Svetlana Velmar Janković

Prvu zbirku svojih kratkih priča, odneo sam Svetlani Velmar Janković urednici časopisa „Književnost“ davnih šezdesetih. Bio sam tada student Filološkog fakulteta. „Drugarica“ Janković, režimska pravila oslovljavanja, verovatno je svakodnevno primala gomile rukopisa sličnih mom. Kada sam joj se javio posle mesec dana po dogovoru, ona je odbila moj rukopis za objavljivanje. Tako je izgledao moj prvi susret sa Svetlanom Velmar Janković.

Kasnije, znatno kasnije, kada sam počeo da radim u Radio Beogradu, upoznao sam njenog muža, novinara i esejistu, Mimu Protića. On je delio svoju redakcijsku sobu sa Ljubom Simovićem, Boškom Božovićem, Pavlom Zorićem i Brankom Milovanovićem. Dolazio sam često kod Branka i tako upoznao i ove starije kolege. Dok sam jednog dana nekog čekao u toj redakciji, uzeo sam sa stola časopis „Letopis matice srpske“. Moju pažnju je privukao opširan tekst o Iliji Milosavljeviću Kolarcu čiji je autor bila Svetlana Velmar Janković. Prvi put sam tada pročitao neki tekst sa njenim potpisom. Autorka je nadahnuto pisala o Kolarcu. Delo je obilovalo detaljima pa je čitalac imao utisak kao da je pisac živeo u vremenu kada i Kolarac, i posmatrao negde iz prikrajka ovog neobičnog čoveka od sela Kolari gde je Kolarac rođen, pa do Beograda u kome je stekao trgovinom veliko bogatstvo i u kome je opet voljom dinastičkog režima Obrenovića ponižen do kraja. Kolarac je bio moja omiljena tema pa sam tako zahvaljujući slučajnosti da „Letopis“ pročitam, bolje upoznao književni rad Svetlane Velmar Janković. Čitajući kasnije njene romane i posebno knjigu „Pogled s Kalemegdana“ njenog oca Vladimira Velmar Jankovića, video sam da ovoj dami nikako nije pristajalo uz ime ono „drugarica“. Ali takva su bila vremena.

Gospođu Svetlanu sam po drugi put sreo kada je dobila NIN-ovu nagradu za roman „Bezdno“ 1995. godine. Neku godinu kasnije kada je ideja o snimanju priča „Pisci čitaju svoje priče“ postala sasvim jasna, javio sam joj se telefonom i u njenom stanu na Novom Beogradu snimio priču „Parče“ koju sada slušate. Bio je to srdačan razgovor dvoje ljudi koji su radili bliske poslove. Svetlana Velmar Janković prepoznala je u ovoj ideji zametak nečega što je XXl vek kod nas označio kao „čuvanje“ nematerijalne kulturne baštine. Viđali smo se kasnije raznim prilikama, ali moj susret sa prvim delom koje sam pročitao iz pera Svetlane Velmar Janković u kome je opisala život Ilije Milosavljevića Kolarca, trajno je kod mene probudio interes za literaturu koju je ova talentovana žena stvorila.