Slavoljub Đukić
Kada sam 2008. godine objavio svoju knjigu “Autobiografije
uživo”,
Vidi, hteo sam primerak da poklonim Slavoljubu Đukiću. Nismo se poznavali.
Javio sam mu se telefonom. Rekao je: “Dođi!” Mali stan u Kraljice Natalije.
Divio sam se hrabrosti novinara koji je u vreme najžešče vlasti Sloodana
Miloševića smeo da objavi knjige u kojima je analizirao dolazak i vladavinu
čoveka koji je “uspeo” da vrati Srbiju na vreme pre 1912. godine i poništi
rezultate generacija koje su živote ugradile u temelje Jugoslavije.
Počeo sam: “Gospodine Đukiću…. Vi ste hrabar čovek…. Vi ste… “
“Mani to, da pređemo na ti. Rakija ili vino, šta piješ,“ ~ prekinuo me je
srdačno i prijateljski Slava, razbijajući tako moj osećaj da treba da kažem
nešto važno, veliko i lepo, kako se meni u tom trenutku činilo.
Onako jednostavno i neposredno pokazao mi je gomilu fascikli na pisaćem
stolu. Rekao je da je to “dnevnik jednog vremena” sa kojim ne zna šta da
radi, hiljadu strana otkucanih pisaćom mašinom. Pričao je podrobno sadržaj
svog rukopisa koji je obuhvatao dešavanja u zemlji od 1945. kojima je kao
svedok prisustvovao.
Tako je počelo naše prijateljstvo.
Kada sam godinu dana kasnije jednom svratio kod Slave, rekao mi je da je
bio Dragoljub Žarković, glavni urednik „Vremena“ i da je njegov rukopis
sopstvenom inicijativom odneo u „Službeni glasnik“.
2009. godine objavljena je knjiga Slavoljuba Đukića „Političko groblje“,
one stotine strana sa pisaćeg stola koje sam video prilikom našeg prvog
susreta. Na svečanosti u Biblioteci grada, februara 2010. Slava je dobio
za tu izvanrednu knjigu nagradu „Desimir Tošić“ koju dodeljuje „Službeni
glasnik“ za najuspelije radove iz oblasti publicistike objavljene u predhodnoj
godini.