Mirko Pavlović

Sada živi u Njujorku.

Znam ga od detinjstva. Vedar ćovek, kome je ženski deo Evrope uvek bio naklonjen. Kelner u Minhenu, poslastičar, električar, moler, roštiljdžija, kuvar, barmen, član KUD „Abrašević“ i ko zna šta je još radio, nikad nije voleo istoriju. Ostaće zapamčen na estradi jer je osamdesetih godina prošlog veka organizaovao za beogradsku „Adriju“ dolazak u Jugoslaviju čuvenih cirkusa iz Italije, Mađarske i Rusije. Iz te serije ostala je antologijska pričica „Da li je slon sahranjen u Osjeku“.

Rođen u Beogradu, pred stavljanje ove priče na sajt, poslao mi je biografiju koja je sama za sebe scenario za neki film. Za ove detalje nisam znao iako smo bili „drugovi iz kraja“, od detinjstva.

“TOKOM RATA, TATA ACA JE NAPUSTIO MAMA SLAVKU RODOM IZ POŽAREVCA I OTIŠAO U MINHEN, VALJDA KAO RATNI DOPISNIK, SA DOZVOLOM. MAMINI RODITELJI NISU DALI DA I ONA IDE. ONDA JE SLAVKA ODLUČILA DA ODE SAMA ZA ACOM, I NIKAD NIJE STIGLA, A ACA SE VRATIO U BEOGRAD DA VIDI ŠTA SE DOGODILO, I JEDNOSTAVNO ME KIDNAPOVAO. ODVEO ME JE U MINHEN 1943. TAMO SAM ŽIVEO SA NJIM I ITALIJANKOM REĐINOM, JER SE ON VEĆ SPETLJAO SA NJOM.

TAKO JE BILO SVE DO KRAJA 1944. KADA SU NJEGA NEMCI UHAPSILI, A ON REKAO REĐINI DA SAMNOM ODE U ITALIJU DA ME NE BI ODVELI U LOGOR. DOGOVORILI SU SE DA SE POSLE RATA NAĐU U ZAGREBU KOD ACINE SESTRE. REĐINA ODE U TRST I ZAPOSLI SE U BOLNICI. MEĐUTIM POVERI SE GAZDARICI KOD KOJE JE NAJMILA SOBICU, I JEDNOG DANA KADA JE DOŠLA SA POSLA, NE NAĐE ME. GAZDARICA PRIJAVILA KARABINJERIMA DA SAM SRPSKOG POREKLA.

TEK KRAJEM 1945. GODINE, REĐINA ME NAĐE U ZBIRNOM LOGORU U NAPULJU I VRATI. DVA PUTA JE NJU ACA IZ JUGOSLAVIJE SLAO U ITALIJU DA ME NAĐE JER JE JEDINO ONA MOGLA DA PREĐE GRANICU. PRVO SAM BIO U LOGORU FORLI KRAJ FIRENCE, A ONDA U LOGORU EBOLI KRAJ NAPULJA ODAKLE ME JE I VRATILA U BEOGRAD, A ACA I SLAVKA SU SE RAZVELI.

IMAM I JEDNU SLIČICU SA ŠAJKAČOM I KOKARDOM IZ TOG LOGORA, JER SU ME TAMO SRELI NEKI SLAVKINI ROĐACI IZ POŽAREVCA KOJI SU BEŽALI OD PARTIZANA, PA SU ME SLIKALI. TA SLIČICA JE DOSPELA U SRBIJU TEK POSLE 20 GODINA PREKO TETKA LULE, KOJA JE USPELA DA NAĐE TE ROĐAKE U AUSTRALIJI PREKO CRVENOG KRSTA.

I OVO DA ZNAŠ. TATA ACA PAVLOVIĆ BIO JE POZNATI PREDRATNI BEOGRADSKI NOVINAR. MALOG RASTA, LEPUŠKAST, ŽIVA VATRA ZA SVE MARIFETLUKE. POSLE RATA BIO JE JEDAN OD OSNIVAČA EMISIJE RADIO BEOGRADA “VESELO VEČE”, A SIGURAN SAM DA GA LOLA NOVAKOVIĆ JOŠ PAMTI.”

Kratka smešna priča

Saga o Borivoju i bicikleti

Nedelja je. Beograd koji pamtim iz detinjstva, daleko je od centra grada. Periferija počinje da se budi u svoj svojoj lepoti i raskoši. Već se čuje dečja galama, svađanje komšinica i izvikivanje Cigana; popravljaju kišobrane, štimuju klavire. Taman se sve smirilo kad se začu kikotanje i podvriskivanje komšinice Ruže koju njen muž Milovan golica. ( Bože, šta mu to treba sabajle na prazan stomak? ).

Pisac pred praznim papirom. Šta sad?

Kako Beograd, tako i Borivoje počinje da se budi ozaren i srećan. Sanjao je vilu Ravijojlu i njene druge. Trčali su, pevali i skakali po livadi, ali Borivoje zakači nogom o neki koren, pa tresnu na ledinu. U tom momentu uključi se radio i grmnu pesma: “Sa Ovčara i Kablara”. On se od iznenađenja strmeknu sa kreveta na patos i poče da se dernja na čudovište u kavezu: “Ućuti bre!” Papagaj je krestavim glasom pevao: “Mi smo Titiovi, Tito je naš”. Borivoje se svima hvalio kako je u Brazilu kupio papagaja koji govori. Ustvari bio je to kikirez iz sela Veliko Laole.

Protegnu se Borivoje dva - tri puta, ode u kuhinju da pristavi lonče za kafu i u kupatilo da se malo sredi. Rešio je da se prošeta. Dok je pijuckao kaficu i čitao “JEŽ”, pade mu na pamet da ode do Ade Ciganlije i to bicikletom. Što na umu, to na drumu. Krenu ti on tamo gde je naumio.

Vozi polako jer gleda narod oko sebe, a voli da i oni vide njega. Kad kraj puta neka baba dere se iz sveg glasa. Priđe joj bliže, pa je upita šta joj je, a ona odgovori: prostačino. Nikad nisi bio u operi, zar ne čujes da pevam “ Karmen?”
Ustuknu Borivoje i krenu dalje: ako je ona Karmen, onda sam ja Pavaroti.

Tera on bicikletu lakim kasom, kad mu se pogled zaustavi na dvoje mladih koji su se jurili oko jednog drveta. Ustvari, ne. Ona je jurila njega. Ona nežna i lepa, sva crvena u licu, a on kao limun žut pa jos bubuljičav. Leže momak umoran od trčanja, na travu, a mladunica pristiže pa poče da ga ljubi i da mu nesto šapuće.

Bre, ala je ovaj neki mamlaz, reče Borivoje, a sećanja se vratiše unatrag pedesetak godina, kada je i on trčao sa školskom drugaricom oko drveta, ali ovoga puta ona je bila žuta, a on rumen i razbarušen. Ah, sećanja, sećanja koja razdiru srce i tope dušu kao da su čvarci.

Iz tog romantičnog razmišljanja trže ga smeh, jer se onaj umorni momak pretvorio u grmalja koji ponese devojku, te je okači na drvo, a on se na nju zakači. Vidi, vidi, pa ovaj i nije neki šonja kako sam mislio. Ostaću malo da vidim šta će se desiti, ~ dogovori se sam sa sobom Borivoje. Posmatra on scenu kao da je u pozorištu. Poče polako da ga obliva hladan znoj, a usta otvorio pa sve mljacka kao da jede svinjsku glavu u škembetu.

Kad je bilo najzanimljivije za gledanje, trže se: E, ovo zaista nema smisla da gledam, nego da krenem dalje. I taman kada je hteo da uzjaše bicikletu, pojavi se njegov komšija Žika mesar, koji zastade da vidi zašto se na drvetu njišu grane kada ne duva vetar. Kada je mesar shvatio šta, kako i zašto, ušmrknu i poče da bogoradi, a Borivoje ga priupita: “Zasto Žiko tako prostački, zar te nije stamota?” “Ma komšo, kakva sramota, eto gledam ono dvoje pa se setih moje žene Stanimirke, koja sada sa papilotnama u kuhinji kuva neki bućkuriš, a kada sve to završi, smrdeće na zapršku, a ja opet ništa.” Pošto su se lepo ispričali, pozdraviše se, i svako krenu na svoju stranu.

Uspentra se Borivoje na bicikl i nastavi da gleda narod, ali mu đavo ne da mira. Okrenu se da pogleda još jedanput da li su ono dvoje na drvetu, desi se belaj. Gledao je u nazad a bicikl ide unapred. Tresnu on o neku kamenčinu na putu. Sačuvaj bože. Prevrnu se preko ograde sa strane, a onda u šiblje u koje su bacali razbijene flaše i automobilski otpad. Zaustavi se u blatnjavom jarku.

Stenje Borivoje, jer onako ugruvan ne može da pomeri ni ruke ni noge, a i sa disanjem ide teško. Ugruvao se žestoko. Dok je razmišljao kako da se izvuče iz jarka, začu ženski glas: druže, druže, da li ste dobro, evo silazim da vam pomognem! Otvori biciklista jedno oko da vidi ko to hoće da mu pomogne. Zamalo da se zanesvesti od straha. Niz padinu se spuštala neka grdosija od žene.

Stiže ona do njega i lepo se predstavi: ja se zovem Radovanka i glavna sam medicinska sestra u zatvoru tj, Sing-Sing-u. Budite mirni, druže, jer ja moram da vas pogledam i utvrdim da nije nešto odvaljeno ili slomijeno.
Pipa sestra i komentariše: prsti i zglob na nogama u redu, kolena takođe, stomak malo naduven ali nije strašno, a pluća ...? Uh, Boga mu, pa ona nisu u redu. Nego druže, ja moram da vam dam kiseonik a to će malo da potraje.

Kako rešiti priću dalje?

“A gde vam je boca, priupita Borivoje? “Kakva boca, čoveče! Daću vam disanje prirodnim putem, usta na usta.”

Kada je ovo čuo, biciklista se prepade: nemojte, molim vas, da se toliko mučite, jer je meni zaista dobro i hteo bih da idem kući. “Umukni bre, ~ obrecnu se ona na njega. Ja hoću da ti pomognem, a ti zanovetaš kao neka strina. Nego otvaraj ta usta!”

Ućuta biciklista, a grdosija se ispentra na njega pa tako jako dunu vazduh da njemu iz oba uveta izlete vata koju nosi zbog promaje i košave. Duva medecinka, a on se sve više naduvava pa će uskoro kao balon da poleti u visinu. Seti se Borivoje pesme, “Cigani lete u nebo”.

Iznenada, sestra prestade da duva i reče da je ona završila sa prvom pomoći, pa će sada da ga odvede u ambulantu.

“Pošto ćopaš, ja ću da te ponesem. Najbolje je da te uzmem u naručje. Za tebe će to biti najudobnije.”

“Pa ja sam težak”, ropće Dobrivoje ...

“Čut bre, ti si za mene kao perce. Eto, prošli mesec sam nosila Ljubisava kovača kod mene u zatvorsku ambulantu, a on je imao oko 200 kila žive vage. Tada sam se na njega mlogo naljutila, jer je bezobraznik počeo da me pipa, a ja mu kažem: bre Ljubisave budi fin i prestani da me fataš, ali on i dalje tera po svome, pa ja poludih i tresnem ga o patos i podviknem: da ti više ne pada na pamet da mene i druge ženske diras! Od tada je prešao na muškarce i oni ga sada nose, paze i maze. Nego druže, kako se zoveš?”

“Borivoje”, ~ odgovori drug iz naručja, a sav se stegao da se i njemu ne desi isto što i Ljubisavu.

“Pa, druže Borivoje, moram da ti kažem da meni ništa nije teško. Bavim se sportom, a obožavam bacanje kladiva i kamena sa ramena. Mlogo sam dobra jer sam prošle godine osvojila zlatne medalje na zatvorskoj olimpijadi u čuvenoj apsani Zabela. Pored mene, zlato je uzela i moja koleginica Milovanka koja skače troskok unazad.”

“Kako unazad?”, ~ upita radoznalo onaj iz naručja. Sportašica mu odgovori: da li si bre čuo za rikverc. Ti o sportu nemaš pojam!

“Da, ja zaista ne znam kako je to skakanje unatraške, ali bi bilo bolje da ćutim. Ima da ćutim, časna reč.”

Najzad stigoše do ambulante, a unutra dva medicinska brata, lepo se zabavljaju. Jedan je bio mali i debeo sa kovrdžavom kosom koji je recitovao “Ilijadu” na staro – grčkom, ali sa paraćinskim akcentom, a drugi uštogljen sa brkovima “a la Dali”, sa držanjem kao da je austrougarski oficir. Za razliku od Homera, ovaj je pevao. “Ala je ovde veselo”, ~ reče sestra i priupita oficira šta to peva. “Ako nisi znala, to je italijanska bel - canto muzika koju pevam u specijalnom raspoloženju. A najviše više i od svih pesama volim “Oj Moravo, oj Moravo”, “Mala soba 3 sa 3”, “Ušo mrav u njedra” i ...”

“Dobro, drugovi, dosta priče, nego priđite pacijentu da ga pregledate, a to što je izgreban, krvav i blatnjav je zbog pada.”

“Jel ima padavicu?” upita kovrdžavi.

“Jok, odgovori sestra, ali zato ima bicikletu koju je vozio kao da je na “Turi de Francuska”. Nego kolege, mlogo sam se zadržala, pa ću da krenem kući. A ti Borivoje pazi kako voziš i čuvaj se jarkova.”

Kada je sestra Radovanka odlazila, pozdravi ih partizanski: “Smrt fašizmu,” Borivoje piskavim glasom odpozdravi “Sloboda narodu”, a u sebi dodade: i meni.

Dok je tako skrušen sedeo, priđe mu kovrdžavi i reče: sačekaj sa pregledom, jer nas dvojica idemo na konsultacije. Dolazimo za pet minuta.

Kako oni na jedna vrata, Borivoje izlete na druga i poče onako ćopav da trči do tramvaja. Posle minut - dva, pojavi se “dvojka” te ulete unutra i skljoka se na sedište do konduktera sav znojav i crven u licu. Disao je kao riba na škrge.

Pisac nikad nije zadovoljan

“Pobogu čovece, kako to izgledaš; pa tebi treba kiseonik i bolje bi bilo da ideš u ambulantu da te pregledaju!?”

“Ne, ne, ništa mi ne treba, ni veštačko disanje, ni sestra, ni braća, ni ambulanta.”

“Dobro druže, nemoj da se nerviraš jer ću da stradam od vas ludaka koji ste našli bas danas da se vozite. Eno, vidi onu dvojicu koji su ušli na prethodnoj stanici; izgleda da i njima fali po neka daska u glavi.”

Pogleda Borivoje i skameni se od užasa. Prema njemu su sa iskeženim osmehom išli Homer i oficir.

“E, nećete da me uhvatite”, ~ pa na silu otvori vrata i iskoči iz tramvaja. Kondukter se prekrsti i sav izgubljen reče: valjda neću na kraju radnog dana da završim u Guberevcu.!?

Dok je “dvojka” bežala dalje, Borivoje se pridiže i poče sa sebe da otresa prašinu. Za divno čudo uopšte se nije povredio jer je tresnuo u gladiole, hrizanteme i perunike, koje su zasadili radnici Vajfertove pivare.

Zaustavi taksi, a kada je ulazio prijatno ga zapahnu miris parfema Versaci, tiha muzika i rashlađena kola. Još se više iznenadio kada ga šofer ljubaznim glasom upita gde želi da ide? “Majstore, idem kući, ali me vozi okolo - naokolo jer želim da malo uživam.

Zadovoljan i srećan što se sve lepo završilo, dođe do zaključka da odsad ide samo peške i ne zvera u drveće. Ali, sudbina je drugačije htela. Kod kuće ga je čekao telegram:

“Ovdašnje udruženje biciklista i padavičara je čitalo u štampi šta se desilo, pa su odlučili da ti pomognu. Umesto bicikla, došli su na ideju da kupe velosiped jer je sa njega mnogo bolji pogled. Sedište je visoko pa mozeš na putu da vidiš svaki kamen, rupu i jarak. Pošto je teško popeti se na velosiped, a i sići, dat je predlog: kada kreneš na vožnju, onda umesto ruksaka stavi na leđa merdevine, jer je tada lako da se uspentraš i nizpentraš.”

Postavljeno: januar 2010.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad