Dragi druže Tito!
Znam da te više nema, ali ipak moram da ti napišem ove redove. Lakše će mi biti. Moja molba nikad nije rešena, a evo šta sam napisao.
Želim da budem komunist, verujem da sam komunist, ali želim da me i zvanično primite u vaše redove. Hoću onu crvenu knjižicu.
Sa takvom željom obratio sam se izvršnom sekretaru koji je odvojio dobar sat vremena da me sasluša i čini mi se da me je on već prihvatio kao kamunistu, samo što „za to postati“ postoji određeni put i uputio me je na uličnog sekretara OKSK.
Posle sat vremena pronašao sam mog budućeg sekretara, a on, kada me je video i čuo zašto ga tražim, odmah me je upitao za moje godine i kad ih je čuo upitao me je da nisam malo prestar za komunistu. Zamolio sam da odvoji malo vremena kako bi se upoznali pa tek onda da oceni da li sam star ili mlad. Nije imao kud i dogovorili smo se da ga iste večeri pozovem kako bi smo zakazali termin za razgovor. Pozvao sam ga u određeno vreme, nije ga bilo kod kuće. Otišao sam sutradan u njegov stan i saznao da je morao hitno da otputuje za Nemačku. Ne mogu da čekam da se vrati pa se obraćam komitetu sledećom biografiom.
Rođen sam u Bujanovcu. Otac mi je umro kao alkoholičar, a ja kad sam odrastao i završio školu, otišao sam u Beograd. Tamo sam se upisao na studije. Raznosio sam tri godine mleko. Trebalo je jesti i učiti. Stanovao sam kod tetke, jedine partizanke u mojoj familiji. Više sam zarađivao od mleka nego tetka vojni službenik. I te pare i Beograd, učinili su da propadnem kao student. Ženim se i prelazim da živim kod tazbine. Petnaest meseci sam bez posla ako ne računamo što sam bio dadilja svom sinu.
Ženina majka, sa parama od kojih sam napravio kuću, donosi mi i krsnu slavu, mada nemam blage veze sa bogom, a iskren da budem, bilo me je tada sramota da budem sa slavom, komunist.
Zapošljavam se onda kao trgovački predstavnik kod jedne slovenačke firme. Posle nekoliko godina oni sve nas putnike iz Srbije otpuštaju, a meni vele: mi ćemo te po Zakonu o udruženom radu plaćati, ako te nije sramota da živiš sa panzionerskom platom i sediš kod kuće. Prihvatim, ali sam tada i došao na ovu genijalnu ideju. Primaću penzijski dohodak i sve sto uz to ide, a radiću u nekoj domaćoj firmi, džabe. Ja sam komunista i drugačije ne može biti.
Prvo preduzeće koje je zagrizlo taj mamac, pozvalo me je na razgovor. Bili su oduševljeni kada su čuli da govorim šest stranih jezika. Ponudili su mi sjajan posao da budem njihov putnik i prodajem njihovu robu širom zemljine kugle. Samo da budem strpljiv i sačekam dok oni proguraju predlog za otvaranje novog radnog mesta kroz radnički savet. Čim sam se vratio sa tog sastanka kući, napisao sam im pismo da prihvatam ponudu, ali samo da radim volonterski, besplatno. Taj moj dopis ih je malo pokolebao, ali mi ni danas nije jasno zbog čega. Počeli su da me izbegavaju, čak i moje telefonske pozive. Zahtevao sam da me prime predsednik i podpredsednik preduzeća. Rekli su da nemaju ništa protiv mog predloga, ali da će urgirati da dobijem pismeni odgovor.
I samo što sam došao kući, stigao je odgovor kojim se obaveštavam u vezi mojih dopisa da me ne mogu primiti u radni odnos na volonterskoj osnovi pošto im to njihovi propisi ne dozvoljavaju.
Zamislite, sve to piše na memorandumu, overeno pečatom veličine 54 mm. Zar za volonterski rad treba da važe neki propisi?! Zar oni ne znaju da je ova naša Jugoslavija i nastala baš iz takvog volonterskog rada i zar ne vide da je naš jedini izlaz iz sadašnje krize samo nesebičan rad - besplatan, odnosno svesno komunistički rad.
Još sam se na pet mesta javljao pozivajući se na konkurse koje su raspisivali u novinama. Svuda sam navodio svoje kvalifikacije i želju da radim volonterski sa svim obavezama iz udruženog rada. Još i danas čekam odgovor na te moje molbe.
Ali moj pokušaj da budem novinar ili saradnik nekih novina još je drastičnije propao. Obraćao sam se svojim prilozima različitim novinama. Recimo pisao sam da se progovori o velikim katastrofama. Jako zanimljiva tema. Kod nas - katastrofe: katastrofa zvana saobraćajni udes, katastrofa je i skoro milion naših ljudi na privremenom radu u „konvertibilnoj“ Evropi, katastrofa je i naša privreda, katasrofa je da neko oće volonterski da radi, a oni ga ne primaju. Moj komentar „volontarizam i pranje šefovih kola“ nije čak ni Jež hteo da objavi.
Iz svega sto sam do sad naveo, mislim da se vidi zašto želim da budem komunist sa crvenom knjižicom. Ali da ne bude zabune reci ću još jednom: mišljenja sam da ću više doprineti borbi za diferencijaciju članstva Saveza komunista, ako sam u Savezu, nego izvan njega. Nadam se da moj volontarizam nije što i voluntarizam koji se kritikuje u listu "Komunist". To sam i pokušao da sebi razjasnim potraživši u Enciklopediji šta znači reč "voluntarizam". Našao sam da je to učenje, filozofsko ucenje po kojem je volja osnova bića po Šopenhaueru ili osnova celokupnog društvenog života po Kantu.
Prvi put čujem za te filozofe i za sada nemam vremena niti izvora odakle bih mogao da ih proučim.
Sato ću ubuduće ako budem imao prilike, umesto reči volontarizam, upotrebljavati našu reč – džabe.
Nadam se da sam vas uverio u svoju iskrenost da svojim radom doprinesem dobrobiti svih naroda i narodnosti naše zemlje.
Iskreno vaš, Radoje Toljaga.
Postavljeno: septembar 2012.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
