Dr Nebojša Popov

/Ovu stranicu je opremio, tonske zapise načinio i sačuvao urednik sajta Dragoslav Simić/

Mnogo je više ljudi od mene, i češće nego ja, sarađivalo sa dr Nebojšom Popovim. Navešću samo neke situacije iz njegove javne biografije koje će novim posetiocima ove stranice otkriti ličnost i delo Nebojše Popova.

To su vremena pedesetih: dobrovoljne radne akcije i obnove zemlje; šezdesetih i sedamdesetih: učešća na Korčulanskoj ljetnoj školi i saradnje u časopisu "Praxis", studentskog pokreta i Studentskih demonstracija 1968. i vremenski dugog pokušaja vlasti koje je trajalo 7 godina, izbacivanja Popova i još sedam kolega profesora sa beogradskog Filozofskog fakulteta; disidenstva s kraja osamdesetih i početka devedesetih: osnivanja UJDI-ja (Udružene jugoslovenske demokratske inicijative) i časopisa "Republika" 1989, raspada Jugoslavije, mirovnog, antiratnog i antinacionalističkog aktivizma, borbi protiv Miloševićevog režima, političkih sukoba i neslaganja oko delovanja partija demokratske, građanske i socijaldemokratske orijentacije; dvehiljaditih: učešća u demokratizaciji Srbije i obnovi saradnje između ex-yu republika, sve do naših dana kad policija privodi Nebojšu Popova, kakav apsurd, zbog zalaganja za opstanak radnika, malih akcionara u privatizaciji (ne samo) fabrike lekova "Jugoremedija" u Zrenjaninu.

Javna biografija Nebojše Popova je ogledalo ovog doslednog čoveka. Često usamljeni borac, ali uporan, analitičan, precizan, savesan i iznad svega moralan, Popov je častan predstavnik onog našeg malobrojnog sveta kome su sloboda, jednakost, socijana pravda i solidarnost sa drugima, putokaz i vodilja.

Zapis Nebojše Popova:

"Pokušajmo da za svoj vlastiti život učinimo nešto i sami, ne predajući svoju sudbinu u bilo čije nekontrolisane ruke. Ako ni ne pokušamo da postanemo punopravni građani, otkuda možemo znati kakvi su nam realni izgledi za slobodu i demokratiju, za mir, a ne rat; za poštene, a ne lažirane izbore; uljudan život, a ne brutalnost; toleranciju, a ne ratničko nadmetanje; za preduzimljivost i uspešnost; a ne inerciju i apatiju? Izbora, dakle, imamo."

(Republika-Glasilo građanskog samooslobađanja, 1990.)

Ove dokumentarne fotografije snimljene su na licu mesta tokom studentskih demonstracija 1968. godine na Novom Beogradu.
Objavljene su u knjizi Žike Pavlovića „Ispljuvak pun krvi“.

Snimak na sajtu, na kome govori Nebojša Popov o Studenstkim demonstracijama 1968, načinio sam 1999. godine, u isto vreme kada sam snimio profesore Ljubu Tadića, Nikolu Miloševića i Dragoljuba Mićunovića.

Slušaj:     (mp3)

Drugi snimak na kome govori Nebojša Popov, načinio sam na “Beogradskom krugu” koji u to vreme vodi profesor Miladin Životić, 1994. godine. Povod za ovu sesiju “Beogradskog kruga” bio je upravo završen “Drugi kongres srpskih intelektualaca” u Sava centru. Važno je danas, kada je proteklo toliko vremena od tih dogadjaja, čuti analizu sadržaja rada “kongresa” koju je u svom nadahnutom izlaganju, izgovorio Nebojša Popov.

Slušaj:     (mp3)

Deo izlaganja Nebojše Popova na sesiji „Beogradskog kruga“ koji je vodio profesor Miladin Životić, kao reakciju na „Drugi kongres srpskih intelektualaca“ održan u Sava centru u Beogradu 1994. godine. Pored Popova, učestvovali su još: Vuk Drašković, Slobodan Inić i drugi:

Jedna od sesija „Beogradskog kruga“. Govori dr NEBOJŠA POPOV, čovek sa mikrofonom u ruci.

„...Šta je ustvari glavna poruka ili glavni zaključak tog skupa. Glavni zaključak, osnovni stav u čemu su jedinstveni i oni koji su tamo bili i oni koji nisu bili, ali se zna da su sa njima, jeste da je na domaku ruke ujedinjavanje Srpskih zemalja, kako oni govore, samo je pitanje u kom trenutku će se to obnarodovatii, na koji način će se završiti. Čula su se mišljenja da je sada konačno kucnuo čas da se ta stvar dovrši. Neki drugi su smatrali da možda nije baš sad trenutak (znate već te poznate priče), ali on će vrlo brzo nastupiti recimo u onom trenutku, (kako kaže akademik Ekmedžić) - ako nas Hrvati ,(kaže on) ponovo napadnu. Istog trenutka mi moramo proglasiti ujedinjenje. Dakle, ujedinjenje onoga što se nazivaju Srpske zemlje ili Srpske države, je tu, visi pred nama. Pitanje je samo trenutka kada to treba da se dovrši.

A kako će to da izgleda? I kakva bi da država bila, mi samo na prvi pogled možemo imati nekakav utisak o tome. I sa ovim ću da završim, jer je to najmanje interesantno za ovu vrstu razgovora. O tome treba pisati i analizirati sadržaje tih referata i govora. U njima, pre svega, u referatima samo se pojačvaju opšte poznate stvari. Svet je protiv nas. Jest ovde su neki rušili Jugoslaviju. Ali se ona ne bi srušila da je svet nije srušio. Tu su ove priče o masonima, Vatikanu, kominterni, Turcima, Nemcima. I tu ima finesa kako neko hoće nešto da doda. Ali, ono što je bitno ta osnovna teza da je rat nametnut da niko od Srba maltene nije želeo rat, se ponavlja i nadmećući se samo u tome ko će više da ocrni one druge koji su rat izazvali. U čemu je naročito bila odlučna profesorka Smilja Avramov koja je rekla: nas je zapad osudio na smrt. I to krajnje ozbiljno govori...

I ako se od toga pođe, Vuk Drašković je sjajno taj detalj (valja razvijati kroz neke druge razgovore), o tome kakvo je mesto smrti i života u našoj mitologiji teoriji, i deologij,i i propagandi. Ali ovde se očigledno ponavlja ta teza: smrt je naša sudbina. Sve ostalo je manje važno. A onda nije važno ni kada ni kako će izgledati ta zajednička država.

I ono što zaista vređa, (Slobodan Inić je o tome nešto rekao), a to je da se uvek bira kao meta za najbrutalnije napade onaj koji je procenjen kao trenutno najslabiji. Akademik Ekmedžić kaže da on sumnja da na Cetinju uopšte neko nešto misli. Ne samo da su mali. Pa onda zanovetaju jekavskim dijalektom ili šta ja znam čime drugim. Dakle bilo je tog nadmetanja u diskusijama ko će više da pojača te strasti tu negativnu energiju i da pokaže kako je sudbinsko pitanje samo to u kom trenutku ćemo se ujediniti i biće sve gotovo.

Naravno; ni u jednom trenutku ni u referatima niti u izlaganjima niti u ocenama šta se dogodilo nije rečena ni jedna kritička reč da je nešto u politici raznih Srpskih vođstava, ( da sad ponovim ponovo), predesdnika i ministara, generala, pukovnika, kapetana, komandira, komandanata, episkopa, vladika, profesora, akademika i tako dalje, išta bilo pogrešno, išta problematično, išta što valja korigovati da bi se ostvarilo nešto ka čemu ti ljudi teže. Izgovorena je jedna rečenica koju ssam primetio da je samo "Duga" /ilustrovani nedeljnik/, parafrazira, a koja je po mom uverenju najbolje izražava intenciju najvećeg broja tekstova, najveći deo diskusija na tom kongresu, i uopšte tu atmosferu koja prati ovaj pokret koji već dugo postoji. Tu rečenicu je izrekao profesor Mihailo Đurić koji je svoje izlaganje nazvao slovoljubve 1994. godine. Rečenica glasi:“ Mi moramo činiti ono što želimo znati.“

To je po mom mišljenju ključ za razumevanje najboljih formulacija svih misli koje smo mogli čuti u referatima i u diskusijama pa i onih koji ne pretenduju da budu neke naročito ukrašene formulacije.

Ali ono što je so soli kako kažu tog diskursa, to je u ovoj setenciji ili paroli izrečeno. Idemo korak dalje koji nužno sledi. Svaka misao rečena sa strane, spolja ili iznutra, suvišna je. Ljubav je ono pravo što deluje iznutra. Ona je sve. Prema tome ta osećanja, te reči, te parole, to što oni nazivaju programima, sami oni i najumniji među njima izuzimaju od bilo kakvog racionalnog razmatranja. I zbog toga smatram da treba ponekad biti dosadan pa videti šta to oni ustvari pišu, govore, šta hoće, kako hoće. I završiću time po svemu sudeći oni smatraju daje posao sav završen. Sproveli su neke referendume u Krajini u Bosni. I u Crnoj Gori je bio čak neki referendum. Predviđaju da će biti neki plebiscit u svim takozvanim Srpskim zemljama kada se sklopi - kako kažu - pravedni mir. A očekuju da pravedni mir prihvati sve rezultate rata ovako kako je ko zaposeo ovu ili onu čuku, reku teritoriju i tako dalje. I onda će da sprovedu referendum ili plebiscit u postojećim uslovima. Ne pada im na pamet da to treba da budu nekakvi drugi uslovi u kojima će ljudi slobodno formirati i izraziti svoju političku volju. Dakle zbrzati ili kako se to nekada govorilo smandrljati pa ćemo onda videti možda će to biti jedna od najboljih i najsrećnijih državana svetu kao što su nam pričali ideolozi one države da je to najbolja i najsrećnija zemlja na svetu.

Nažalost dogodilo se ovo što se dogodilo.

/ IZLAGANJE NEBOJŠE POPOVA U CELINI MOŽE SE ČUTI NA SAJTU /

Postavljeno: oktobar 2012.

Nebojša Popov svoju knjigu započinje poglavljem „Oslobođenje“:

„Rođen sam na početku Drugog svetskog rata 1939. godine...“ /u Zrenjaninu/, napomena priređivača.

Na kraju knjige na poslednoj strani Neboša je zapisao:

„I šta sada? ... da bih oslobodio vijuge od zagađenja za normalnu upotrebu, da se ne odreknem samoga sebe i zagubim nadu u smisao borbe za ličnu i zajedničku slobodu.
Nekih poruka ili pouka nemam. Neka svako „radi na sebi“, ako hoće, i neka brine o slobodi, svojoj i drugih.“

Ova izvanredna memoarska proza „Kako smo dospeli dovde“ štampana je u Zrenjaninu decembra 2015. godine.

Dr Nebojša Popov sociolog i jedan od najuglednijih intelektualaca i antiratnih aktivista Srbije i bivše Jugoslavije, preminuo je aprila 2016. godine u Zrenjaninu.

Dopunjeno aprila 2016. godine

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad