Milorad Cvetković

Lenka

(Sasvim neočekivani susret sa Borom)

Nešto teško, tegobno i otužno, pritislo je sokake najneobičnije varoši na svetu. Sručilo se na plotove, ćeramide i kapije. Ne može se opisati to što visi sa neba i leluja nad glavama ljudi. U dvorištima gde rastu ruže-mesečarke, u kasabici gde često svraćaju karavani trgovaca, vekovima se ne menja slika pred veliki pravoslavni praznik. Muškarci kolju svinje i pevaju, čereče slaninu “na kaiševe”, prave čvarke i spržu, stavljaju meso na žar a posle luduju - bacaju pare ciganima u trube i piju dok ne popadaju ispod stolova “Điletove” kafane. Za to vreme žene kuvaju kupus u velikim zemljanim ćupovima, služe goste kafom iz malih bakarnih džezvi, doje i uspavljuju decu, čekaju muževe i noć. Pustu noć.

Iz daleka putuje pesma, lepa, umilna, i čuje se sve jače. Kao da se spušta niz beskrajno visoke mesečeve lestve okovane srmom i medom. I radosnice i tužbalice, koje tako besomučno dugo putuju, nisu samo pesme da bi se tim imenom zvale, nego sevdah što se lepi za dušu kao katran. Steže oko srca, cedi iz grudi zadnje kapi ljubavi i nadanja. Kažu da od davnina neki čudan vazduh, šta li, silazi sa Pržara, donosi pesmu, pomamu i južnjački bes, neku nevidljivu silu. Čudno se zove, ime mu je dert. Od njega, od tog derta, podilaze žmarci, razliva se nekakva milina po telu, muti se razum, krv uzavri, sve kipti, “i gora i voda”. Kao što se iz zrelog voća cedi sok, tako iz srca nešto kaplje, a nije ni radost, ni tuga samo, ni bol da zaboli. Nego dert koji samuje, ćuti, pa plane, bukne i pretvori se u vulkan od koga duša klone u čežnju, želju da se ostvari neostvareno, ljubi i voli nikada ljubljeno i voljeno.

Kada se ljudi premore od pevanja, pa iz osušenih grla ponestane glas i dertlije krenu kućama, eto slavuja, nebeskih pevača. Zovu ih pile, “slavej-pile ne poj rano, ne budi mi gospodara”! A varoški imućnici i gospodari, u odajama od svile i kadife, dobro skriveni iza gustih zavesa, kada prebroje dukate i sav imetak, skidaju sa svojih ljuba “srmanli-jeleke” i lake dimije. I miluju ih, miluju dok se ne oglase prvi petli. Tako žive gazde. Gazdaški.

Njemu, mladom pa rastuženom, nije do veselja. Da se on pita slupao bi trube i daire, ućutkao sve ptice, dao bi sve, i ono što nikada nije imao, samo da usta spusti na to zanosno belo, uzigralo grlo. Da ima nju, Lenku, kći gazda Jordanovu, pa kako bude.

Na grudi je pljusnuo bokal vode da utoli momačku vatru, zadenuo grančicu bosiljka u košulju i sačekao da padne mrak. A mrak je ovde gust, “tamnina da se ništo ne vidi”! Stavio je kuburu u pojas i sjurio do potoka. Osetio je kako mu se srce propinje do grla i mlaz hladnjikavog znoja od kojeg se lepila košulja na leđima. Njena kuća je uzdignuta, na bregu je, nadvisuje sve druge u “dživdžan-mahali”, otac joj je bogat i silan, ima dućane, konje, magaze prepune vina i stare rakije, puške-sačmare, sluge i služavke, bogatstvo neviđeno. On, Ljuba, siroče je iz “Dunkine” familije. Potkiva konje, čisti dućane i voli Lenku. Umire za njom.

Odeven u odoru noći, omađijan i uzbuđen, odlazi na potok. On je plitak, brz, njegov reski žubor mu smeta da smireno uživa u svakom zvuku koji stiže iz njene avlije. Zastaje da odmori, traži naslon na dubici stare natrule vrbe odakle može udobno i čežnjivo da posmatra laganu šetnju mesečeve pogače po nebeskom beskraju. Čini mu se da ga sa te visine, sa neke od zvezdanih poljana, posmatraju radosne majčine oči, zauvek budne, kakve ih pamti. U sumaglici sećanja, dok misli na Lenku, javlja se i lik oca; “dok imaš mene i dok ja imam tebe, tako lepog, stasitog i vrednog sina, i Bog će nas čuvati”, tako je govorio i nestao jedne noći. Jedni su govorili da je živ i da je na službi u vinarskom podrumu nadaleko poznatog vlasotinačkog bogataša, drugi su čuli kako je otišao u kaluđere i ubrzo umro u nekom metohijskom manastiru. Bio je mali i nije mogao da ga traži, sada je mlad i sirot, ali njegovog oca više niko ne pominje u varoši. Sam je sebi i otac i sin jedinac, usamljen u ovoj noći požude, jedino ga nebo i mesec podsećaju da je nad njim i u njemu nešto minulo, daleko. Ono što je duboko potisnuo u nepoznate predele duše zatitra ponekad u momačkim grudima pa utihne kao i svako tužno sećanje.

Odlučio je da se približi kući voljene, da dotakne visoku portu, oseti miris njene kože, kose. Izbliza će lakše podneti samoću, zaspaće mirno, umilnim snom jagnjeta. Uspuzao se uz ćuvik i stigao neopažen do zida opletenog bodljikama kupina. Odavde se jasno čuje žagor služavki i rzanje konja, lavež pasa, razjarenih zbog prisustva uhode, neznanca koji se, nezvan, odvažio da cunja po imanju uglednog hadžije. Gazda Jordan je, znači, tu, došao je s puta sa prepunim bisagama robe i para. Posluga unosi u magaze tovare uštavljenih koža, soli i začina od čijih oštrih mirisa frkću izmoreni vranci i riju kopitama. Umoran je trgovac, srdit, hadžijski strog; moraju svi u kući pokorno da ćute, večera za gazdu se sprema brzo, svako dobro zna svoj posao u kuhinji, ostavi i podrumu. Bogata je to večera, sa mnogo jagnjetine, vrelog hleba pečenog u vršnjiku i hladnim vinom u bokalu iz kojeg samo on pije.

I Ljubu podilazi jeza od strogoće Jordanove; visokom i lepom imućniku sa čijeg jeleka trešti dugmad od zlata i ćilibara, prkosnom gazdi klanja se u čaršiji i staro i mlado. Kada bi doznao da siromašak voli njegovu kći, sasuo bi mu kuburu u prsa i kućerak u pepeo pretvorio. Ne, Ljubu nije strah, pali po dogovoru grančicu šiblja i maše ka prozoru Lenkine devojačke sobe. Ona otvara, čuje se škripa šarki, u ruci drži lampu koja osvetljava njeno lice i ramena zasuta dugim pletenicama. Čini mu se da jeca, šapuće:

“Ljubo, Ljuuubooo ... šta čekaš?! Vodi me odavde, ako me ne daju za tebe, ukraću konja da pobegnem, ovako više ne mogu. Drum je carski, širok, a moja duša je bolna jer te volim”!

Lenka, vilinski zanosna, stajala je tako još neko vreme, zatim je plamen u lampi nestao i opet je sve mračno. Konji više ne ržu, služavke spavaju u odajama iznad podruma gde su bačve sa starim vinom i ljutom rakijom. Sve je utihnulo i propalo u mrak, kao da nikada više neće ozoriti.

Ugasio je ugarak, preskočio potok i krenuo kući lebdeći od sreće tesnim usnulim sokacima. Niz kaldrmu teče mesečina, na njoj se ogledaju zvezde, sa nje ni kiša-tužbalica ne može obrisati suze devojačke i momačke. Sa kaldrme uvek odzvanja pesma; i kad je dotakne uvela ruža, i kada po njoj klepeću nanule udavača, i kada zvone kopita gazdaških konja.

I kada mladoženja vodi svatove i kada nekog poslednji put iz kuće izvode. Kaldrma je muzički instrument, svaki kamen, granit, belutak, oblutak, ima svoj zvuk, boju, priču i pesmu. Kaldrma je, Ljuba to zna, čaršijski svirač i nevidljivi pevač koji nikada ne spava, i ove noći samo njemu došaptava milo ime hadžijine ćerke, “Lenka, Lena, belo Lenče, karamfilj devojče...”

Zastao je pred kućom baba Zlate, tu uvek voli da predahne, zagledan je u sobu čiji su prozori okrenuti ka malenom vrtu prepunom ruža; svanuće a još gori lampa, okrugli kolut slabašnog svetla ocrtava se po niskoj tavanici. Zavesa je blago razmaknuta - vidi Boru kako sedi za stolom, nagnut je, umišljen. Došao je iz velikog grada gde žive učeni ljudi, došao iz ,,belog grada,, a danima ne izlazi iz kuće. Zatvorio se kao osuđenik, nikome ne otvara vrata, retko uzima hranu, kažu da piše knjige, da je već poznati pisac. I da mnogo pati zagledan u jednu uvelu ružu na malom baštenskom stolu ispod krošnje oraha. Pričaju i to da ga je velika tuga obuzela zbog neke lepe siromašne Stane. Pričaju, razmišlja Ljuba, a možda je i stvarno tako, zašto bi piscima bilo zabranjeno da vole - ako ubogi i siroti žele da ljube, i pisci bi hteli to isto, samo jače, bolnije, vatrenije.

Ljuba je hteo da je da ga pozove, znaju se od malena, kupali su se zajedno, preskakali plotove i brali gazda Mladenove dunje. Hteo je da mu se izjada, da mu ispriča sve o sebi i Lenki, jedino bi dobrodušnom Bori mogao sve da kaže, on bi ga sigurno saslušao i razumeo. Ko zna, od svega toga nastala bi možda pripovetka ali on se posle toga glave ne bi nanosio. Nećkao se da uđe u dvorište, da mu pokuca u pendžer, i da ga pita da li je i on, pisac, njegov drug iz detinjstva, stvarno nesrećno zaqubqen, ili po varoši tu priču šire pijandure i dokonjaci. Nije ga pozvao, nije ga pitao, nije smeo, Bora je gospodin došao iz velikog grada, šta ako ga odbije, ako ga ne prepozna, šta ako se uobrazio? To bi ga, nesrećno zaljubljenog u hadžijinu kći, zabolelo i ponizilo. Neka, bolje je da produži kući.

Omirisao je grančicu bosiljka i duboko uzdahnuo. Prekrstio se i pogledao u nebo. Zvezde su se razmakle tek toliko da se pojave Lenkine uplakane oči. Svanulo je, i u tom trenu iz Gornje mahale ponovo su grunule trube.

* * * * * * *

Filip je dodirnuo dugme na tastaturi i preselio slova sa svetlucavog monitora u čarobne lavirinte fajlova, u nevidljivu, neprikosnovenu imperiju kilobajta. Lenka se preselila u magiju i beskraj kompjuterske čarolije, Filip je zadovoljno pucketao prstima, već mesec dana piše temu “Da sam junak iz dela Bore Stankovića”, stalno nešto popravlja, dograđuje, strepi. Dosta je, ovo je konačna verzija koju će predati Damnjanu Popoviću - Popu, profesoru srpskog jezika i književnosti. On je strog, zanesen orijentalnim fatalizmom, udovac zaljubljen u ribolov i velikog pisca; za njega je svaka prava žena Koštana, svaki boem je Bora, a najlepša varoš staro Vranje. Takav je, ali neće biti ravnodušan kada pročita njegov maturski rad.

Otškrinuo je prozor i u sobu se sjurila svežina jutra, podgrejao je mleko i čitao stare oglase u bajatim novinama: “prodajem stan u Hadži Milentijevoj, renoviran, uknjižen”, “proričem budućnost, uklanjam crnu magiju”, “lepa plavuša, tigrica iz tvojih snova, odvešće te na deveto nebo” - šifra: “trebaš mi ti i tvoja lova”.

- Tlap, tlap, tlap, bla, bla, bla! - nervira se Filip - u ovoj zemlji se ništa ne menja, oglasi su bajati, stare vesti postaju nove, novo brzo ostari, jedni gude, drugi sude, treći lude...

Sa obližnjeg gradilišta zvrnda kran, brundaju kamioni, zidari se dovikuju i pevaju na skelama. Filip strepi od dolaska gazdarice, te zadihane debele brkate gadure u izlizanom penjoaru, sa brdom viklera u kosi. Trabunjaće kako previše troši struju, kako je sve skupo i kako jedva sastavlja kraj s krajem. Treba se izgubiti iz stana, pobeći.

Dan će biti lep, bez kiše, prognostičari su javili da će se “topla vazdušna masa zadržati na balkanskom poluostrvu još nekoliko dana”. Filip brzo priprema mamce, crviće i kesu sa užinom, sve to pažljivo stavlja u ribarsku torbicu, još jednom proverava štap. Da, da, najbolje je da ode na reku i peca. Sve do večeri, do kasne mesečine, do duboko u noć. Dok vrbe ne zaplaču i štuka ne zaspi. Vratiće se kad reci ispriča sve.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad