Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Ovu stranicu je osmislio, fotografije i tonske zapise načinio urednik sajta Dragoslav Simić
Vladimir Srebrov
Prema Vikipediji: Vladimir Srebrov je rođen 1954. godine u Požarevcu, Srbija, gdje je njegov otac bio na službi kao oficir JNA. Rođeno ime mu je bilo Milan Nikolić. Umro je 1999. godine u Sarajevu.
Osnovnu i srednju školu završio u Travniku i Banjaluci, a zatim diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Magistrirao je u SSSR-u. Tokom postdiplomskog studija u SSSR-u ponesen idejom panslavizma, mijenja rođeno ime u Vladimir Srebrov. Prije i poslije rata radio kao bibliotekar na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. 1990. godine bio jedan od osnivača Srpske demokratske stranke BiH (SDS BiH) kao lider militantnog dijela SDS-a nazvanog Mlada Bosna. Međutim ubrzo je izbačen iz SDS-a zbog svog ultranacionalizma[ i tada mijenja političku orjentaciju. Tokom rata je ostao u Sarajevu aktivno politički angažovan podržavajuću građansku opciju u BiH. 1992. godine je na prevaru uhapšen od strane bosanskih Srba i zatvoren u zatvor Kula gdje je bio izložen torturi. Nakon rata je nastavio sa političkim angažovanjem kao nezavisni politički kandidat bez većeg uspjeha na izborima.
Objavio je knjige poezije "Breze na asfaltu", "Usta velikog grada", "Crni zamak" i "Prisilni izbor". Nagrađen je nagradom "Petar Kočić" 1974. godine.
Ovu biografiju iz Vikipedije nisam znao kada sam prvi i jedini put video Vladimira Srebrova u Mostaru na kantonalnim izborima 1996. godine. Te godine je bio pušten iz srpskog zatvora. Osuđen je zbog “izdaje” prvo na smrt, pa na doživotnu robiju, a onda je na intervenciju međunarodne zajednice 1996. godine pušten iz zatvora.
Na grupnoj fotografiji koju sam načinio u sarajevskoj Skenderiji, na osnivanju SDS 1990. godine, trebalo bi da se nalazi i Srebrov.
Snimak sam načinio u dvorani Skenderija na osnivačkoj
skupštini SDS u Sarajevu, 1990. godine. Među prisutnima je i Vladimir
Srebrov tada još aktivan u SDS. Napušta je kada je počelo bombardovanje
Sarajeva.
Čovek na glasanju u Mostaru. Imena mu se ne
sećam.
Ako je tada, kako piše u Vikipediji, bio ultranacionalista, Srebrov je u Mostaru posle raznih mučenja kojima je bio izložen, delovao kao čovek koji je hteo da popravi stvari. Njegova usmena biografija koju mi je ispričao i pregled dokumentacije koju sam imao na uvid kada sam se vratio u Beograd, bili su dovoljan razlog da načinim angažovanu dokumentarnu radio dramu o Srebrovu koju možete čuti u celini na sajtu. Predamnom je bio namučen čovek sa polomljenom vilicom koji je imao dovoljno vremena da u “bosanskom paklu” koji je preživeo, razume tragediju nacionalizma.
U Mostaru sam 1996. godine načinio i ovu seriju fotografija koje gledate.
Slušaj:
Postavljeno: septembar 2012.
Duhovni testament angažovanog pesnika u dokumentarnoj drami Dragoslava Simića
S ne malim ponosom, kad za to iskrsne povod i prilika, navodimo neke nagrade koje su predstavnici beogradske radiofonske škole dobili na odgovarajućim evropskim festivalima. One nam služe kao potvrda naših vrednosti i dometa, kao overena rezervacija našeg evropskog mesta, opredeljenja i ugleda. Da bi nas prepoznavali i priznali, moramo se, bar ponekad, pojavljivati među onima od kojih to priželjkujemo. Onemoguće li nas, neće nam mnogo pomoći pravdanje o našoj superiornosti.
Omče onemogućavanja, međutim, popuštaju i kidaju se pa narcisoidno pravdanje ustupa mesto kreativnom dokazivanju. Čast da Radio Beograd predstavlja na uglednom italijanskom festivalu iz valjanog razloga pripala je dokumentarno-dramskoj emisiji o Vladimiru Srebrovu Dragoslava Simića. Uslov je bio da mora biti emitovana na talasima matične radio-stanice, pa je zato premijera izvedena kada smo je najmanje očekivali, 3. avgusta 2002. godine.
Reč je o još jednom „srpskom specijalitetu“ u radiofonskoj interpretaciji ovog autora o najnovijem „koncentričnom krugu“ Simićevog dokumentarizma. Nije ovo jedina njegova emisija sa svojevrsnom introdukcijom. Ali, ovde smo u prilici da čujemo razrađeni dokumentarno-dramski prolog.
Već od prvog dela, uvodnog, hronološkog istupa prepoznajemo neumornog tragaoca za autentičnim ličnostima, novinara koji neumorno mikrofonom odoleva „nepodnošljivoj lakoći bivstvovanja“. U tom prologu svome najavljuje nam i dokumentarnim zvučnim zapisom ilustruje svog protagonistu Milana Nikolića, rodom Srbijanca, poznatog široj javnosti pod pseudonimom Vladimir Srebrov. Prvi i poslednji put ga je Simić sreo maja 1996. godine u Mostaru, kada se ovaj svojeglavi, otvoreni, neshvaćeni, melanholični, temperamentni i čak zloupotrebljeni pesnik nalazio na „postlogorskom odsustvu“. Sve ostale koje najavljuje u ovom uspelom prologu Simić naziva svojim prijateljima, a ne tek pukim saradnicima.
Takav je i radoznali, poznati novinar Ejub Štitkovac, prijatelj Srebrovljev. Snimak knjigoljuba Dejana Tadića ostvaren je posredstvom telefona, ali iz te evokacije, na vreme pre deceniju i po, postaje nam jasniji lik pesnika žustrih pokreta i nemirnih očiju. „Pogled iskosa“ (matičarski rečeno) Mika Pavićević je uputio i ostvario i ovoga puta, tako da izaziva saosećanje, makar uz izvesnu distancu, koja, međutim, ne prerasta u ironični otklon.
U ovoj dokumentarnoj drami, dakle, slušamo autentičnu Srebrovljevu ispovest, a jednovremeno (baš kao u kakvom postmodernističkom ostvarenju) u Miki imamo njegovog paralelnog ili komplementarnog, a opet uspešnog tumača što je upečatljiv i dirljiv izraz našao u pismu koje je iz srpskog zatočeništva ovaj pesnik uputio malenoj kćeri.
Slušajući Miku kao Srebrova, ne uspevamo da izbegnemo asocijaciju na Nehruova pisma Indiri, ali i na pesničke i dnevničke zapise Stevana Tontića, na nesrećne pravce razvoja našeg nacionalnog pitanja poslednjih desetleća 20. veka – od breza do ruža na asfaltu. Elektronsku poštu je u radiodramski kod nadahnuto transponovao Milan Mihailović, posudivši svoj glas i nadimak čoveku koji, iako prijatelj, radije ne bi potpisao tekst o Vladimiru Srebrovu, pesniku koji ga je češće ljutio no oduševljavao, ali s kojim se, ipak, nije posvađao.
Žarko Obračević je sa proverenom i vazda dobrodošlom pouzdanošću kazivao odlomke iz dnevnika i nedeljnika naših. Neobuzdan Simićev kreativni razmah ispoljava se i u tome što već u prologu sam najavljuje kao svoga prijatelja muzičkog saradnika Marinu Marković koja je fragmentima Tošića, Stravinskog i Mihailovića, kao i njihovim relevantnim rasporedom i akcentiranjem, dala neupadljiv ali neizostavan dramski pečat Simićevoj emisiji.
R. Burić
Četvrtak, 5. septembar 2002.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
