Dan i noć i opet dan

Dragoslav Simić

Beleška autora: Priča je napisana 1980, a fotografija snimljena 2011.godine.

Toga jutra, ko zna zbog čega, gužva na gradskoj autobuskoj stanici bila je veča nego obično. Čovek uspe da ugura dečaka i ženu u prvi autobus koji je naišao.

Znao je da će se sa ženom naći u podne, nasamo. Taj sastanak trebalo je davno zakazati, ali ga je on godinama odlagao. Danas sve mora da se reši, mislio je dok je ulazio u jednu od zgrada na bulevaru u kojoj je bio zaposlen. Vruć, suv vetar, vitlao je ulicama i unosio nervozu. Kad čovek uđe u kancelariju oseti svežinu, ali več posle kratkog vremena, sparina se uvuče i u njegovu sobu.

Oko podne, buka koja je dolazila sa ulice postade nepodnošljiva. Tramvaji puni putnika, kamioni koji su vukli šut sa obližnjeg gradilišta, saobraćaj. Zazvoni telefon. Čovek diže slušalicu.

~ Da, znam. Kao što smo se dogovorili, rekao je.

Na zidovima je bilo okačeno nekoliko reprodukcija sa motivima koji se viđaju svuda, bez neke vrednosti, tek da se razbije monotonija prostora. Učini mu se, slike liče na ispran veš. Pogleda na sat. Bilo je podne.. Nervozno stavi potpis na neka akta i zaključa fijoku svoga stola. Osim njega u toj prostoriji nije bilo više nikoga.