Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com
Sretena Božića Vongara, (Vongar, čovek sa onoga sveta kako su ga nazvali australijski domoroci), upoznao sam u Melburnu 1993. godine. On je najznačajnji australijski pisac o Aboridžinima, rodom sa Bukulje iz sela Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. Gledate fotografije Sretenove porodice i komšija, snimljene u njegovom rodnom selu u kome sam bio godinu dana kasnije posle povratka iz Australije.
Slušaj: (mp3)
Iz knjige Ranka Burića
Izvanredno uspelu sintezu biografskog, političkog i kulrurološkog, Simić je ostvario u dokumentarnoj drami Vongar. Već u prvim sekundama emisije značajan je zvuk (slično zvuku drombulja), zvukove i krik koji nas začudnom snagom radiofonskog postupka za čas prenesu u tajnovite predele Australije. Ta muzika nedovoljno nam je poznata; taj krik, ti bubnjevi, udaranje kao kamena o kamen, izazivaju pažnju neodoljivo. Ovo nije emisija o muzičkoj tradiciji pa, dakle, njena prva zadaća nije upoznavanje sa muzičkim oblicima dalekih naroda. A opet, dok – ne samo na početku nego i kroz čitavu ovu dinamičnu dokumentarnu dramu – slušamo nepoznate zvuke, oni nas mame i navode na razmišljanja o australijskim domorocima, o njihovoj kulturi, rasi, sudbini, jezicima... Koliko ih danas tačno ima i kakav im je zapravo položaj? Na Tasmaniji ih više nema. Opijaju li se udišući benzinska isparenja? Služe li i danas policiji kao izvanredni tragači? Koliko i kojih njihovih etničkih skupina vodi poreklo od malajskog stanovništva? Odakle li su drugi? Kakav je njihov, ne samo rasni nego i jezički odnos sa Melanežanima i Papuancima? O tim domorocima u antropološkoj literaturi govori se kao o primitivnim sakupljačima i lovcima. Ta njihova muzika koju u fragmentima kratkim ili kao potku čujemo u Simićevom ostvarenju, jeste nam nepoznata i po malo tajnovita, ali pleni snagom i autentičnošću. Međutim, već nakon nekoliko trenutaka koje bez daha otpratimo, slušajući te zvukove, oni se majstorstvom Simića i tonskog mu satrudnika, stapaju sa pesmom domaćih ptica koja postepeno preovladava, pa shvatamo da nas to naš autor iz urođeničkog australskog vodi u pitomo šumadijsko selo, u sebi i nama drag ambijent da bi primenio svoj epistolarni i korenpodencijski metod, kao jedno od umetničkih sredstava kojima nam priča svoju dokumentarnu dramu. No, opet nas iznenađuje, jer ovde nije reč o klasičnom pismu olovkom, nego o tako nazvanom zvučnom pismu kakvo smo sreli u njegovoj emisiji Engleskinja iz Rušnja. Pismo je neobično i sadržaj njega oblikuje narodna sočnost, iskrenost i neposrednost. Ti su glasovi: "Sretene, ja sam Radiša Božić iz Gornje Trešnjevice; ti me dobro znaš; stariji sam od tebe tri godine. Poznajemo se, da se ne pričamo. Stoku smo čuvali zajedno i bili smo se i radili sve ono što nije valjalo kad smo bili mladi. Nego bi te pozdravio, da ti dođeš, posetiš nas što skorije. Pomogni nas malo u mukama ovima. Znaš da su sankcije bile, ratovanje, borba, jednako. Ali, najviše da dođeš da se vidimo pa nije važno za drugo ništa".
Simićev sagovornik koji piše preko radija postaje deo dokumentarne radio-igre u režiji našeg autora. Svestan da je dopisivanje javno, on smatra da se jednovremeno obraća slušaocu i svome rođaku u dalekoj Australiji, kome će Simić dostaviti celovitu emisiju i to neobično pismo. Time se, međutim, ne iscrpljuje taj epistolarni segment, jer pred kraj emisije nam se čita pismo koje je protagonist Sreten Božić-Vongar uputio našem autoru iz Melburna. Sam autor ne objašnjava kako je i kada boravio u Australiji, već nas uz zvuke tamošnjih zrikavaca ili cikada, lavež pasa, mešovit horski bruj, lakšu muziku ili svirku violine i klavira – na mah prenosi, kako pretpostavljamo, u Božićev sadašnji dom. Želja da se na smislen način protumači složenost Simićevog radiofonskog postupka i slojevitost ostvarenih emisija, navodi ili bolje zavodi kritičara na stranputice opširnih prepričavanja, pri čemu, na primer, muzička komponenta izaziva asocijacije koje, odustanemo li od njihovog izostavljanja, samo proširuju polje našeg tumačenja. Ako bismo hteli pribeći kakvoj-takvoj sistematizaciji, čitalac bi mogao da smetne s uma svoj rast pa raznobojnost, pa da pomisli kako je reč o vrlo uzbudljivoj ali klasično-hronološki ispričanoj, istinitoj priči. Simić koristi par prepoznatljivih efekata (ne toliko po poreklu i izvođaču nego po radiofonskom stvaraocu koji ih u svojim delima upotrebljava), da obznani svoj radijski rukopis nego i da podvuče uzbudljivije i značajnije trenutke. Ne koristeći te efekte premnogo već promišljeno, autor slušaočevu pažnju ne samo što drži budnom nego i napetom, pa i delovi koji se njima ističu tek tako dobijaju svoje radiofonsko a ne samo faktičko značenje i mesto. Autor nas opet suvereno vodi od Trešnjevice do Melburna, od urođeničkog sela do altinskih gudura, od posleratne do atomske problematike. Život Sretena Božića razotkriva nam priču kroz rođaka, sestre i snahe, kroz ispovest samog protagoniste, i opet kombinacija neposredno sačinjenog pa začinjenog tog tonskog zapisa i glumačke interpretacije pisanoga teksta kroz odlomke, predgovora jednog romana i izvodak iz drugog. Tu glumačku interpretaciju sa neobičnim i teško opisivim stilom, Simić je omogućio opet glumcu Miki Pavićeviću. Božićevi najbliži rodjaci pričaju o detinjstvu i odrastanju, radom praćenim šalama, što iskazuju spontano, prirodno. Božić govori sabrano, iskreno, tek sa po kojim anglicizmom, a upravo Mikina interpretacija Veličkovićevog predgovora našem prevodu Vongarovog romana Put za Bralgubabaru, čini da lepota prirodnog pripovedanja nije narušena suvoparnošću nego je dopunjena zanimjivošću štiva.
Sreten Božić, dobitnik brojnih književnih nagrada najprevođeniji je australijski pisac koji upravo o zemlji čijoj književnosti pripada, dugo nije nalazio izdavača; nije negroidni domorodac, Aboridžin Banumbir Vongar kako se potpisuje već naš zemljak. Simićeva dokumentarna drama jeste višeslojna i zanimljiva Božićeva radiofonska biografija. Mikrofonom beležeći pričanja o životu (kako bi rekla dr Maja Bošković-Stolić), sastavljajući svojevrsnu usmenu istoriju, Simić je doprinosio boljem uvidu u tokove savremene istorije. Čak i kada se pomisli i ako se dopusti da njegovi sagovornici iznose subjektivni stav i to kroz varljivo i pristrasno sećanje, oni sa znatnom ubedljivošću donose atmosferu vremena o kome govore; atmosferu koju statistika eventualno može samo da precizira a teško može da porekne. Je li Božićev otac zaista uhapšen zato što je nakon prethodnih govornika, ne osporavajući tačnost onoga što su rekli, zamerio da niko od njih nije pomenuo Boga ili zato što je sam prijavio višak žita kao i da li je više vremena posle Drugog svetskog rata proveo u zatvoru nego na slobodi – mi ne možemo suditi na osnovu dokumenata pa ni tvrditi. Ipak, ovakva svedočenja – ne samo u ovoj Simićevoj emisiji; ne samo jasno nego i pouzdano pokazuju stanje u vreme revolucionarnog žara i njime uzrokovane ideološke isključivosti.
Sklon učenju i naročito novinarstvu, Sreten Božić, sin politički nepodobnog oca seljaka, jedva u Užicu nalazi posao novinara. Tamo, bez posebne želje za rovarenjem i napadanjem, piše članak o jednom nedovršenom objektu i taj skoro naivni tekst napisan 1955. godine, dovodi ga dotle da ostaje bez posla. Peške obilazi redakcije po Jugoslaviji, traži nameštenje, nigde ga ne primaju; dolazi u Novi Pazar kod tada jednog od malobrojnih (ako ne i jedinog) privatnika, vlasnika novina. Saznaje da je i taj vlasnik bivši informbirovac i dalje pod strogim nadzorom. Tako nam Simić daje novi zvučni prilog u istoriji našeg novinarstva. Uvidevši da su sve njegove nade u kakvu-takvu pravednost i perspektivu u Jugoslaviji potonule, Božić 1956. godine beži u Italiju, a onda u Francusku, umalo se ne strmeknuvši niz strme pogranične alpske litice. Francusku ne doživljava kao idiličnu zemlju rada, obrazovanja i prijateljskog osećanja prema Srbima, već kao simbol loših osobina evropske civilizacije. U logorima za izbeglice životari se o čanku supe; na građevini se bedno nadniči na crno pri čemu gazda može da ne plati ništa, a otac gazdin štapom u ruci pazi “da slučajno ne predahneš”; Alžirac može da te iskasapi zato što si pobegao iz zemlje koja podržava alžirsku borbu za nezavisnost. Simić zbilja ima smisla za uočavanje i beleženje neverovatne stvarnosti. U Božićevom kazivanju, uznemirenim Mađarima, te 1956. godine, obećana je nova mađarska republika u nenastanjenim pustinjskim predelima Australije. Oni su poverovali, ali kad su videli u Australiji da od obećanja nema ništa, polupali su logor. O takvim događajima pišu se čitavi tomovi istoriografske i romaneskne proze, ali Božićevo kratko i nužno i nepotpuno svedočenje oslikava čestu težnju pojedinaca i čitavih ljudskih zajednica da negde otpočnu novi život u nekom nepoznatom nenaseljenom devičanskom području,a za mnoge porodice je pokušaj ostvarenja tog i takvog sna bio odlazak u neznane predele Azije, Afrike, Amerike, Australije i Okeanije. Tako se igrom slučaja Sreten Božić našao u Australiji.
Sreten Božić retko dolazi u zavicaj, retko piše, a Simić ga je opet pronašao i radiofonskom sintezom dočarao nam deo njegovog životnog umetničkog i antropološkog putovanja. Mnogo ubedljivije no da imamo sve Božićeve knjige, upravo nas podstičući tom sintezom da ih potražimo i pročitamo; da uopšte ne smetnemo s uma neobičan ali važan doprinos australijske domorodačke kulture sveukupnoj ljudskoj riznici. Kulminaciju Simićeve sinteze čini nadasve neobičan spoj naše narodne pesme "što mi ljubav za ljubav ne vratiš" uz krasnu duboko osećajnu pratnju narodnog orkestra pod Carevčevom upravom i začudnog tajnovitog domorodačkog pevanja i sviranja – susreli su se kroz Božićevu sudbinu, a u toj jedinstvenoj Simićevoj zvučnoj slici i emisiji – narodi sa dva kontinenta susreli su se duševnošću i srcem, tvoreći jedinstvo, raznoličje koje sokoli i nadahnjuje, a u najmanju ruku budi pažnju prezasićenog do tromosti dovedenog slušaoca. Može li se tom autentičnom duhovnošću i kulturom odoleti u unifikaciji i izumiranju – jedno je od pitanja na koje nije ni lako dati jednoznačan odgovor s obzirom na konkretno istorijsko zbivanje, izrazu koji bi mogao da pruži smisao odupiranju tom zbivanju što čini slojevitost Božićevog odnosno Vongarovog života.
Postavljeno: april 2012. / maj 2014.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
