje da smo najbolji, najpametniji, najlepši na svetu, ali slabo smo dobili reklame, znate, nije bilo otvaranja u tom smislu. I, kako rekoh na početku, ta porodična manufaktura Sudar-Milosavljević jednostavno ima svoje limite, nije mogla da izdrži do kraja, i sa papirnog izdanja, pošto se mi ne predajemo, naravno, mi i dalje guramo i kao novinari i kao poslovni ljudi, zahvaljujući ovom sokoćalu koje se zove internet, hvala Bogu ko ga je izmislio, jednostavno smo se sa tog papirnog izdanja prešaltovali na elektronsko izdanje. I šta se dešava? Dešava se to da danas imamo nekih sto puta više čitalaca nego što smo imali sa onim klasičnim magazinskim izdanjem, ali bez obzira na to meni se i dalje srce cepa za novinama i za papirom, jer sam ja odrastao u štampariji i meni je štamparska boja u krvi. Ipak, nadam se, ko zna, možda jednog dana ponovo pokrenemo naše lepe „Čiode“. Za to vreme svi poštovaoci našeg lika i dela mogu da nas nađu na adresi www.ciode.ca, pogledajte, vidite kako izgledaju novine koje se prave u emigraciji. I, eto, to je negde otprilike to, neki moj put od maja, od 13. maja 95. do danas. Znači, kao što rekoh na početku, bio sam siguran da ću ostaviti pisanje, ali pisanje nije htelo da ostavi mene, i nadam se da me neće nikad ostaviti.

Došao sam pre desetak dana u Beograd posle četiri godine i mnogi ljudi me pitaju za savet šta da rade, da li da idu, da li da ostanu... Ja ne volim da dajem takvu vrstu saveta. Mogu samo da kažem - pratite svoju zvezdu, pratite svoju sudbinu i pratite svoj instinkt.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad