Milorad Cvetković

Čokoladni zec

Kapi kiše sa tavanice razlivaju se po trpezarijskom stolu, sudaraju i sastavljaju gutajući jedna drugu. Taj komad nameštaja od trešnjevog drveta, skupe ručne izrade čuvenog majstora Svilarevića, upija ih a onda, nemajući kud, te kapi lupkaju po golom podu sobe.

- Zašto sam, uopšte, dolazila i da li je vredelo da prevalim toliki put i ostavim iza sebe beskrajne daljine samo zbog sećanja i uspomena. Zašto, kad kažem "uspomene", moram da zaplačem; kao da je toj reči zabranjeno da znači isto što i sreća - govorila je toliko glasno da pokisli vrabac na simsu zgrade nije imao vremena da prhne u olovno nebo. Strovalio se i, najverovatnije, pukao kao ćup na uglancanom asfaltu ulice Majke Jevrosime.

Putujući cela dva dana stigla je trapavim vozom iz Nedođije sa kartom u jednom pravcu, namerna da u Beogradu zauvek ostane i zaboravi reči "daleko", "daljina", "predaleko"... Više se plašila da se vrati nego da ostane. Taj povratak bio bi duži od dolaska, uvek je vraćanje neuporedivo sporije. Znala je da je njen dolazak ustvari povratak jer čovek nezna koliko će puta negde doći i šta može, osim smrti, da prekine tu beskonačnu traku kretanja. Tanušna kao vreteno, lomljiva poput sasušene trske, stajala je kraj dugačke kolone taksi vozila sa putnom torbom i kesama otežalim od slanog peciva, kuvanih jaja, mladog sira, štrudli sa makom i jabuka kolačara. Prtljag se pretvarao u kamenu gromadu a ona je bivala sve umornija.

U ušima nosi kloparanje točkova po šinama uskog koloseka i pisak parne lokomotive, dva najprisutnija zvuka na dugom putovanju starim vozom. Odeća se oseća na dim sagorelog uglja a desni rukav gotovo da se izlizao od trljanja metalne pločice sa upozorenjem "ne naginji se kroz prozor!". Zglobovi trne kao da su tuđi, oči su joj umorne od gvozdenih kapaka koji se dva dana nisu sreli u tački dodira što se zove san. Da je bilo želje za spavanjem izgledala bi odmornije, lepše, sređenije, privlačnije - ovako, iako zgodna, podsećala je na razvezanu vreću, raštimovani muzički instrument. Nije htela da spava niti da sanja na toj mučnoj ali važnoj putanji sudbine. Za nešto što se maločas završilo obično se kaže "bliska prošlost" jer, i nimalo važna slika nečega što je bilo pa nestalo može, često, biti dragocena za ono što nije ni bilo ali će tek doći.

Kao na znak palice nevidljivog dirigenta prestala je dosadna melodija kapi koje su dobovale po stolu, po zvuku sličnom kucanju na vrata nezvanog gosta sumnjivih namera. Utihnulo je ono bolno zatezanje u mišićima i mogla je mnogo opuštenije da razgleda sobu u potkrovlju vremešne zgrade posustalog krova neotpornog na kišu, vetar, sneg i gošću pristigle iz Nedođije prugom uskog koloseka.

- Prostrana je i svetla - zaključila je kao da je kupuje ili prodaje - ali, gotovo prazna i godinama zatvorena kao krletka, podseća na kutiju, neraspakovani poklon, iznenađenje neobično samo po sebi. Sem nje, koja je služila i za obedovanje i za istraživački rad i za odmor, bio je tu, desno od hodnika, i mali sanitarni čvor sa pokvarenim slavinama i keramičkim pločicama boje kornjačinog oklopa. I...to je sve od brata koji će, možda, doći jednom iz tog Calgaryja.

Hodala je tom prostorijom kao po brdašcu od valovitih izbočina nastalih igrom vlage i letvica parketa nizanih u pravilne šare riblje kosti.

- Ovde ću živeti, patiti, poludeti i umreti - rekla je jedva čujno, rešena da i poslednju paru skromne ušteđevine uloži i sredi ovaj dar, uspomenu, poslednje boravište. Oslobođena okova zamora, krenula je u pretraživanje vitrina i ormarića. Pronašla je, najpre, brdo ljubičastih fascikli utegnutih belim pertlama, na stotine listova herbarijuma krcatih presovanim biljkama iz familije močvarica dugih latinskih naziva.

Sa hrpa knjiga i rukopisa iz botanike oborila je nehotice srebrni novčić sa likom nekog cara; zveknuo je o pod. Kleknula je i uglačala ga rukavom; na njemu je pisalo Constantinus, a na naličju se nazirala uspravna figura ratnika koji je držao koplje. Na tri toma vrednog izdanja Encyclopedia Britannica stajalo je nekoliko naliv pera, praznih svezaka karo-papira i kutija Nivea pomade. U činiji od češkog porculana ležala je lula od tikovine sa obgorenom oznakom Milton Club-London, prazna srebrna kutija za duvan bez inicijala, sa crvenim rubinom u sredini poklopca, džepni sat Eterna i razglednica sa ostrva Sciatos od nepoznate ženske osobe. Na mikadu od finog mohera primećuju se tragovi moljaca; na čiviluku, ukucanom u zid pored kalendara iz 1989. visi nekoliko košulja, foto aparat Rolleflex, i kačket iz zanatske radnje Nenadović, od krokodilske kože sa velikim opšivenim dugmetom boje jeseni i trajno useljenim mirisom bratovljeve kose.

Umalo da se sruši od sreće kada je u velikoj staklenoj tegli ugledala figuru zeca, čokoladnog zeca. Ništa je toliko nije obradovalo u ovom zaboravljenom stanu, ništa kao taj zeka sa čijih je leđa vreme skinulo staniol i ostavilo samo telo od čokolade. Kao da je izleteo iz šešira mađioničara, izgledao je previše stvaran, onakav kakvim ga je brat, nekada davno, opisivao.

"Jednom kada dođeš, bilo kada, a bilo kada doći obično znači i ostati, naći ćeš čokolodnog zeca kog si uvek želela a nisi imala nikada", bogomoleći je izgovarala bratovljevo obećanje u predvečerje jednog davnog Božića. Posle ovog susreta sa igračkom koju prvi put vidi a kao da je ima vekovima, sve joj je postalo manje važno: i kolekcija biljaka močvarica i botanički atlasi, srebrna kutija za duvan sa crvenim rubinom u sredini poklopca, baš sve...I sve može da postane tuđe: ali čokoladni zec pripada samo njoj; kao da ga je rodila u nekom vantelesnom začeću sa meteoritom koji je pao nasred pruge uskog koloseka da prepreči voz kojim treba da stigne do ove sobe. Nezna kako, verovatno sasvim slučajno, ili možda, zbog još neiščezlog mirisa daljine, setila se panorame širokih ravnica koje je, kao kroz objektiv kamere, posmatrala radoznalo dok je putovala za Beograd trapavim vozom iz Nedođije.

U tom trenutku neko nalik na debelog neurednog konduktera, možda baš on, pokucao je na vrata kao kada traži vozne karte na pregled. Uleteo je do polovine hodnika ozbiljnošću kojom se uručuje sudski poziv i bez reči joj, na oznojene dlanove, stavio knjigu crvenih korica, roman Davida Albaharija Snežni čovek. Snažno je zalupila vrata, gotovo da je udarila u leđa nezvanog gosta, sasvim sigurna da je to kondukter iz trapavog voza, izvukla golubovo pero ubačeno u knjigu na pedesetidrugoj stranici i pročitala:

"Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za "putovanje", posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim".

Kapi kiše sa tavanice ponovo se oglašavaju po površini trpezarijskog stola od trešnjevog drveta. Učinilo joj se da čokoladni zec pomiče levo uvo i da šapicom češka čokoladnu njuškicu. Soba u kojoj je ponestajao vazduh, kao da su je gradili majstori za čardake ni na nebu ni na zemlji, lebdela je između ponoći i jutra poput loptice od celuloida.

Oči čokoladnog stvorenja, sve što je volela imalo je ime stvorenje, te oči kao dve čiode, imaju metalni sjaj i ne trepću. U bljesku tih čiodastih ogledala lepo se ocrtava voz, na čokoladnoj životinjici pomeraju se rebarca; miče ih neki meh samo koliko treba da se nejako telo ne rasprsne u komadiće čokoladne grnčarije. Dohvatila je fotoaparat sa čiviluka, da uslika taj prizor.

- Fotografija, to je samo ulovljeni trenutak života. Za istinu o svakom trenu života trebalo bi hiljadu, stotine hiljada crno belih slika da bi se objasnila priča o čokoladnom zecu. Mašila se za kesu da čokoladnog zeca ponudi mrvicama štrudle sa makom i komadićem jabuke kolačare. On je odskočio među knjige o biljkama močvaricama i kliznuo u činiju od porculana.

Čula je samo njegovo disanje i kuckanje srca ne većeg od lešnika. Čitala je glasno, sve glasnije, i opet se jedan pokisli vrabac strmoglavio i, najverovatnije, pukao kao ćup na uglancanom asfaltu ulice Majke Jevrosime.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad