Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Biografija u slikama /2/
/Napomena: Izvorni tekst na osnovu koga je KD Politike objavio Simićevu priču o ocu Pavićevih./
Dragoslav Simić
Prema Pavićevim rečima, Sinj je u socijalnom pogledu bio vrlo otvorena sredina. „Naš otac je imao šest razreda osnovne škole, ali je ravnopravno sedeo sa dr Sesardićem, sa Tripalom i ostalim sinjskim intelektualcima. Aleksandar Saša Tripalo bio je moj školski drug, a Mika, Sašin brat, bio je od nas dvojice tri godine stariji. Inače, porodica Tripalo je bila prava sinjska aristokratija, veoma imućna. Sa 3000 stanovnika Sinj je imao dva vojna garnizona, pešadijski i artiljerijski. Venčani kum mog oca, Ante Mirković, prodavao je dnevno po 300 primeraka Politike. To je prosto neverovatan podatak.”
Pitam dalje Damira o ocu. Tražim detalje: „Kod katolika je običaj, pri krštenju u crkvi, - navodi Pavić, da se detetu daju tri imena. Prvo ime je ono ime koje ulazi u dokumente. To je njegovo pravo ime. Druga dva imena su obično vezana za dedu ili za babu i za sveca. Tako sam ja dobio ime Damir. Ante sam dobio po dedi, a Marko jer sam rođen na svetog Marka. Kad je Siniša rođen moj otac to nije poštovao. Njemu se dopalo ime Siniša, pa neka bude Siniša prvo. Nikola je bio mamin otac. A Momčilo neko iz narodne pesme. Siniša je rođen 22. januara 1933, zna da bude hladno u Sinju. Crkva je ogromna, i krstionica. Stoji tu pop, kumovi. Treba dete politi hladnom vodom. Kad je pop upitao oca: šjor Ante koje ćemo ime dati? – Odgovorio je: Siniša prvo, a onda Nikola i Momčilo. Pop je rekao, ne može. – Kako ne može? – Momčilo i Siniša nisu naša imena. – Otac odgovara: A čija su? Ovo je moje dite a ne tvoje. Da ga krstiš, inače... Popu su se tresle ruke. I ostala su sva tri imena, Siniša, Nikola i Momčilo. Mada nije trpeo popove, obožavao je majku Mandu koja je bila pobožna. Ona je umrla u osamdeset i četvrtoj godini, pred smrt mu je rekla: Ante ja znam šta ti misliš o popinu, al da mi bude bar jedan. Majko, biće ih svih 30 koliko ih ima u crkvi. I bilo je 30 popova na njenoj sahrani. Ko da je suveren bila.”
Ante Pavić na poslastičarskom zanatu u Pragu, 1922.
Prva Alka posle kraljevog ubistva 1935.
Damir nastavlja o ocu: „Dođe rođendan mladog kralja Petra, 6. septembar. Otac istakne jugoslovensku zastavu kroz prozor naše kuće u Sinju, a preko puta su popovi. Centralni deo grada zauzimala je velika katedrala sa sjemeništem. Noću su prolazili pijani seljaci iz okolnih sela. Vijori se ona jugoslovenska zastava, a oni počnu da mu psuju srpsku majku. I tu je prvi put 1935. godine došlo do velike gužve. Viču: “Dole kralj!” Moj otac se povukao iz centra i žurio je kući pošto smo tu bili sami mama i nas dvojica. Nosio je pušku na ramenu. Neko ga je tada udario s leđa kamenom, a on se okrene i udari kundakom ovoga. Dobro ga je načeo. Otac se uopšte nije zaustavio nego ode kod Delića, svoga kuma u kafanu, inače oca Mladena Delića. I sedne okrenut leđima ulazu. Seo je u stolicu koja je imala ovalno rebro sa dve drvene prečke. U jednom trenutku neko se pojavio na vratima, izvukao nož i bacio ga mom ocu u leđa. Taj nož pogodi u onu drvenu prečku i odbije se. Video je to moj otac, neki seljak iz Muća. To je jedno mestašce na putu od Sinja do Drniša. Narednog dana on je otišao u Muć, našao toga tipa i premlatio.
Ali načuo je na pijaci da je neko iz Otoka rekao: „Praviš se važan ovde. Što ne dođeš kod nas u Otok i tamo ne prodaješ jugoslovenstvo – U Otok neka dođe, dodaju drugi. Naravno, mom ocu nije bilo potrebno mnogo reči. On uzme svoj revolver, stavi ga u džep i preko Sinjskog polja krene u Otok. I dođe, pričao mi je to: “I tu u centru Otoka, podignem nogu da vežem pertlu, a namerno ostavim revolver da viri. I onda, kako sam vezao pitam gde je taj i ko je to tražio da ja dođem u Otok? Evo, ja sam došao. I niko da progovori. I ja kako sam došao tako sam se i vratio u Sinj.“ Znači, takav je bio… Ali Jugoslavija i jugoslovenstvo su bili opsesija.
Turska kaldrma i mlekadžiske čeze
Tek jednog dana, ja ne znam kako se sa majkom dogovorio, mi avgusta 1938. dođemo u Beograd. U velegradu taksi vozila pomešana sa tramvajima i seljacima koji preko Pozorišnog trga pored spomenika Knezu Mihajlu teraju prasiće na obližnju pijacu. Turskom kaldrmom odjekuju kopita konja upregnutih u fijakere i mlekadžiske čeze. Na sve strane ulični čistači cipela. Nosači, sa železničke stanice uz strmu Balkansku, opasani teretnim kajšem guraju kolica natovarena raznim stvarima prema centru. Po dolasku otac je imao ideju da otvori poslastičarnicu u Vasinoj ulici. Ipak nije. Dugo je tražio posao, koliko je to bilo uvredljivo za njega, i dobio kao poslužitelj u Hipotekarnoj banci (danas zgrada Narodnog muzeja). Ali godinu dana po našem dolasku, septembra 1939. počeo je da vodi restoran u Hipotekarnoj banci.
Sećam se bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. Sedmog aprila je otac rekao mojoj mami da nas čuva, da on mora da se javi, imao je vojni raspored. – Kud ćeš Ante?, kaže, ti imaš 51. godinu, kud ćeš? Vidiš da je ovde sve ludo, ne zna se ni ko pije ni ko plaća – Ne, ne, moram, Jelena. Moja zemlja je u pitanju.“ Meni su nejasni ti dani, da li je on nekoga našao, da li je on video da je to opšte rasulo, svakako se on posle par dana vratio kući i rekao je mojoj majci: Kad vaskrsne Jugoslavija, a vaskrsnuće, onda ću da se obrijem, i pustio je bradu. Svi su za vreme okupacije mislili da je on pop.
Kad je dobio otkaz u banci bilo je proleće 1942, otac je na nesreću, zaboravio i svoj revolver da ponese iz banke. I tako smo, nas dvojica pošli tamo sa korpom da uzmemo još neke stvari. On je Imao lulu od koje se nije odvajao... Na glavi lule, napred, bila je srebrno inkrustrirana zvezda petokraka sa srpom i čekićem, a sa strane reči ”živeo Staljin” i “živeo SSSR. Ja u pletenoj korpi nosim neke tanjire, a ispod njih revolver. Kada smo iz Vasine došli na Trg, svuda su bili Nemci. Racija. Kaže mi otac: – Da se vratimo, ne ide, tek bismo onda bili sumnjivi. Daj mi korpu, idemo ka Poenkareovoj. Dok smo se približavali nemačkom vojniku, koji je stajao na početku Poenkareove, reče mi otac: „Ako otkrije revolver, ja ću pucati u njega, a ti beži niz Kneza Pavla i čuvaj mamu i Sinišu”. Došli smo do Nemca. Otac mu gurnu onu lulu pod nos i na nemačkom koji je znao jer je služio u Austrougarskoj mornarici, zamoli ga za “vatru”. Ovaj mu pripali bez reči. Tako se to završilo.
Došao je avgust 1944. Usledilo je jedno od brojnih američkih bombardovanja. Šta ćemo, pokupimo se i odemo kod Muse koji je držao kafanu, u Denkovoj bašti. Sedimo mama, nas dvojica i otac..Neki bradonja, četnik kaže: “Hej ti pope – Mnogo si ti nama sumnjiv, kako se zoveš? – Kaže otac: Ja sam Ante Pavić. – “A, ti si Pavelić?” – Ne, Pavić. – Mi bismo mogli tebe malo, a? i pokazuje na njegov vrat. A tu puno sveta, otac kaže: Slobodno, Cvijićeva 97, parter levo, kad uđete i posle nekoliko stepenica, ja ću vas čekati. Izvolite. Moja mama pobledela, bila je bela kao kreč. – Ma pobogu, Ante! – To su kukavice, odgovara joj on.
Ali svejedno, kad je došao kući ode kod Muje mesara da mu Muja naoštri sekiru. Sedeo je tri noći i čekao ih. Posle toga su ga pitali: Šta bi ti radio da su došli? Ali ovi nisu došli.
„Naš otac je bio čovek posebnog kova, ~ završava ovu povest Damir Pavić.
Istini za volju da se kasnije na medijskoj sceni Jugoslavije nije pojavio sin Siniša koji je u pogledu smisla za pisanje TV scenarija jedinstvena evropska institucija, fascinantan pisac, taj neobičan čovek Ante Pavić sa idejom Jugoslovena, nestao bi sa istorijske scene ljudi XX veka zauvek. Ali knjiga koja je u pripremi čija je suština „Usmena istorija pisana glasom”, započeće baš ovom pričom o Paviću čiji su delovi korišćeni za ovaj tekst.
Postavljeno: jun 2020.
Povezani linkovi:
Istorija iz fioke - 1.deo
Istorija iz fioke - 3.deo
Damir Pavić - Gosti sajta
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
