Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com
(u pripremi)
Foto Anđelko Vasiljevic
Priredio Dragoslav Simić
Čitam sa Vikipedije deo njegove biografije: Od 1982. do 1985. godine bio je glavni i odgovorni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Emisije koje je od 1985 do 1989. godine uređivao na programima Radio Beograda - Prodor, Niko
kao ja, To je samo rock`n`roll - bile su, po oceni radio kritike, primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva. U maju 1989. godine bio je glavni i odgovorni urednik televizijskog OK kanala, preteče kasnijeg Trećeg kanala Radio
televizije Srbije, prve nezavisne televizije u Beogradu i medijskog događaja te godine na jugoslovenskom planu.
Pretražujući DOSIJE OK KANAL - Radoman Kanjevac našao sam razne materijale koji svedoče o Radomanu.
Ova priča će nas vratiti u 1989. godinu kada je na TV Beograd pokrenut Omladinski kanal /OK kanal/, prihvaćen u celoj Jugoslaviji. Međutim već posle mesec dana emitovanja OK kanal je ukinut. Zadržao sam se na dva teksta koji prikazuju ovaj događaj. Iznenadno ukidanje emisije pokrenulo je burne reakcije u javnosti čitave nekadašnje države.
Pismom NINU oglasio se književnik Dušan Kovačević. Pismo je objavljeno 25 juna1989. Od raznih novinskih intervjua ovim povodom navodim razgovor novinara RTV REVIJE Gradimira Draškovića sa Radomanom 23. jun. 1989. zanimljivim zbog atmosfere u kojoj se sve to dešavalo.
Dušan Kovačević, NIN: “UKIDANJE OK NIJE OK”, 25. jun 1989.
Četrdeset pet godina slušamo ljude na vlasti (i uz vlast) kako žive za našu decu. Da li bi drugovi vlastodršci mogli jednom da dozvole našoj deci da ona malo žive sama za sebe? Hvala im na žrtvama - bile su velike.
Na prostoriji, u kojoj je decenijama uneređivan vazduh, otvoren je mali prozor. Otvorila su ga ta ista deca zbog koje su uramljeni drugovi toliko dugo, uporno i nesebično vladali. Da nije bilo dece, ne bi oni. A kad su čuli prvi put sa malog ekrana van organizovanog, jednoumnog i dresiranog mišljenja šta ti mladi ljudi misle i govore, bili su zaprepašćeni. Za razliku od običnog, normalnog sveta, koji je ponovo poverovao da se zbog nekog i nečega i dalje valja odricati, zlopatiti i boriti.
Taj mali TV - kanal bio je veliki moralni ispit. Drugovi su ga položili - za malo. To malo im je uvek falilo. Nedostajala su samo tri dana posle 45 godina. Tri dana posle pola veka. Uplašeni da se deca ne prehlade, poslali su korov od čoveka da zamandali prozor. Iza te naredbe ostala je mučna slutnja, ostalo je nezadovoljstvo i prezir. I pitanje: dokle će neko u ime demokratije ukidati svaki pokušaj demokratskog mišljenja i govora? Mi možemo da se ne složimo sa onim sto smo čuli, ali prvo moramo čuti da se ne bismo složili.
Dušan Kovačević, Beograd
Radio TV REVIJA: „ŠTA SE DOGAĐALO SA OK KANALOM - EROTSKA I POLITIČKA SVLAČENJA“
Na slici "Sava centar" iz koga je emitovan OK kanal kasnije i Treći kanal RTS. Slika preuzeta sa Vikipedije.
Radoman Kanjevac, glavni urednik omladinske televizije, govori šta je sve preturio preko glave zbog provokativnog programa koji smo gledali do pre nekoliko dana.
Nesumnjivo je da će kraj maja i prva polovina juna 1989.godine ostati upamćeni po emitovanju Omladinskog kanala na Trećem kanalu Televizije Beograd. Njegov provokativni sadržaj u dobroj meri je uzburkao duhove širokog kruga gledalaca i zvaničnika televizije i omladinskih političkih struktura. Naravno, razbijanje okoštalosti zvanične televizije - što je, inače, najkrupniji doprinos omladinskih entuzijasta - nije moglo da prođe bez posledica. Napad Zorana Čička na sastanku Sekcije za informisanje Socijalističkog saveza Srbije učinio je da poslednji dani emitovanja budu ispunjeni trzavicama. Nema sumnje da se i koncepciji i voditeljima i gostima OK kanala može naći sijaset propusta. Od onih benignih (degutantnost u pojedinim trenucima Ramba Amadeusa), do mnogo manje naivnih izazvanih nekritičnošću Milorada Vucelića prema svojim gostima, koja je učinila da Milovan Đilas bude prvi put predstavljen na televiziji novim naraštajima pre svega kao simpatični starčić.
O problemima sa kojima je iz dana u dan bila suočavana omladinska televizija razgovaramo sa najkompetentnijim sagovornikom, Radomanom Kanjevcom, glavnim i odgovornim urednikom OK kanala.
Kako je nastala zamisao o pokretanju OK kanala?
Omladinski kanal je jedan od vidova proslave Dana mladosti. Proizvođač programa je Dom omladine u Beogradu, a osnivač Gradska konferencija SSO. Dom omladine se pojavljuje kao finansijer i valja naglasiti da nas program nije dotiran ni jednim jedinim dinarom.
Kako su koncipirane emisije?
Program sam, uglavnom, koncipirao ja. Izbor saradnika je, takođe, bio moj.
Želeo sam da osmislim program koji će biti gledan zbog zanimljivosti, jer je to preduslov za postojanje televizije koja se samofinansira. Postoji mišljenje da program nije bio dovoljno alternativan, međutim, alternativa najčešće ne podrazumeva masovnost, odnosno ona pokriva samo uzak, Intelektualni krug gledalaca.
Pođimo od konkretnog primera: kako su nastale emisije "Strogo poverljivo"?
Želeli smo da se u relativno neuobičajeno vreme, u 11 časova uveče, naizmenično iz dana u dan, vode poltički i erotski razgovori, jer su to teme koje, uz fudbal, najviše preokupiraju gledaoce. Trebalo je da se uspostavi rivalitet između ta dva voditelja, a podrazumevalo se da oba voditelja moraju da idu na daleko veću provokativnost od one na koju su gledaoci navikli.
Iako je Vučelic operisao na opasnijem delu terena, dakle, političkom, prvi je pao Nebojša Glišić. Kako je došlo do toga da Nebojša Glišić bude smenjen?
On je smenjen odlukom Glavnog urednika informativnog programa Televizije Beograd, Predraga Vitasa. Zaprećeno mu je čak suspenzijom na njegovom radnom mestu u Televiziji Beograd, ukoliko ne prestane da vodi emisiju "Strogo Poverljivo".
Do Vučelićevog odstranjivanja došlo je nekoliko dana pred završetak emitovanja. Zašto?
Ta emisija nije pokrenula nove teme koje već nisu bile medijski eksploatisane. Na primer,Đilas je bio prisutan u javnosti preko svojih intervjua u novinama, Ćosić preko tekstova u Književnim novinama, knjiga, intervjua...Ti ljudi su, međutim, prvi put dovedeni na televiziju i samo njihovo pojavljivanje delovalo je kao šok.
Da li je postojao spisak tema i gostiju i kome su oni predočavani?
Zajedno sa Vučelićem razmišljali smo koje teme iz naše istoriografije najviše zanimaju gledalište. Tako smo došli do 13 tema i njih predočili zvaničnicima u Televiziji Beograd. O gostima se nismo dogovarali ni sa kim.
Može li da stoji zamerka da su i teme i gosti bili prevashodno u funkciji srpske dnevne politike?
Srpska politika je u ovom trenutku veoma popularna i teme koje su na njenoj liniji atraktivne su i tiražne za gledaoce. Ona je očigledno našla svoje utemeljenje u narodu.
Postoje mišljenja da Vučelić nije bio dovoljno kritičan prema gostima koje je pozivao. Uzmimo, na primer, Đilasa. Nije bilo govora o njegovim levim skretanjima u Crnoj Gori, staljinističkom šefovanju u agitpropu, katastrofalnim političkim procenama neposredno po zauzimanju jedne od ključnih pozicija nove vlasti...
Može se imati i takav pristup, međutim, Đilas spada u red ljudi sa tako upečatljivom biografijom koja ne dozvoljava suočavanje sa svakim pitanjem.
Kakve su perspektive OK kanala?
Završne ocene treba da donese Savet programa, a onda i Predsedništvo SSO Beograda. Što se tiče mog eventualnog daljeg angažmana, ja nisam zainteresovan, a ne verujem ni da će mi takva mogućnost biti ponuđena.
Još malo prisećanja.
Nastavljam čitanje o Radomanu sa Vikipedije: Radoman Kanjevac (1960), od 1982. do 1985. godine bio je glavni i odgovorni urednik Studentskog radio programa Indeks 202. Emisije koje je od 1985 do 1989. godine uređivao na programima Radio Beograda – Prodor, Niko kao ja, To je samo rock`n`roll - bile su, po oceni radio kritike, primeri inovativnog i angažovanog radio novinarstva. U maju 1989. godine bio je glavni i odgovorni urednik televizijskog OK kanala, preteče kasnijeg Trećeg kanala Radio televizije Srbije, prve nezavisne televizije u Beogradu i medijskog događaja te godine na jugoslovenskom planu.
Široj rokerskoj populaciji Radoman Kanjevac poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija stvorivši, od 1988. do 1994. godine, trilogijom konceptualno osmišljenih i definisanih albuma, najupečatljiviju pojavu u našem rokenrolu kraja osamdesetih i početka devedesetih godina.
Jedan od hitova grupe GALIJA:
Na tvojim usnama kad budeš zaspala dva ću ti tiha napisati stiha na tvojim usnama
Pred tvojim očima kad budeš zaspala gorjeće slika voljenog lika pred tvojim očima
Ref. Neka te niko ne poželi ove noći neka te niko ne probudi
neka te niko
ne poželi ove noći neka se niko ne usudi
U tvojim snovima kad budeš zaspala teći će neka reka daleka u tvojim snovima
U tvojim noćima kad budeš zaspala jednog će dana boleti rana u tvojim noćima.
U prestižnoj antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva i detinjstva zastupljen je sa 12 pesama. Nakon saradnje sa Galijom objavio je nekoliko knjiga pesama od kojih je prvu recenzent, akademik Matija Bećković, definisao kao lirsku autobiografiju Radomana Kanjevca čiji stihovi “sami sebe preporučuju i ja se upisujem u ovu knjigu kao njen prvi prenumerant”. Za njegovu knjigu Kao ruka niz vrat kontrabasa (1999) Petar Živadinović je rekao da je ovo "knjiga poezije koja me je podsetila na jednog pesnika savremenog, posle kojeg teško da vidim nekog drugog velikog, a to je Fernando Pesoa". Bilo bi pogrešno praviti poređenja, postoje vrlo velike razlike među njima i u biografijama ličnim i u poetikama i u osećanju sveta, ali u tome što i jedan i drugi jesu videli u životu te magične trenutke i umeli da ih izraze u jezičkoj formi koja teži savršenstvu, u tome su veoma slični.
Šta Radoman kaže O CENZURI, Naša Borba, 31.10.1995.
Moja knjiga Reči za pevanje koju je objavio SKC iz Beograda podseća na najgora vremena kada su, zarad jeftinih političkih ciljeva, iz knjiga vađene pojedine rečenice, a sa fotografija brisani nepodobni ljudi. Knjiga mojih tekstova u kojoj nema pomenutih pesama, lišena je svakog smisla, jer je to, po opštoj oceni, najbolje što sam za Galiju napisao. Udobno zavaljeni u svoje direktorske fotelje, priređivač i izdavač ove knjige previđaju da, kao što niko od nas ne može zaboraviti ono sto je poslednjih godina preživeo, tako niko iz naših secanja ne može izbrisati ni pesme koje na to podsećaju, iako one danas zvuče više istinito i jeretično nego onda kada su napisane i otpevane.
Zbirka poezije: Knjiga pesama „Reči za pevanje“ (1995) autora Radomana Kanjevca obuhvata čuvene jugoslovenske i srpske rok i pop hitove (poput pesama grupe Bajaga i instruktori, Galija, Neverne bebe).
UTISAK – malo zajedničke biografije
Do mene je Radoman „stigao“ 1990. Radili smo zajedno u Radio Beogradu. Njegova književna i novinarska karijera već je bila vrlo uspešna napunjena radošću i preprekama uobičajenim za kreativne ljude. Te godine u okviru emisije „Niko kao ja“ on je objavio razgovor obavljen telefonom sa Vladimirom Dedijerom piscem knjige „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“ . Dedijer je bio izazovno intrigantna ličnost, obrazovan i inteligentan, novinar Politike pre II svetskog rata, levičarskog opredeljenja, izveštač iz Španskog građanskog rata 1936, tokom nemačke okupacije Jugoslavije bio u partizanima, blizak Titov saradnik, živeo je osamdesetih godina u Ljubljani. Bio je ogorčen na sve što mu se privatno i javno dešavalo u životu posle objavljivanja knjige o Titu. Nakon Titove smrti i tokom kasnijeg perioda, Dedijer menja pristup. U ovim delima unosi znatno više kritičkih, ideoloških, elemenata, istražujući mračne strane režima, unutrašnje sukobe u vrhu Komunističke partije Jugoslavije i manje poznate detalje iz Titovog privatnog i političkog života. Kanjevac je o svemu ovome znao i razgovarao je sa Dedijerom otvoreno bez ustručavanja, što je u pojedinim momentima podsećalo na one emisije OK kanala koje su kipele od života, skinute sa emitovanja kako je ovde već naznačeno. Bio je to razgovor mladog novinara novih pogleda na život suočenog sa Legendom. Jer Dedijer je zaista bio legenda. Slušao sam taj razgovor oduševljeno jer Kanjevac bio inovativan - radoznao, kreativan. Toliko je to bilo inspirativno da sam iste godine otputovao vozom u Ljubljanu da upoznam Dedijera i dobijem od njega komentar kako je nastao logor na Golom otoku 1948. i zašto. Dedijer je bio prvorazredan svedok. To smo znali i Kanjevac i ja. Tako se zahvaljujući slučajnosti da sam čuo emisiju, uspostavilo se neko uzajamno poštovanje između nas dvojice naravno tada u maniru „raskalašne dece“ Radio Beograda.
Onda, tokom decenija, putevi su nam se razišli. Bio sam znatno stariji od njega i svako od nas je išao svojim stazama. 2018. on je već bio glavni urednik II programa Radio Beograda koji je tada obeležavao 60 godina postojanja. 9. februara iste godine dodeljena je nagrada “Nikola Milošević” Zoji Bojić za knjigu Antički istoriografi umetnosti i Kalistrat o skulpturi, Radio Beograd 2 će obeležiti 60 godina postojanja. Radoman je održao kratak upečatljiv govor na temu “Biti drugi”. Evo tonskog zapisa.
Biti drugi, ponekad izgleda kao preduslov za neku vrstu kompleksa ili hendikepa. U našem slučaju to je, međutim, uvek izgledalo kao svojevrstan ekskluzivitet. Biti drugi nikad nije značilo jednoumlje.
To je uvek značilo alternativu. Biti drugi nikad nije značilo samo ne biti prvi. Biti drugi pre svega znači biti drugačiji.
A biti drugačiji uvek je značilo preduslov ne samo za različitost, nego i za raskoš, i za bogatstvo, i za demokratiju. Biti bez drugoga u muzici ne bi postojali dueti. U tenisu ne bi bilo igre.
U boksu ne bi bilo borbe. Bez drugoga ne bi bilo ni razgovora, ni ljubavi, ni patnje. Da nije drugi Petar Petrović, možda ne bi ni bio Njegoš.
U ljubavnom životu, kao što znamo, najsigurnije je biti drugi. U pozorištu bi bez drugoga svaka predstava bila monodrama. U narodnoj mudrosti, kao što znate, ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.
U slučaju Radio Beograda, pojava drugog, pre 60 godina, značila je pojavu novog, savremenijeg, neobaveznijeg programa, koji je pokazao radio u drugoj dimenziji i jednom sasvim novom svetlu. Biti drugi u našem slučaju nije značilo samo biti drugačiji. Značilo je biti kreativniji, moderniji i zabavniji.
Biti drugi danas ne znači samo biti kulturniji, sadržajniji, ozbiljniji. Biti drugi danas znači biti otvoren za mišljenje koje je različito od većinskog. Za kulturu dijaloga, za susret neistomišljenika u javnom prostoru, za nove kreativne podsticaje, za ono što je novo i ne svakidašnje.
Biti drugi znači razumeti ne samo onoga ko je prvi, nego i onoga ko je poslednji. Biti drugi znači biti na ekskluzivnom, povlašćenom, zaštićenom mestu između prvog i trećeg. Biti drugi znači biti stariji od televizije i mlađi od interneta.
Biti drugi znači biti drug i onda kad svi drugi odustanu.
Hvala vam.
Slušaj: (mp3)
Izvor RTS, II program Radio Beograda
Ja sad ubrzavam rad na mojoj knjizi „Glasom pisana istorija“ u stvari organizacioni poslovi sa izdavačem Zoranom Hamovićem, Klio.
U julu iste godine je knjiga objavljena. Kanjevcu šaljem primerak, Ranku Stojiloviću takođe.
Jelena Tasić u „Danasu“ 6. jun 2018. piše:
Radio-emisije pretočene u literaturu
Postoje knjige, odnosno rukopisi koje s vremenom gube na vrednosti i one druge čija cijena raste.
Među ove potonje, spada svakako i zbirka razgovora što ih je kroz nekoliko proteklih decenija s različitim ljudima vodio Dragoslav Simić, dugogodišnji novinar i urednik Radio Beograda. Većina ljudi s kojima su vođeni razgovori više nisu među živima, tako da ovo posmrtno izdanje ima karakter dokumenta. Taj će dokument pomoći današnjem, a i sutrašnjem čitaocu da se na valjan način upozna s ličnostima jedne bivše epohe, s kriterijumima i događajima koji su bili definitivno zaboravljeni kad ne bi bilo ovakvih svedočenja. Ovim rečima književnik i polemičar Goran Babić u brošuri koja prati knjigu Dragoslava Simića „Glasom pisana istorija“ objašnjava važnost ovakvih žanrovski i medijski „mešovitih“ izdanja kakvo je upravo objavila izdavačka kuća Clio. /CEO TEKST/
"Glasom pisana istorija“
Ova knjiga imala je svoj život kroz razna predstavljanja po Srbiji, a na Kolarcu je prikazana u ponedeljak, 11. februar 2019, u 19.30. Govorili su Latinka Perović, Irina Subotić, Radoman Kanjevac, Zoran Hamović i autor.
Tom prilikom Kanjevac je rekao:
Slušaj: (mp3)
S leva na desno: Zoran Hamović, Radoman Kanjevac, Latinka Perović, Irina Subotić i Dragoslav Simić. Foto A. Vasiljević
Postavljeno: septembar, oktobar 2026.
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
