Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Fotografije iz porodične kolekcije Vlade Đukanovića
Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Lična priča.
Spadam u one novinare koji mogu sa osećanjem ponosa da kažu da je ovo jedna od najboljih dokumentarnih emisija koju sam osmislio.
Zašto?
Kakav je to naslov “Đukanović i sin”?
Vlado Đukanović je srpski i jugoslovenski lingvista srednje generacije, rođen u vreme kada je roditeljima vaspitni idol bio maršal Jugoslavije, Josip Broz Tito, a partizansko vojevanje, sinonim borbe za slobodu.
U Vladinom slučaju “Đukanović” je otac i da nije bilo brižnog i inteligentnog starijeg Đukanovića oca, ova emisija nikad na ovaj način ne bi bila snimljena. Jednostavno otac Đukanović snima rođendane svog jedinca Vlade od njegove treće godine i čuva sve tonske tragove koje je napravio do Vladine četrnaeste godine. Zato ne treba da čudi fotografija malog Vlade koji drži igračku u ruci, rusku mašinku i negde imaginarno puca.
Još bolje će se razumeti to vreme kada se iza Vlade na slici vide, jedna peć na ugalj i druga slika, novi električni šporet.
Zato je danas skoro poučno čuti izvorno, za nekoga i nostalgično, o vremenu u kome su vaspitavane sve generacije tadašnjih mladih Jugoslovena, prema sadržaju i naslovima pesmica koje Vlada peva ili recitacije, sa trake oca Đukanovića. Te pesmice i razgovor oca sa “sinčićem” koje su preuzete za emisiju, sve je snimao uporni otac Đukanović, ne sluteći da će to jednog dana postati sadržaj radio emisije i kako se sada vidi Interneta.
Šta se dalje u ovoj emisiji koja traje 30 minuta dešava, posle Vladine četrnaeste godine, proverite sami. Ima tu i dela ozbiljnog života sada starijeg Vlade Đukanovića čiji je život ovom emisijom obuhvaćen u razmaku od preko 30 godina.
Vladu Đukanovića sam upoznao još početkom devedesetih dok je bio saradnik Instituta za Srpski jezik SANU. Predložio sam mu da piše jezičke komentare za emisiju “Nevidljivi ljudi”. Emisiju je osmislio Đorđe Malavrazić, a sve se dešava na Drugom programu Radio Beograda.
Vlado Đukanović dečak iz emisije i Vlado Đukanović danas. Ovaj snimak načinio sam u Kamenoj sali Radio Beograda tokom svečanog uručenja nagrade Radio televizije Srbije za lepotu govora „Radmila Vidak“ sreda 12. april u 12 sati. Predsednik žirija bio je Vlado Đukanović.
Emisija koju slušate snimljena je 1994. godine
Slušaj: (mp3)
Jedan od njegovih komentara sam sačuvao, napisan 25. maja 1992. godine, na kraju upisano mojom rukom kao predlog uredniku: “Jedan od komentara koji predlažemo”: “Neizmireni jezički dug Srba i Hrvata”,
klikni na sliku za tekst u pdf-formatu
Malo istorije vezane za saradnju Vlade Đukanovića i radija.
Tekst kucan pisaćom mašinom prikazan na ovoj stranici sajta koji je pisao Vlada 25. V 1992. naslovio je “Neizmireni jezički dug Srba i Hrvata”. Vlada je dopisao svojom rukom: “Emitovano na Drugom programu u okviru emisije 'Nevidljivi ljudi'”. Beleška ispod Vladinog potpisa “Ovo je samo jedan od tekstova koje predlažemo” dopisao je istog dana 1992. tadašnji redaktor emisije “Nevidljivi ljudi” Dragan /Dragoslav Simić/ potonji autor sajta “ARHIV SIMIC”. Tako je slučajno sačuvan ovaj članak koji u stvari govori kako je počela saradnja uglednog lingviste na radiju.
Vladin tekst sa svojom beleškom predao sam tada Đorđu Malavraziću glavnom uredniku Drugog programa sa idejom da Vlada radi svoje priloge za tu emisiju. Tako je počela Vladina saranja na Drugom programu 1992, a završila se u subotu 26. januara 2026. godine. Radio Beograd 2 objavio je u novinama tužnu vest: „Sa tugom, poštovanjem i zahvalnošću opraštamo se od našeg dugogodišnjeg saradnika Vlade Đukanovića (1960-2026) uglednog lingviste i urednika emisije „Put u reči“.
Vlada i ovaj novinar sarađivali su i u 21. veku. Tako je Vlada pored ostalih učesnika govorio i na Kolarcu prilikom predstavljanja Simićeve knjige „AUTOBIOGRAFIJA UŽIVO“, 22. maja 2007. godine.
Slušaj - Vlada Đukanović: (mp3)
Kada se danas slušaju ove Vladine reči deluju proročki jer sam upravo tako kako je on tada govorio kasnije objavio knjigu za čitanje i slušanje “Vek slikan mikrofonom” 2022. godine.
Friz na zgradi Kolarca. Foto D. Simić
Dobro veće.
Budući da se ta emisija na radiju zaista zove “put u reči” i budući da se ovde u glavnom o rečima radi, razmišljajući o tome šta reći večeras, pala mi je na pamet ona izreka koja glasi: verba volant skripta manent. Reči lete napisano ostaje. To je drevna latinska izreka i moram reči da sam dugo razmišljao, Bože, kolikim je generacijama ona prenosila ideju o kratkotrajnosti izgovorenog i dugotrajnosti napisanog. Ono što ste čuli, čuli ste. Ono što ste zapamtili, zapamtili ste. A ono što je napisano, to ćete pročitati još jednom i još jednom i još jednom, sve dok ne shvatite šta piše ili dok ne shvatite da ne možete shvatiti ono šta piše, svejedno je.
I bar dva milenijuma i kusur vekova je trajalo takvo stanje stvari, a onda se našao baš Dragan Simić da izda Autobiografije uživo i u knjizi i na CD-u i da tako ospori tu vekovima taloženu mudrost koju je prenosila ovu misao.
Kada uzmete ovu knjigu i ovaj CD, shvatite da sada možete slušati i slušati i slušati, sve dok vam je potrebno, sve dok ne shvatite šta je rečeno ili dok ne shvatite da ne možete da shvatite šta je izrečeno, svejedno je. Uz jednu dodatnu pogodnost, sada ne morate zamarati očni vid. I je to Draganu Simiću da prvi put radi ovako nešto.
Odavno već on ima ideju da reči jesu letačice, baš kao što ova latinska izreka kaže, ali da mogu i ostati sačuvane u zvučnim zapisima. Ja bih rekao da je on tu svoju ideju doveo skoro do samog kraja. U ovom trenutku kod njega i reči ostaju na CD-u i napisano ostaje na papiru. A mogao je da je hteo da napravi i poslednji korak, da na isti CD stavi i izgovoreno i napisano. Da na istom medijumu objedini i jedno i drugo i da tako ukloni još jednu prepreku uništavanju ove latinske izreke. O ovome je bolje što nije rećiću nešto na kraju.
Ja međutim znam Dragana Simića dovoljno dugo i znam da on nije od onih ljudi koji uništavaju bilo šta, pa i latinske izreke. On je od onih ljudi koji se trude da sačuvaju što se sačuvati može, a Boga mi i mora. Pre jedno desetak godina dok sam radio još u Institutu za srpski jezik, posle one nesreće koja je stala u dve reči - bljesak i oluja, neko je na naučnom veću instituta predložio da se formira dijalektološki projekat u okviru koga bi se snimili uzorci govora izbeglih Srba iz Krajine, ovde negde u okolini Beograda i inače po Srbiji, gde su ti ljudi bili smešteni, ne bi li se makar u iznudici na brzinu sačuvalo bar nešto od govora Srba iz tih krajeva.
Dijalektolozi su u tom trenutku imali jasnu svest o tome da će nešto biti za sva vremena izgubljeno, ako se ne reaguje brzo. I neko je na tom naučnom veću onako panično uzviknuo, nestaće srpski jezik ako to ne snimimo. I sećam se da sam ja u tom trenutku pomislio neće nestati srpski jezik, nije nestao i onih prethodnih desetak vekova kada nije bilo mogućnosti da se nešto snimi, kada su reči stvarno samo letele od usta do uha.
Ali da bi zaista bilo grehota ne učiniti nešto, makar u poslednjem trenutku, onda kada se to još može uraditi. Sačuvati ponešto za naučne potrebe. No to su naučne potrebe, ali ova priča govori nešto i o nama kao o narodu. Naime, mi smo se toga setili tek posle nesreće, koje je te ljude zadesila. A nije bilo teško setiti se toga ni pre te nesreće, niti kamo puste sreće bez ikakve nesreće. E, po tome je Dragan Simić retka srpska ptica.
On ima jasnu svest o tome da reči treba da ostanu i bez ikakve nesreće. On misli i na pretke i na potomke, kao da je poslušao one stihove Brane Crnčevića, koji kažu budimo potomci da bismo bili preci. On se u autobiografijama uživo upravo trudi da sačuva one reči i one glasove koji se sada mogu sačuvati bez ikakvih problema. Kao što se godinama već trudi da iz tame zaborava ugrabi one reči i one glasove koji su slučajno, nehotiće, sačuvani u zvučnim zapisima. Jer svesni smo toga; nije isto čitati prošlost na papiru i slušati prošlost uživo. Ljudi izgleda radije slušaju nego što čitaju, to je prirodno, valjda zato što je napor upola manji.
I možda bismo bili bolji učenici, one učiteljice života iz jedne druge latinske izreke da smo imali više prilika da slušamo istoriju. A o gledanju ne bih da govorim, to je izgleda najlakše, ali to nije večarašnja tema. Jedna od velikih prednosti ovog pristupa knjzi Dragana Simića je u čuvanju zvučnih zapisa, sada se opet vraćam pomalo na nauku, jeste jedna nit koja lingvistima bitno nedostaje.
Sva naša lingvistika u suštini počiva na pisanim tekstovima. Kao da nismo imali govornu istoriju. I u ovim tragovima zapisa koji su sačuvani, mi možemo uspeti da rekonstruišemo nešto, od prilike na onaj način, kao što tragove narodnog jezika nalazimo na marginama starih rukopisa.
Mi nemamo dokumenata o narodnom jeziku, mi zapravo ne znamo kako je srpski narodni jezik izgledao u 13. i 14. veku. Sve što znamo o tom jeziku jesu rekonstrukcije na osnovu onih malobrojnih zapisa, ponegde i natpisa. I nije ni čudo što ne znamo ništo o 13. i 14. veku, ali je čudo da mi nemamo sistematično skupljenih zvučnih zapisa o srpskom jeziku, bar od vremena od kada ti zapisi postoje. Danas više nije nikakav problem sistematično praviti te zapise, ali to niko u ovoj zemlji ne radi. I sutra kada se neki istraživač bude odlučio da proučava kako su Srbi govorili pre 50 godina, a to je 1950. i 60. godina, imaće problem da skupi relevantne zvučne zapise, odnosno veliki će rad prethoditi formiranju takve građe. I iako već 50-60 godina imamo mogućnost da proučavamo govorni srpski jezik, mi i dalje pretpostavljamo kada su dužine u našem standardnom jeziku počele da nestaju, kada je počela da se gubi razlika u kvalitetu između akcenata.
I još samo kratko o ovome, neka nije, možda Dragan nije, ali ja ne sumnjam da će vrlo brzo doći vreme, znači u narednih 10-15 godina kada će to biti sasvim normalno. Slučajno imam uvid u to šta se dešava sa prepoznavanjem govora. Ono što će nam tehnologija doneti u narednih 10-15 godina, biće, mogu slobodno da kažem, sada nezamislivo, a vrlo brzo ćemo biti svedoci toga da ćemo moći sve što je napisano da pročitamo i da to bude prepoznato bez prekucavanja i sličnih stvari.
Eto, toliko od mene.
Zgrada Kolarčeve zadužbine u Beogradu našem najstarijem kulturnom centru sagrađena je 1932. godine.
Foto: D. Simić
U dogovoru sa Vladom snimio sam tri od četiri predavanja koja je održao u prvoj deceniji našeg veka.
Slušaj - Da li su Srpski i Hrvatski dva jezika - nisu: (mp3)
Slušaj - Da li su Srpski i Hrvatski dva jezika - jesu: (mp3)
Slušaj - Da li su Srpski i Hrvatski dva jezika - videćemo: (mp3)
Slušaj - Detinjstvo: (mp3)
Hvala našem drugu i prijatelju Vladi Đukanoviću baš kako je u onoj beleški napisao sadašnji Glavni urednik ovog programa radija Ranko Stojilović.
петак, 30.01.2026, 09:00 -> 11:36
Слушајте „Пут у речи" и размишљајте о језику
Емисија Пут у речи овог петка биће посвећена недавно преминулом уреднику и аутору ове култне емисије Радио Београда 2 – Владу Ђукановићу.
https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5876331/slusajte-put-u-reci-i-razmisljajte-o-jeziku.html
Postavljeno: jul 2014.
Dopunjeno: januar, februar 2026.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi:
~ Knjige koje govore - Vlado Đukanović
~ „Govori da bih te video ~ AUTOBIOGRAFIJE UŽIVO“
~ Knjige za čitanje i slušanje
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
