Početna  |  Kontakt Simić

english YouTube facebook

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:

Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.

Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:

„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“

Predrag Ristić

Predraga Ristića arhitektu, upoznao sam tek pre nekoliko meseci, iako sam za njega znao godinama. Imali smo indirektan susret 2007. kada mi je profesor Zoran Žiletić pokazao pismo koje mu je uputio Ristić. U tom pismu on se osvrće na jedan moj komentar objavljen u Politici.

Peđin drndafon.jpg

Slušaj:


  (mp3)


  (mp3)

Jedno popodne, juna 2010. pozvao me je Peđa, u široj javnosti poznat po nadimku "Peđa Isus", i javio da je pronašao traku snimljenu pedesetih godina XX veka, na kojoj je glas Leonida Šejke, slikara, koji peva i prati sebe na gitari. Tih godina kao studenti i kasnije kao diplomirani inžinjeri arhitekture, mnogi mladi ljudi različitih društvenih slojeva, okupljali su se na mansardi Ristićevoj u kući na Senjaku. Tada je Peđa na četvorokanalnom magnetofonu snimio Šejku.

Tako je nastalo ovo zanimljivo prisećanje na Leonida Šejku kao proširena priča u kojoj imenima i prezimenima defiluju razne ličnosti tadašnjeg beogradskog života; sve uz jaku dozu prisutnog antikomunizma.

Arhitekta Predrag Ristić poznat je našoj javnosti po velikom broju crkava koje je projektovao širom pravoslavnog sveta. On je ovde zanimljiv svedok jedne nenapisane istorije.

Predrag Ristić 1966.
Predrag Ristić 1966.
Predrag Ristić 2010.
Predrag Ristić 2010.

Zamolio sam Peđu da napiše uvod za ovaj deo sajta.

Predrag Ristich
E-mail Address(es):
pedjaisus@beotel.rs

Kako sam dobio nadimak „Isus“

Krštenio ime možeš da promeniš u opštini, platiš taksu i......
Nadimak koji ti nalepi okolina ne možeš da se otreseš celog života, ako se buniš, tim gore.

Preplivao sam Savu 1934. godine kada sam imao samo 3,5 godina. Čim su me doveli na splav, na ploveće plivalište „BOB“ kluba uz obalu današnjeg Sajma, ja sam se otrgao od mame i skočio u vodu. Jednom je moj otac skočio u vodu u odelu da me spasava. To pozorište na vodi je gledao ceo splav i profesionalni trener svih sportova u ono vreme veoma popularan Siki Gaković, koji se vratio iz Francuske gde mu je propala bokserka karijera jer ga je nokautirao jedan crnac. Ovog klinca, rekao je mom ocu, ja ću da naučim da pliva za tri dana - za tri banke. Napravio je „dil“ sa mojim ocem vezao me na kanap i plutu „skupi raširi sastavi“ drilovo me je tri dana. Trećeg dana stavio je u čamac mog oca bacio me je ubodu i ja sam lako preplivao Savu koja je tu široka 215 metara u uzeo mom ocu tri banke.

1938. godine sa 7 godina učestvovao sam u međutački dok se nameštaju golovi posle utakmice Jug Dubrovnik – BOB klub i skakao sa trabuline od tri metra i plivao uzvodno nizvodno 100 metara. Posle toga pošto sam bio vatreno riđ i pegav mazile su me ondašnje šiparice.

Uprkos ratu mi smo baš svaki dan išli na kupanje pa i usred zime. Pored toga kao na selu riljali smo celu baštu i travnjak ispred kuće i ranili smo dve svinje u Senjačkoj ulici broj 3 i radili svakojake teške poslove kao svakodnevno cepanje drva.

Mladi Peđa Ristić
Mladi Peđa
Predrag Ristić 2010.
Peđa 2010.

Do kraja rata uprkos gladi izrastao sam do visine od 184 sm bio izrazito mršav tako da mi se ocrtavao svaki mišić na rebrima a i kičma mi je bila malo kriva, tako da su neki lekari savetovali mojoj majci da moram 6 meseci da ležim u koritu. Međutim, ja sam tada baš pod tom dijagnosom trčao 10 km po suncu, i pobeđivao u masovnom krosu da bih dobio patike.

Za vreme takozvanog „oslobođenja“ bila je direkiva ljubavi prema bratskom Sovjetskom savezu. Iako žestoki antikomunista bio sam primećen od nekih predratnih trenera na adi Ciganliji kako dobro plivam i tako sam izabran da plivam na prvoj prijateljskoj utakmici u oslobođenoj Jugoslaviji avgusta mesca 1945. protiv geroja Sovjetskog saveza Leonida Mješkova drilovanog profesionalca. Bazen su nam izgradili Nemci još za vreme okupacije, odnosno kao rezervoar za gašenje požara ali olimpiskih razmera 50/25 dubok 1,5 metara koji je bio uklješten u malom parku između Skupštine i Glavne pošte. Geroj me je na 200 m prsno ostavio 50 m ali me je sačekao i zagrlio. I ta je slika izišla na prvoj strani Borbe.

Postao sam popularan onakvog neubedljivog izgleda, jer sam prvenstvo Srbije u istom bazenu na 200 m prsno osvojio 1946. ispred Serenina Bijelića, na zavist i ljubomoru mnogih u novoosnovanom plivačkom klubu „Crvena zvezda“ pa je bio red da dobijem potsmešivi nadimak. Kum mi je bio inače moj prijatelj budući poznati glumac Severin Bijelić, univerzalni sportista, ne samo plivač, već i futbaler (golman) skijaš itd. U ono doba nije mi još rasla brada ali sam zaista izgledao toliko izmučen i žilav kao da sam malopre skinut sa krsta. Od tada u klubu, na štrafti (korzou u Knez Mihalovoj ulici) u školi na fakultetu znali su me samo kao Isus i to me prati sve do današnjeg dana iako sada imam 110 kila.

Nadimak nema nikakve veze sa današnjim mojim zanimanjem, (projektujem crkve) a i u Udbi kada su me svojevremeno hapsili i privodili na informativni razgovor; raportirali su „ Evo doveli smo Isusa, kako si Isuse!“ odgovarao sam, usrao sam se od straha.

Sećanje PR

I ova slika je iz Arhiva Peđe Ristića. Zanimljiva je jer otkriva neke likove koji su skoro zaboravljeni. Zato sam zamolio Slavicu, ćerku Jovana /advokata/ i Dušanke Barović, da da opširniji potpis za ovu sliku. Jovan Barović je bio advokat Milovana Đilasa i stradao je u podmetnutoj saobraćajnoj nesreći 1979. godine.

Predrag Ristić 1966.

"Imamo i mi tu sliku. Slikala je verovatno moja mama, Dušanka, u našoj bašti u Beogradu, u kući gde smo se Vi i ja sreli prošle nedelje. Na slici su (levo na desno): Adrijana iz Zagreba, druga žena Danijela Ivina (takođe na slici - poslednji desno), do nje je moj otac, Jovan Barović. Peđa RISTIĆ stoji i drži ruku na ramenu mog oca i Mihajla Mihajlova. Ispred njega sedi Milica Stambolić, nevenčana žena Miše Mihajlova, gasi cigaretu) i Ivin Danijel, iz Zagreba. (Ivin je rođeni brat Slavka Goldštajna iz Zagreba, izdavača - Libertas - mislim da se tako zove njegova izdavačka kuća). Svi su još živi sem Miše Mihajlova i tate..."

Predrag Ristić

23. jun 2010.

Dragane,
Napisao sam ga noćas u dahu "O DRNDAFONU", da te skinem svrata - Nemam vremena ni da ga pročitam, lektoriši tekst i ne skraćuj, kao što si prepolovio prvi tekst što sam ti ga dao da ne može da se razume.

Kako je nastao i nestao drndafon

Po sećanju ispričao Peđa Ristić

Peđin drndafon

Događalo se četrdesetih i pedesetih godina u vreme kada nije bilo nijednog kafića, pa se omladina vrtela u krug na „Štrafti“ (Knez Mihajlovoj ulici) momci i devojke kibicovali su se kao na stočnoj pijaci. Ipak, u tom čoporu nisu bili svi isti. U spontanom zbiranju u ovoj masi bilo je i onih koji nisu govorili recimo o fudbalu već o višoj matematici, a odlazili smo isključivo na klasičnu muziku na Kolarčev univerzitet, na operu, pozorište, kinoteku, izložbe, crkvu..... i bavili se lično sportom (bio sam prvak u plivanju) a da nismo odlazili na utakmice. Snobovske diskusije o beskonačnosti su trajale često do zore i onda smo odlazili na kupanje na Đačko kupatilo na Dunavu, bez obzira da li je leto ili zima. Stalno smo se međusobno takmičili, ko može više ovo ili ono, da skoči da preskoči, ali i da reši neki problem iz matematike. Tako sam u 16-toj godini naučio sve ono što se uči na našim universitetima i više od toga, a neke oblasti koje tada nisam naučio u svojim formativnim godinama, nisam savladao ni kasnije na universitetu.

Ovakvim stavom u to mračno vreme kada smo se delili na one koji su već bili u zatvoru i one koji će tek biti u zatvoru takav stav u društvu u kome sam se kretao, bilo na adi Ciganliji ili Štrafti, bio je jedan nemušti otpor da se razlikujemo od komunista uprkos teškim uslovima. Jednom sam bio toliko gladan sa „G“ kartom za snabdevanje, da sam hteo da provalim u jednu povlašćenu radnju za Udbaše u Kolarčevoj ulici, i da pojedem jednu izloženu mortadelu, pa posle toga neka bude šta bude. Ipak bez obzira na bedne uslove (otac na robiji), na sporadična hapšenja i premlaćivanja konačno sam bio doterao do diplomskog. U toj borbi bilo je važno nametnuti toj diktaturi proletarijata svoj način borbe. Blagodareći svom prijatelju sa Štrafte, nažalost danas pokojnom Milanu Kurepi, savladao sam šetajući se Teoriju skupova, za koju tada (1955-6) kod nas niko nije znao ni čuo za nju, mada je teoriju skupova postavio još 1842. Dedekind, dva francuska akademika su izvršila bila samoubistvo jer nisu mogli da shvate njenu prostu i naivnu suštinu za koju ne treba nikakvo predznanje iz ostalih oblasti matematike. Bila mi je to odlična strategija iznenađenja, da postavim originalnu teoriju akustike dvorana (crkava) na osnovu ove „tajne nauke“ kako je to ocenila zatečena zaprepašćena, a uvek „budna“ Narodna omladina.

Dobrim predznanjem iz 11 tada postojećih teorija akustuke potkovao me je na svojim slobodnjim predavanjima profesor arhitekta Grigorije Samojlov.

Sve te teorije mogle su da važe samo za pojedine slučajeve, a nikako nisu mogle da obuhvate baš svaku pojavu. Međutim teorija skupova bila je tako blagorodna da se na jenostavan očevidan najprostiji način mogla obkasniti baš svaka, do tada neobjašnjiva akustička pojava.

Pred prepunim amfiteatrom broj 164 na arhitektonskom fakultetu na Vavedenje 1956, pred komisijom od 6 članova, sat i po iznosio sam sistematski svoju teoriju. Bio sam u punoj kondiciji, kao sportista nikad nisam imao tremu, nosio sam se uvek kao dripac, međutim u ormanu pronašao sam crno odelo od svog dede, takođe arhitekte, vezao mašnu koju nikad nisam nosio ni pre ni posle, a u prepunom amfiteatru, (neki su i stojali) nije se čula ni muva. Svi su me pažljivo slušali, u to vreme bio im je sve jasno, međutim kada sam završio, ničega se nisu sećali. Svirao sam, radi eksperimenta na flau i okarini, trianglu i zvučnoj viljuški. Na svega 4 izložena hamera (50/70sm) slobodnom rukom bio mi je iscrtan projekt i jasne potrebne šeme. Na kraju mi je profesor Leko postavio nekoliko pitanja i komisija se povukla da donese odluku. Pet profesora na čelu sa prof Dimitrijem Lekom i Stankom Kliskom, projektanti, su bili za to da mi se da deset, dok je jedan, Boško Tomić, statičar bio za to da se oborim i dao mi je jedinicu, jer sam hohštapler. Kada sam se vratio kući, otac mi je već bio na robiji, majka mi je rekla: „dobro je što sam najzad diplomirao“, nikakvog slavlja nije bilo, a bilo je mudro da se odmah izgubim da me ne zatvore kao oca. Dve nedelje sam se krio kod tetke mog druga Berislava Petrića, koji iako je bio Hrvat bio je hapšen zbog velikosrpskog šovinizma, dok nisam dobio mig da mogu da izađem iz rupe.

Narodna omladina na čelu sa Joškom Svobodom i Rankom Finrikom pokrenula je akciju da se moj diplomski poništi. Tu se pokazo kao tvrd orah gospodin prof Dimitrije Leko protivnik Koorbizijea, koji je svoja predavanja počinjao sa „gospođice sudentkinje i gospodo studenti, čast mi je što ste došli na moje predanje“ pokrenuo svoj autoritet i sa inostranstvom, jer se po opštim akademskim pravilima diplomski ne može poništiti, pa su i on i Stanko Kliska, projektant najmodernijih bolnica u Švedskoj prevremeno penzionisani a meni je ostala desetka, samo što mi nije uračunata u prosek.

* Šta je sprovodila omladina opisao je istoričar Srđan Cvetković u knjizi „Represije xxxxx“

Nominalno, ja sam branio koncertnu Dvoranu, međutim svima, a naročito komunistima, bilo je jasno da je moj projekt bio crkva, samo što sam skinuo krst i ubacio fotelje, a te godine bile su najcrnje za pravoslavnu crkvu, pa nisam mogao u skoroj budućnosti da očekujem da ću zaista jednog dana biti projektant pravoslavnih crkava, a nešto sam morao u međuvremenu da radim. Tako sam čekajući neko oslobođenje od komunizma bio prinuđen da u malom proverim svoje teorije u praksi. Tako sam koristeći razne originalne patente konstruisao i izradio muzički instrument koji je zaista imao neslućene zvučne mogućnosti. Za njega se zainteresovao pored ostalih naročito kompozitor Zoran Hristić i sa drndafonom smo činili čuda. Možda je prvi put trajno krenulo 1966. u dečjoj seriji RTB „Ni crno ni belo“.

U zvučnom scenariju za mnoge pozorišne predstave mi smo mogli da ostvarimo zaista svašta. Recimo; ruski tenkovi jurišaju kroz Banat, petao kukuriče, neviđena crkvena zvona od 10 tona, vodopad i na kraju sam svirao „Eine kleine Nacht Muzik“ ili bilo šta drugo.

Sve je to zvučalo kao da izvodi mnogobrojni veliki orkestar u velikoj dvorani. Tako da smo dobili poziv od Paul-a Price-a direktora „Manhattan School of Musik“ iz Nju Jorka, s`time „da ne povedemo veću grupu od 16 muzičara“ a svirao sam samo primere mogućnosti drndafona samo ja jedan! Učestvovali smo Zoran i ja na Muzičkom bijenalu mladih u Parizu, Bijenalu moderne muzike 1973. u Zagrebu i Jugoslovenskoj muzičkoj Tribini u Opatiji. Međutim, možda je vrhunac bio dobijanje dve Zlatne arene za muziku u Puli u filmovima „Hasanaginica“ gde se pored osnovnih dramatičnih tonova čuju vrane i vodopad i filmu „Horoskop“ gde se čuje kako provalnici razbijaju staklo na hali, a čuje se prvo kako tutnja tupi proboj, pa prskanje, pa eho iz hale i na kraju kako komadići stakla padaju na pod i njihov povratni eho. Zatim voz dolazi i odlazi. U svemu ovome nije razbijen nijedan komadić stakla niti je prošao voz. Sve je snimio Tričković na „Nagri“ u mom podkrovlju za jedno posle podne.

Efekat voz prolazi kroz razne fantatične predele, kroz tunele preko mostova, kroz mećavu... pod imenom „Gang“ na Trijenalu Trigon u Gracu 1969. godine je puštano sa velikim naspramnim stereo zvučnicima kroz taman prilazni hodnik izložbe, tako da je prepadnuta publika skakala ustranu da ne bi bila pregažena. Ta je „muzika“ puštana kao špica radio i televizije u Beču kao najava izložbe. Drndafon sam upotrebljavao kao ilustraciju i za druge moje lične nastupe na TV kao i za moj naučni fim o rekonstrukciji Lepenskog vira, koji je nagrađen prvom nagradom kao najbolji TV film na Jugoslovenskom festivalu na Bledu 1970 godine. I drndafon je dobio nagradu kao ilustracija za moje „Savske tablice“ na festivalu radio drame u Italiji. Držao sam i solo koncert na drdafonu u umetničkoj koloniji u blizini Rima 1973. sa dve švajcarske violiniskinje.

Toliko mogu da se setim, jer mi je u jednom momentu drndafon definitivno dosadio, da nisam mogao da ga vidim, iako je srećno preživeo neoštećen jedan požar u Studenskom kulturnom centru.

Posle toga u miru od drndafona prošlo je mnogo godina. Pao je komunizam, i ja sam dočekao da silovito projektujem crkve koje su sve izuzetno akustučne. Dimitrije Stefanović koji je dirigovao studijskim horom SANU plakao je od uzbuđenja koliko je crkva u Slavonskom Brodu bila akustična (ovu crkvu je, na žalost, iz 3 miniranja srušio između 12-13 jula 1992. godine Ante Prkačin, satupnik Hrvatskog Sabora).

U međuvremenu sam sagradio sa manjim i većim uspehom stotinu crkava, a predavanja iz akustike držao sam i na universitetu u Gracu, sada držim na Akademiji SPC, a crkva na Ubu takođe je izvanredno akustična. Osilio sam se pa sam se usudio da tražim Nacionalnu penziju. Međutim u žiriju je bilo i Društvo arhitekata koje su moje obilno građevinsko delo ocenili kao zaostalo, jer ne doprinosim ništa novo arhitektonskoj misli već kopiram srednji vek (u stvari su mislili da nisam raskrstio sa religijom). Spasla me je slikarka Vesna Golubović, koju nisam do tada uopše poznavao koja je uzviknula: „pa on nije arhitekta već multimedijalan umetnik“. Kad je objavljeno da sam dobio nacionalnu penziju, mnogi su me pitali: „da li sam to ja“, a kad sam rekao Zoranu Hristiću da sam na drndafonu dobio nacionalnu penziju, on se iskidao od smeha.

Drndafon se sada nalazi u muzeju Medijale, jer Medijala je stasala u mom podkrovlju u Senjačkoj 3. Ja uopšte ne mislim više na njega, a i neznam posle svečanog otvaranja i izložbe Medijale gde se sada nalazi taj Muzej.

postavljeno: jun 2010.

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad

Ako želite lako i brzo da se snađete na sajtu kliknite na početna slova abecede.
Ovaj način omogućiće da lako pretražite sadržaj sajta.

A    B    C    Ć    Č    D    Đ        E    F    G    H    I    J    K

L    Lj    M    N    Nj    O    P    R    S    Š    T    U    V    Z    Ž

Arhiv Simić © 2009. Sva prava zadržana