Dubravka Stojanović

Teško je biti istoričar, posebno istoričar dvadesetog veka, ako ni zbog čega drugog, zbog toga što je dvadeseti vek proizveo jednu ogromnu količinu papira koju, da biste bili istoričar, morate da pročitate. Ali čini mi se da je naročito teško biti istoričar na Balkanu, biti istoričar u Srbiji i posebno da je teško bilo biti, pa možda i danas, istoričar devedesetih godina dvadesetog veka, ili, kažem, čak i danas.

Naime, biti istoričar, a živeti u burnom vremenu, je posebno opterećenje, i to opterećenje otvara neka večita teorijska pitanja o odnosu istoričara i njegove sadašnjosti, istoričara, njegove sadašnjosti i prošlosti o kojoj piše. I tu se nalazimo u jednoj zavrzlami koju su i nama naši stari profesori objašnjavali kad sam počela da studiram ranih osamdesetih godina, da istoričar mora da bude objektivan, da on mora da se izoluje iz svoga vremena, da on mora nekako van vremena da misli, da on mora sa velikom distancom da se odnosi prema predmetu svoga istraživanja, da su ključne reči za dobrog istoričara distanca i objektivnost itd., da njegovo vreme ne može da utiče na njega. Često su se naši profesori, i dan danas, sa mnogo razloga, ali ja ću sad to kasnije osporiti, pozivali na Leopolda Rankea koji je u XIX veku rekao treba pisati istoriju onako kako što je zaista bilo. Ja sam, nažalost, imala nesreću da u stručnom, naučnom smislu počnem da sazrevam baš 91. godine i da taj prvi period mog sazrevanja bude povezan sa najvećom krizom koja se desila poslednjih decenija, sa ratom, raspadom države u kojoj sam rođena, u kojoj sam živela, i bila sam prinuđena da neprestano preispitujem ovo što sam malopre rekla i što su nas učili i što se i dalje uči kada se istorija uči u školama. Stalno me je mučilo to pitanje da li ja stvarno mogu da budem objektivna, nekako sam uvek osećala u sebi neku krizu te objektivnosti. O čemu ja u stvari pišem, da li ja pišem o sebi, ili o tim ljudima od pre jednog veka, da li ja manipulišem tim ljudima, da li su oni stvarno mogli da misle ono što ja sad vek jedan kasnije znam. Počela sam da tragam i za nekom teorijskom literaturom iz istoriografije, i došla sam pre svega do francuskih istoričara, osnivača Škole analista, dakle još tridesetih godina XX veka, i tu sam negde našla te odgovore koji su me mučili. Naime, našla sam kod njih da je u stvari pošteno reći da istoričar ne može da izađe iz svog vremena, da nije pošteno reći evo, ja sam vanvremeno biće, izašla sam iz sebe, kao da se nisam rodila u Beogradu, kao da se nisam rodila u Srbiji, kao da se nisam rodila krajem XX veka, ja plovim u nekim vremenskim periodima poslednjih 3000 godina i kroz njih se krećem kao da ničim nisam određena. Meni se dopalo to i ja se toga držim i ja to govorim mojim studentima: ne možete biti objektivni, određeni ste mestom na kome ste rođeni, određeni ste sredinom u kojoj ste rođeni, porodicom u kojoj ste rođeni, odnosima u društvu u kome ste rođeni, vremenom u kome živite i u kome to pišete. Čitajući tada te francuske istoričare, tu mislim pre svega na Lisijana Fevra čije sam, eto, radove i priredila i u Srpskoj književnoj zadruzi objavila njegovu knjigu „Borba za istoriju“, došla sam do nečega što se meni jako dopalo i čega se držim, a to je do odgovora na pitanje o čemu u stvari piše istoričar. Izgleda da je taj odgovor banalan, i da će vam svako od osnovne škole, pa nadalje, ko se ikada susreo sa istorijom, reći: « pa, pobogu, on piše o prošlosti». Ja mislim da to u stvari nije tačno i da je u pravu Lisijan Fevr, dakle, jedan od najvećih francuskih istoričara koji je to formulisao još 20-ih godina XX veka, da istoričar piše o svojoj sadašnjosti, da njega neprestano muči to vreme u kome on živi i da se on vraća prošlosti da bi našao neke recepte za svoju sadašnjost, da bi našao neka objašnjenja zašto je njemu danas tako kako mu je, šta je to iz prošlosti vodilo dotle da njemu bude baš tako kako mu je danas. Kako mi možemo da razumemo neku pojavu, koja se danas desi, onako prsne nam u lice, kao što je, recimo, 11. septembar 2001? Učini vam se da je to odjednom udario onaj avion u one zgrade u Njujorku, i onda se cela istorijska nauka odjednom baci, počinje da istražuje islam, počinje da se vraća u VII vek, u korene islama, u razvoj islama, u istoriju islama, itd. To je inače danas hit tema u modernoj istoriografiji, zato što vas je ta sadašnjost koja vam je tako prsnula pred licem naterala da se zapitate da li vi stvarno znate šta je taj islam i naterala vas je da kao istoričar, kao naučnik, to još jednom promislite, proučite, vratite se na tu temu ili tek počnete da istražujete. Ili, recimo, drugi jedan primer. Devedesete godine, do 1989–90. godine činilo se da je tema nacije i nacionalizama naučno potpuno iscrpljena, a u stvarnosti potpuno prevaziđena. Niko se više nije bavio nacijama. Pih, mislilo se, to je tema XIX veka, ovo je kraj XX, spremamo se za XXI, ne interesuju nas nacije, to je prevaziđeni koncept, sad je globalizacija, Evropska unija, i onda, puf, opet u lice, raspad Sovjetskog Saveza, raspad Čehoslovačke i krvavi raspad Jugoslavije. A sve u ime nacija, sve za nove nacionalne teritorije, za nove granice, veliki zločini, velike nesreće, nešto što se uopšte nije očekivalo. I onda se, 90-ih, zbog tih događaja, pojavljuje tema istraživanja nacije i nacionalizama, koja je bila hit tema 90-ih. Sve su se društvene nauke bavile nacijama, nacionalizmima, etničkim identitetima, nacionalnim identitetima, slikom drugog itd. Često možete da čujete da će neko da kaže pa to su mode, pa to su prolazne stvari, pa šta sad to znači, 90-ih su se svi bavili nacijom, sad se svi bave islamom, to je zbog, ne znam, novca, zbog fondova, to su tako mode, dođe, prođe.

Ne, to nije tačno. Ljudi traže objašnjenje za problem koji ih muči. Zašto su se sada ljudi krajem XX veka uhvatili opet za guše i biju se na nacionalnoj osnovi. Kako je to moguće kad smo svi mislili da toga više nema. I odatle ta tema. Znači, to je zanimljiv taj odnos jer ja mislim da u stvari istorija koja se dešava nameće teme istoriji kao nauci. I imam ja tu neke sporove sa mojim kolegama koji, eto, vole da to kažu da je to malo estradni pristup, da je to pomodna stvar, ali ja iskreno mislim da nije, ja iskreno mislim da je, u stvari, najbolji argument sledeći: ako mi pišemo stvarno o prošlosti šta će nam više od jedne knjige o Rimskom carstvu. Dovoljna je jedna knjiga. Neka se u nju stave svi podaci, svi datumi, nek to bude hronologija kad se šta desilo od kad su se rodili Romul i Rem, pa nadalje. I to je to, to je ta istorija Rimskog carstva, ali svaka nova generacija, već poslednja tri veka, četiri veka, svejedno, piše svoju istoriju Rimskog carstva. Svaka nova generacija piše svoju istoriju Francuske revolucije. Biblioteke i biblioteke knjiga napisane su i o Atini, i o Sparti, i o Rimu, pa mi znamo sve podatke, nema tu novih datuma, posebno ne kad je reč o antici, pa čak ni o francuskoj revoluciji, pa nema tu više papira koji je ostao neprevrnut u arhivima francuskim i ostalim. Pa zašto se stalno pišu nove knjige na teme o kojima sasvim sigurno znamo sve podatke. Pa zato što se istoričar ne bavi tim podacima. To u stvari nije ono što on traži. On traži, on kopa da sebi nešto objasni. Ako mu se raspada Sovjetski Savez, on se grčevito bavi raspadom rimskog carstva da vidi kako se to carstvo raspadalo, koje su to sile političke, ekonomske, društvene, koje u jednom trenutku nešto što izgleda ogromno i nepobedivo dovedu do takvog raspada kakvom smo i bili svedoci.

Mislim da je to u stvari nešto što tera nauku na napredak, i da to nije nešto što od nje čini modu, već da je to nešto što nju iskonski tera napred, jer zašto bismo se mi nečim bavili ako to stvarno nas životno ne zanima. Kada bi se pogledalo šta sam ja napisala od knjiga, i sad posebno o ovom što ja sad govorim, izgledalo bi da sam ja baš išla po toj šemi: aha, nešto se desi i ja onda sednem i napišem knjigu o prošlosti tog nekog problema. Bez obzira što sam ja sad ovo do sada pričala, ja ću sada da poreknem sve to na neki način, i u stvari u mom slučaju su se stvari dešavale bukvalno suprotno, odnosno, ja sam nekako dolazila do mojih tema, a onda me istorija sustizala. Mene je nekako istorija sustizala i negde me je mlela u svom toku, a onda je ispadalo da su te knjige najdirektnije za tu istoriju vezane, mada zaista tako nije bilo. Moja prva knjiga odnosi se na srpsku socijaldemokratiju i ratni program Srbije od 1912. do 1918. godine. I ja sam tu temu dobila od mog profesora Andreja Mitrovića negde 1988. godine i počela sam na tome da radim i skupljala sam građu itd., i onda sam jednog dana svečano svima, mami i tati, javila da ja sedam da pišem moj, to je bio magistarski rad. I to je sve bilo tako svečano, ja sam očistila sto, namestila, tad još nije bilo kompjutera, papir, sve sam ja stavila, i kao hajde da čujem još jedne vesti...Čujem vesti, i na vestima čujem da je počeo rat u Sloveniji. Bukvalno tako. Sklonim onaj papir i kažem, pa čekaj, ne mogu ja sad...sad je rat, ne mogu ja sad da pišem knjigu, kao Ivo Andrić, tako mrtva hladna u Beogradu pod okupacijom, ne mogu, ja sam suviše temperamentna, za mene je ovo nepodnošljiva situacija, rat je u mojoj zemlji, ne mogu ja sad mirno tako sledećih šest meseci, godinu... sačekaću ja da se taj rat završi, pa ću onda da pišem knjigu. Dođe drugi dan, treći dan, vidim ja, nešto, mislim, koliko će taj rat da traje, tako ta tri dana, vidim ja neće to baš tako brzo, ja taj magistarski moram da završim. Sednem ja opet da to pišem i pisala sam to sve dok je trajao rat u Sloveniji i u Hrvatskoj, tačno nekako se to tako završilo. I ta knjiga ne bi nikada bila takva kakva je danas da nije bilo tog rata u kome sam ja živela. Taj rat me naterao da u onome što sam ja godinama čitala spremajući se za tu knjigu, pripremajući građu u arhivima, odjednom vidim nešto drugo, jer je mene moja stvarnost i užas rata u kome sam se ja našla naterala da ja sad u nekim antiratnim govorima Dimitrija Tucovića, Dragiše Lapčevića, Triše Kaclerovića, vidim nešto drugo.

Ja sam tu temu dobila prisilno, to je bilo tada takvo vreme, zaposlite se u Institutu i oni vam propišu teme. To nije bila tema koju sam ja volela. Naprotiv. Ta tema je toliko bila partijski izanđala i toliko je bila ideološki opterećena i toliko su slavljeni bili taj Dimitrije Tucović i njegova ekipa, da sam ja osećala čak izvesnu muku, ali to je bilo tako, hoćeš posao, evo ti tema, nema biranja. I sad odjednom ta tema koja meni nije bila simpatična, i ti ljudi prema kojima sam ja moram da priznam imala jedan stereotipni odnos otpora kao nekim partijcima, otprilike, iako govorimo o početku XX veka, ali negde sam ja njih identifikovala sa ovima sa kojima sam kasnije živela u mladosti. Odjednom sad taj rat mene tera da ja sad tu vidim nešto drugo, i vidim ljude koji su protiv nekog tamo drugog, davnog rata koji predlažu neke koncepte, neko drugo rešenje umesto tog ratnog, koji umesto osvajanja teritorija predlažu Balkansku federaciju, koji umesto sukoba predlažu saradnju, koji umesto rata za teritorije predlažu ekonomsko povezivanje balkanskih naroda. I ja sada, pritisnuta novnim ratom za teritorije, za raspad jedne velike države, ja sada odjednom čitam ta dokumenta drukčije, postajem svesna da ja ne pišem o njima, da ja pišem o sebi i da to moram da kažem čitaocu.

Istorija me sustigla i sa mojom drugom knjigom. Moja druga knjiga je moj doktorat koji sam opet radila jako dugo. To je tema koju mi je opet moj isti cenjeni, voljeni profesor Andrej Mitrović dao negde 1992–93. godine, i on mi je dao temu «Evropski demokratski uzori kod srpske političke intelektualne elite» u vremenu vladavine kralja Petra, dakle, pre Prvog svetskog rata, 1903–1914. godina. I ja sam to jako dugo radila zato što, evo samo jedan podatak da kažem, prosto da se zna šta znači biti istoričar XX veka: samo skupštinske stenografske beleške koje su nam ostale sačuvane za tih jedanaest godina imaju 26.000 strana velikog formata. Dakle, to je samo jedan izvor, na to ide 16 dnevnih novina koje su svakodnevno izlazile, na to ide čitav niz izvanrednih časopisa kao što je „Srpski književni glasnik“ itd., i ja sam to godinama istraživala i sela da pišem 2000. godine u vreme kada je režim Slobodana Miloševića već bio teško ranjen posle bombardovanja i kada se, u tom ludilu svoje ranjenosti, obračunavao sa svojim političkim protivnicima, kada su hapšeni Otporaši, ubijen Slavka Ćuruvije, dakle, u jednom vremenu kada je izgledalo da te demokratije nikada neće biti i da mi klizimo u nešto potpuno strašno, u vreme onog Zakona o štampi, Zakona o Univerzitetu, izgledalo je da tu više nema izlaza. I sad, u takvoj atmosferi, ja pišem o toj demokratiji i o tome kakva je bila recepcija demokratskih zapadnih ideja u Srbiji, kako je taj Jovan Skerlić, kako je taj Ljuba Stojanović, kako je taj Nikola Pašić, taj Stojan Protić, koji su se svi školovali u tim zemljama od Švajcarske, Francuske, Nemačke, kako su oni te ideje razumeli, kako su oni njih doneli u Srbiju, šta su vraćajući se sa svog studija zaboravili od tih ideja, šta su od lokalne boje uneli, šta je politička kultura naša lokalna promenila u tim institucijama koje oni jesu preneli donoseći nama moderne srpske ustave, takav je bio onaj iz 1888. i 1903. godine, ali prema kome su napravljene institucije, ali šta je sad u funkcionisanju tih institucija bilo ono što je naše, a što je izmenilo taj sistem, pa je taj sistem nekako više ličio na nas nego na taj evropski odakle je došao. Dakle, to što se zove recepcija ideja i transfer ideja, šta se tu desi, koji su to pokvareni telefoni, koji se tu nesporazumi dogode. I sad ja to pišem dok hapse ove Otporaše i dok se sve to dešava, pa onda ide to leto pred izbore, pa onda idu ti izbori, a ja pišem zaključak, pa onda ide 5. oktobar, a ja pišem zaključa...Ja ne mogu da kažem, ne bi bilo pošteno, da sam ja mogla da se iz tog vremena u kome sam živela izvučem. Ne, ja sam sa tim iskustvom čitala ove istorijske izvore, ja sam tražila odgovor na probleme koji su mene mučili, i mislim da je to legitimno, i mislim da nema napretka nauke bez tog poštenog odnosa. Nisam, nisam natčovek, ne, tu živim, tu sam se rodila i mislim ovom glavom ovdašnjom i muči me upravo to i tu tražim rešenje.

Doktorirala sam 2001. godine, i ta knjiga je izašla 2003. godine, i ispalo je da sam ja tu knjigu pisala zbog demokratskih promena koje su izvršene, ali nije, ona je prosto zakasnila. I, eto tu imate tako male, možda, ne znam da li da kažem nepravde, meni je dobro došlo. Ja sam za tu knjigu koja se zove „Srbija i demokratija“ 1903–1914. dobila našu najprestižniju naučnu nagradu, Nagradu grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2004. godinu, i nekako kao da sam tu nagradu dobila jer eto ja objašnjavam šta su problemi demokratizacije ovde, kao da sam ja imala u vidu Đinđića, Koštunicu, DOS, raspad DOS-a... Ne, ta knjiga je nastala pre 5. oktobra zapravo. Ali, eto, to su te situacije koje i stvaraju knjige, a koje ih posle stave u neki kontekst za koje one nisu ni krive ni dužne, nego, u slučaju da su čak i nagrađene, ali, evo, iskreno rečeno, ja nisam imala u vidu niti sam to mogla da znam. To je napisano mnogo ranije.

....................................................................................

Mene je mnogo pogodio raspad Jugoslavije, i ja to nekako, mada to sad više nije ni lepo reći, i dalje nekako osećam kao zemlju koja je bila stvarno moja. Nisam to nekako prežalila i to ne iz nekih razloga koji se obično navode. Za mene je to je bila zemlja koja je nudila konkurenciju i zato sam ja volela tu zemlju. Stalna konkurencija i stalno takmičenje između Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Beograda je dalo i moglo je da da još bolji rezultat. I ja sam u tome videla veliku motivaciju koju je mogla da stvori Jugoslavija. Nažalost, ta konkurencija, kako je ja danas moderno i demokratski zovem, pretvorila se u sukob, na kraju i u rat, ali za mene je to prosto propuštena prilika, mislila sam da u moderni svet možemo da uđemo sa tom modernom idejom. Iako se jugoslovenska ideja u Srbiji danas poriče, ona je bila vrlo stvarna, vrlo realna, nosila je elita, najbolji deo naših intelektualaca i političara od posledenje decenije 19. veka su bili njeni nosioci. Ta Jugoslavija je bila jedna mogućnost. I mene je njen raspa jako pogodio, i još me je više pogodio taj rat u kome se ona tako krvavo raspadala malte ne do nedavno.

U toj strašnoj situaciji 90-ih godina na mene su presudno uticali dvoje ljudi. To je moj, već više puta pomenuti, profesor Andrej Mitrović, koji je bio moj mentor, i kasnije me je on doveo i na fakultet, i moja koleginica dr Latinka Perović koja je bila moj šef u Institutu za noviju istoriju Srbije gde sam ja prvo radila. I to je bila jedna čudna atmosfera gde se svako morao osetiti marginalizovano tokom tog rata i tih užasnih situacija, a nas je nekako spaslo što smo u tom Institutu imali jedan mali krug, sticajem okolnosti, ne znam da li nužnih, ženski krug, u kome smo se mi dobro osećali. Nekako smo te 90-e godine zajedno prošli. Tu je bila Branka Prpa, tu je bila Radmila Radić, Verica Gudac, kažem, eto, možda baš ne slučajno ženski krug. I taj krug je posle, kasnijih 90-ih, tokom 2000-ih čak pogrdno od nekih analitičara nazivan ŽŠNI kao ženska škola, ne znam, nove nacionalne istorije, nešto tako, često je napadan, ali nama je taj krug pomogao da preživimo. Ne samo što smo se mi slagali u političkoj proceni onoga što se dešava i onoga što će se desiti, nego zato što smo mi želele da promenimo pristup istorijskoj nauci, da uvedemo nove teme, da saznamo nešto više o našem društvu osim o toj najužoj političkoj istoriji, istoriji ratova, istoriji vlada itd., i imale smo potrebu da otvorimo nove teme. I mislim da je ta ŽŠNI ma koliko ona pogrdno tako nazivana pre svega važna zbog toga što je u srpskoj istoriografiji zaista otvorila nove teme i to na različite načine. Tu, pre svega, mislim na četiri zbornika o modernizacijskim procesima u Srbiji u XIX i XX veku.

Međutim, ta teška politička situacija mene je navela na to da ja moram da imam i neku vrstu javne aktivnosti, da nije dovoljno da ja samo pišem u istorijskim časopisima ili objavljujem knjige u tiražu od 300 od kojih se proda 120, nego da ja imam jednu vrstu javnog angažmana kojim ću ukazati na ono što mislim da su neki problemi u zloupotrebi moje nauke. I tako sam ja još 1993. godine počela da se bavim analizom udžbenika istorije jer su udžbenici istorije tada prvi put promenjeni. Slobodan Milošević i njegov režim učinili su to tokom leta, a kod nas se to uvek tako radi, sve reforme školstva kod nas počnu 1. avgusta i završe se 30. To su inače stvari koje u ozbiljnim zemljama traju po deset godina ili se radi vrlo sistematski, to se kod nas negde u avgustu odluči. I ti udžbenici su tada izašli i izazvali skandal jer u njima je zapravo bila promenjena prošlost da bi se promenila sadašnjost i budućnost. U njima je prošlost bila izmenjena da bi sadašnjost u kojoj smo živeli, ta sadašnjost 93. godine, bila uklopljena u neki istorijski kontekst, da bi izgledalo da su ti ratovi koji se vode sasvim normalni, da bi izgledalo da to što se koljemo, što ta krv teče, što je to sve tako strašno, da je to potpuno jedna prirodna stvar. I to su učinili tako što su iz udžbenika istorije izbacili ne samo bratstvo i jedinstvo, koje je i trebalo izbaciti jer nije bilo realan koncept nikada, ali oni su izbacili svu saradnju, oni su izbacili kulturnu istoriju koju su ti narodi povezivali, oni su izbacili saobraćaj, privredu, društva, velike ljude, velike ideje iz XVIII veka, Dositeja Obradovića, napolje, Vuka Karadžića. Svi koji su imali integrativne ideje ispali su iz te istorije jer je bilo potrebno pokazati da ti narodi koji se upravo kolju, da su se uvek klali. I tako sam počela time da se bavim i nažalost ti udžbenici istorije do danas me ne napuštaju. Ja svake godine kažem od ove godine ja se više ne bavim tim udžbenicima istorije, ja više to ne mogu. Opet, uvek izađe nešto novo, uvek me to vrati. Vi ste u najavi rekli partizani i četnici, sada je izvršena nova revizija udžbenika istorije, sada je promenjen tok Drugog svetskog rata, izmenjeni su odnosi u Drugom svetskom ratu, to je sada najnovija promena koju je naša istorija unazad doživela. I to je nešto što me, eto, kao tema ne pušta jer prosto stalno se ta istorija proizvodi, i ja stalno imam potrebu na to da reagujem. Kao istoričar bavila sam se tim političkim strankama u Srbiji u vremenu kada su one nastajale krajem XIX, početkom XX veka, pa sam onda iz te istorijske perspektive analizirala današnje političke stranke. Čitavim nizom konkretnih akcija, ne znam, pokrenuli smo časopis za društvenu istoriju, imamo Udruženje nastavnika istorije, pokušavamo zapravo da menjajući odnos prema istoriji, unoseći jedan racionalan odnos prema prošlosti, uvedemo i racionalan odnos prema sadašnjosti.

.......................................................................................

Sad završavam knjigu o Beogradu u XX veku. Htela sam da se bavim nečim lepim, i to jeste jedna od najlepših tema naše prošlosti, ali opet se pokazalo koliko je naša istorija teška, i opet mi je teško bilo kao istoričaru da se bavim čak i mojim voljenim Beogradom.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad