Radoslav Zlatan Dorić

"Jelena Anžujska"

Pseudoistorijska pozorišna igra u šest slika

Narodno pozoriste "Toša Jovanović"
Zrenjanin
e-mail: zrteatar@yahoo.com
web adresa: www.tosajovanovic.org.rs

Vidi - "Promocije" - "Jelena Anžujska"

PRINCEZA JELENA ANŽUJSKA........................................ Sanja Ristić Krajnov*
KRALJ UROŠ, SRPSKI KRALJ........................................... Dušan Jakišić*
TRIPO SIMONELI.......................................................... Aleksandar Bogdanović
DANILO........................................................................ Dragan Đorđević
TEODOR....................................................................... Jovan Torački
DRAGULA...................................................................... Mirko Pantelić
BINGULA....................................................................... Ljubiša Milišić
MAGDALENA................................................................. Vesna Varićak
SMILJANA..................................................................... Jelena Šneblić
ŽANET.......................................................................... Tanja Milanov
ANUJKA........................................................................ Nataša Luković
ANA............................................................................. Edit Tot
MRVAC......................................................................... Dragomir Pešić*
MILENKO...................................................................... Zvonko Gojković
FRANSOA..................................................................... Ivan Đorđević

OSTALA LICA dvorjani, muzičari, sluge, stražari, narod... .....Mirjana Ćuk, Dejan Karlečik, Nevena Šalamon, Ivana Titin, Tijana Titin

Inspicijent......................................................................... Jelena Ristić
Sufler.............................................................................. Gordana Jeftić

* glumci Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada

Pseudoistorijska drama

Svesno karikirajući istoriju i poigravajući se mitovima o pojedinim njenim akterima, pisac Jelene Anžujske, zapravo nastavlja da prekopava po ranama vlastitog naroda, a to čini donkihotski, plemenito i viteški, uveren da je možda moguće izvesti neke zaključke iz umetnosti kada smo već redovni ponavljači kod učiteljice života. Ovog puta Dorić zaranja u duboko srednjevekovlje, na svetlost dana iznoseći svoju verziju priče o fatalnom susretu Srba i Jelene Anžujske, zagonetne Francuskinje čije će prisustvo blagotvorno delovati na ovdašnju istoriju.

Biće to zapravo čudan, po mnogo čemu netipičan fragmenat po pravilu surove i krvave srpske istorije, jer Anžujska će svojim prisustvom obeležiti onaj period srpske istorije koji će ostati upamćen po vladavini kralja Uroša Nemanjića, dakle po kulturnom prosperitetu, pa i ponovnom svrstavanju srpske države u red ozbiljnih država ondašnje Evrope.

No, pišući svoju dramu, Dorić nikome ne povlađuje, niti je spreman da podilazi ovdašnjim nacionalnim mitomanima. Naprotiv, njegov literarni prosede, pa i celokupan spisateljski i intelektualni stav, predstavljaju radikalan zaokret u odnosu na, recimo, devetnaestovekovni dramski tretman tema preuzetih iz srpske istorije. Jer, ako je smisao angažmana tadašnjih autora bio da u idealizaciji prošlosti pronađu oslonac za buđenje nacionalne svesti, onda način na koji većina naših savremenih spisatelja (a među njima i Dorić) tretira istorijske teme, ukazuje na potrebu za preispitivanjem mitova na kojima počiva ta svest. Dorićeve namere ne idu, međutim, u pravcu revizije istorije. Revitalizujući mit, koji je u našem slučaju fatalno isprepletan sa istorijom, on pokušava da se razabere u ovoj i ovakvoj sadašnjosti i, napokon, odgoneta istinu o usudu koji nam nikada nije bio sklon.

I na samom kraju drame, koju autor namerno koncipira po modelu bajke, znajući, međutim, da je njegov čitalac savršeno svestan da ovo nije vreme bajki, kao i da srpska istorija nije nikada funkcionisala po tom modelu, Dorić sugeriše bolnu istinu o suštinskoj nemoći koncepta prosvećenosti pred slikom koja je jednom za svagda izgrađena i u koju se Srbi, hteli to ili ne imaju uklopiti. No, upravo taj naglašeno bajkoviti kraj daje posebnu draž ovom komadu, nagoveštava istinu koju, na žalost, mi na Balkanu nikada nismo imali mogućnosti da do kraja naučimo, a još manje da je u praksi usvojimo, istinu po kojoj prožimanje različitosti u sebi sadrži istinski novi, drugačiji kvalitet za kojim je, i ne znajući to, žudeo nesrećni Uroš, a koji je, sama izabravši Srbiju za zemlju gde će biti ispunjena njena sudbina, ipak morala da sluti Jelena Anžujska. Ma ko ona bila.

Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ
Promocija "Teatrona" br. 98

Zbitije po Radoslavu

"Se non è vero, è ben trovato."
(Ako i nije istina, dobro je smišljeno.)
Italijanska izreka

"... iako to nije tačno, to je istina."
Radoslav Zlatan Dorić, Jelena Anžujska

"Je m'empresse de rire de tout, de peur d'avoir à en pleurer."
(Hitam da se svemu smejem iz straha da bih mogao zaplakati.)
Bomarše, Seviljski berberin

U podnaslovu komada Jelena Anžujska Radoslava Zlatana Dorića stoji jedan dosta neuobičajen pokušaj žanrovske odrednice: "Pseudoistorijska pozorišna igra u šest slika". Naročito se valja zadržati na ključnoj reči u njemu: "pseudoistorijska". Ona je, valjda, tu da predupredi, ukoliko je to uopšte moguće, razne neželjene nesporazume kakvih je već bilo i kakvih će, nesumnjivo, još biti.

Jadi mladog Nemanje

Jedna od nevinih - i nepredviđenih - žrtava tih nesporazuma bio je svojevremeno i rođeni sin autorov. Pre nekih desetak-dvanaest godina, kad je još bio školarac a Jelena Anžujska sveženapisan i tek učisto prekucan komad, Nemanja Dorić je bio sav srećan kad je u školi na času istorije prozvan da govori o Nemanjićima. Samatrao je sebe ekspertom u toj oblasti, ne, naravno, zbog svog imena već zbog očevog pozorišnog komada koji je znao gotovo naizust, pa pošto je kao u jevanđelje bezrezervno verovao u autentičnost likova i zbivanja u njemu ispričanih, očekivao je sa samouverenim pouzdanjem odličnu ocenu. I dečko raspali da priča sve što je znao o "hrapavom kralju", njegovim pijankama i ljubavnim avanturama, o tome kako je svoje podanike bacao u bunar kad bi mu se štogod zamerili, o hrbrom i priglupom vitezu Binguli, nepogrešivom trovaču Draguli... Ukratko, krenu da prepričava komad, razume se ne navodeći taj svoj jedini izvor informacija. Krajnji ishod priče se lako da naslutiti. Uzgred budi rečeno, ne treba zaboraviti da je i njegova nastavnica istorije na neki način bila indirektna žrtva istog nesporazuma jer je, ne znajući pozadinu cele stvari, morala misliti da se dete najelo bunike ili da je zavitlava ili, u najmanju ruku, da nije naučilo lekciju pa lupeta što mu padne na pamet ne bi li se kakogod izvuklo. Rezultat je bio, dakako, katastrofalan: Nemanja je dobio keca k'o vrata i smatrao je to krajnjom nepravdom.

No ne bi trebalo smetnuti s uma neospornu činjenicu da su i Nemanja i njegova nastavnica istorije imali valjano opravdanje za ovaj nesporazum: ona zato što nije znala sve elemente situacije, a on jednostavno zbog svog mladalačkog nedostatka iskustva. Iskustva koje je, uostalom, stekao vrlo rano zahvaljujući upravo ovom incidentu posle koga verovatno nije više sklon da meša istoriju i fikciju. Interesantno je, međutim, da ima ljudi koji su tome skloni i u mnogo kasnijim godinama. Tome može da posluži kao dokaz jedna druga anegdota u vezi s opusom Zlatana Dorića.

Novela od Laze

U jednom od svojih prvih komada, Srpska Atina, on se usudio da napiše scenu u kojoj lično Laza Kostić mešajući vino i sodu dolazi na epohalnu ideju da taj novi napitak nazove "špricer". Ta pojedinost nije promakla nezapaženo. Jedan vrlo ugledni pozorišni stručnjak, čije ćemo ime i prezime prećutati iz čistog milosrđa ali koji nipošto nije izmišljen, osporio je u svom kritičkom prikazu autentičnost tog podatka, što je u njegovim očima bila vrlo ozbiljna zamerka. Drugim rečima, po shvatanju dotičnog poznatog i priznatog pozorišnog stručnjaka, bilo kakva istorijska netačnost je nedopustiva u jednom pozorišnom komadu.

Zlatan Dorić nije ni kritičar ni esejista (a šteta, mogao bi biti, ima dara za pertinentan sud i preciznu formulaciju) i nije se našao pobuđenim da na ovakvu kritiku odgovori nekakvom učenom raspravom od trideset i sedam strana sitno kucanog teksta. Umesto da se upusti u jalovu diskusiju s nekim ko od pozorišnog komada iziskuje apsolutnu istorijsku tačnost, moj prijatelj Zlatan Dorić se opredelio za ostajanje na svom terenu i upotrbu sopstvenog oružja, ukratko postupio je upravo onako kako je postupao i Molijer kad se obračunavao s pedantima koji bi mu tražili dlaku u jajetu - ismevajući ih. No dok je Molijer obično pisao čitave polemičke komade, kao na primer Kritiku Škole za žene, dotle je Dorić odabrao jedan naizgled laganiji prosede i priredio je svom nadobudnom kritičaru pravu pravcatu "novelu", u onom smislu te reči koji ona ima u Držića.

Nije čak angažovao ni profesionalne glumce - mada bi se svakako mnogi vrlo rado odazvali njegovom pozivu - nego svog dugogodišnjeg prijatelja i saučesnika Đorđa Brankova koji je za ovu priliku igrao ulogu jednog savremenika Laze Kostića. Dorić je pomenutom kritičaru ustvrdio, najozbiljnije kao što on to već ume (treba uvek biti na oprezu kad je Zlatan ozbiljan, tad je verovatno u pripremi neka ujdurma), da ima živog svedoka za ono što je u komadu napisao o Lazi Kostiću, samo da je taj svedok, naravno, vrlo star pa niti putuje niti prima posete, ali se s njim, na svu sreću, može razgovarati telefonom. Rečeni pozorišni stručnjak, sad već u svojstvu buduće žrtve "novele", progutao je udicu vrlo nekritički, posle sasvim kratkog kolebanja, i pohitao da se što pre direktno obavesti kod ovog lažnog svedoka koji bi i po najpesimističnijim proračunima morao biti apsolutni svetski rekorder dugovečnosti, naravno ako se izuzme Metuzalem lično. Đorđe Brankov je s velikim zadovoljstvom ispričao - malo meketavim glasom, razume se, trebalo je ipak nešto malo autentičnosti - sve što mu je Zlatan Dorić naložio i pridodao još mnoga toga svoga o istorijskoj sceni kojoj je prisustvovao glavom i bradom i u kojoj je Laza Kostić, u trenutku nadahnuća, krstio špricer. I naš vrli i uvaženi kritičar bio je zadovoljan. Možda malo razočaran što mu je jedan važan argument pao u vodu (ako tako što nije suviše neprimereno ovde reći), ali u suštini srećan što je, eto, ipak sve na svome mestu i što ovaj Dorićev komad nije jeretički nego poštuje istorijsku istinu.

Aristotelovci i ostali

Čak i kad izgleda da su bezvremeni, likovi i zbivanja u jenom pozorišnom komadu uvek pripadaju nekom vremenu, makar to bilo i današnje. No u ovom poslednjem slučaju gotovo svi smo aristotelovci i ne postavljamo pitanje istinitosti nego verovatnosti. Naime, taško da bi se danas našao iko ko bi pri zdravoj pameti uobrazio da su mu poznate sve istine u i o njegovom vremenu, ali se zato većini nas čini da dobro zna šta je moguće i verovatno u naše vreme jednostavno zato što živimo u njemu. Sve se, međutim, iz temelja menja čim se dramski pisac odluči da likove i događaje svoga komada smesti u neku od proteklih epoha. Svesni da u tom slučaju ne možemo računati na svoje neposredno iskustvo koje nam je u slučaju našeg vremena izgledalo sasim dovoljno, obraćamo se za pomoć istoriografiji koja, međutim, pretenduje da utvrdi istinu o minulim vremenima, a ne ono što je verovatno. Suočena uglavnom s nepotpunošću i nepouzdanošću podataka, ona je, doduše, najčešće prinuđena da se zadovolji samo verovatnim, ali to nužno zlo nerado priznaje jer je u suprotnosti s njenom osnovnom vokacijom i želi da veruje da je ono samo privremeno. Uprkos svim nedostacima, ona pruža preveliko obilje informacija da bi nestručnjak njima mogao vladati u celovitosti. Zato svako od nas spontano vrši selekciju među raspoloživim materijalnim činjenicama i hronološkim reperima kako bi od njih oblikovao sopstvenu sliku istoijski verovatnog. Pa ipak, budući da je ova slika pojednostavljenih obrisa i smanjene dubine reljefa načinjena na osnovu onoga što u datom trenutku istoriografija smatra manje-više utvrđenim i s obzirom na ugled koji ona uživa, najčešće smo skloni da svoje predstave o istoriji smatramo mnnogo tačnijim i pouzdanijim nego što to one u stvari jesu. I tako se mnogi odjednom zaboravljaju i počinju da govore o istorijskoj istini prenebregavajući pritom činjenicu da je sa stanovišta pozorišne umetnosti ona bar isto toliko irelevantna koliko i istina o savremenim događajima - jedino što je bitno je to da prikazani likovi i zbivanja deluju ili izgledaju istinito, što će naprosto reći da budu verovatni, po istom principu koji važi i za savremene likove i zbivanja. A to se postiže jednostavno izbegavanjem da se dođe u kontradikciju s podacima koji se smatraju utvrđenim, uslov koji Jelena Anžujska Radoslava Zlatana Dorića u potpunosti ispunjava.

Sveta Jelena

Nebična je i prilično zagonetna ličnost koja je danas poznata pod imenom Jelena Anžujska. Na istorijsku pozornicu stupa - da upotrebimo tu pompeznu i izanđalu formulu koja je ovde, međutim, sasvim izuzetno, vrlo prikladna - negde između 1245. i 1250. godine udajom za kralja Stevana Uroša Prvog, unuka Stevana Nemanje i sina Stevana Prvovenčanog, koji je zavladao Srbijom posle dva starija brata, Radoslava i Vladislava. Od te udaje pa sve do njene smrti 1314. godine, imamo o Jeleni dosta podataka, prvenstveno zahvaljujući njenom hagiografu arhiepiskopu Danilu Drugom, a donekle i prepisci koju je vodila s rimskim papama.

Pre te udaje - magla i misterija. Gotovo ništa se pouzdano ne zna, podaci o njenom poreklu su više nego šturi, pa je ono predmet svakojakih nagađanja. Danilo na početku žitija navodi samo da je bila "od roda fruškoga" i "kći slavnih roditelja". Teško bi se moglo osporiti da ima i preciznijih rodoslovlja. Karlo Anžujski, kralj Napulja i Sicilije, naziva je u jednom pismu "dragom rođakom". Što je takođe prilično neodređeno. I to je praktiično sve. Istoričari su pokušavali da je dovedu u vezu s raznim ograncima anžujske loze u Francuskoj, u južnoj Italiji, u Grčkoj, pa čak i s mađarskom porodicom Anđela, vizantijskog porekla.

Kao kraljica, Jelena je mnogo činila za razvoj prosvete i umetnosti. Osnovale je prvu žensku školu u Srbiji, organizovala je skupljanje i prepisivanje knjiga, podizala je i obnavljala crkve, kako pravoslavne tako i katoličke, u Primorju. Njena najlepša i najpoznatija zadužbina je Gradac, gde je i sahranjena. Pred kraj života se bila zamonašila, a već tri godie posle smrti proglašena je sveticom - što je jamačno glavno objašnjenje činjenice da se arhiepiskop Danilo poduhvatio pisanja njenog žitija.

Kad se ovi osnovni podaci uporede s komadom iliti "pozorišnom igrom" Radoslava Zlatana Dorića, ispada da ona uopšte nije "pseudoistorijska". Tačnije, da nije ništa više "pseudo-" nego bilo koja druga. Sve što se smatra utvrđenim činjenicama ili, bolje reći, sve što nije sporno jer se oslanja na Danilovo pisano svedočanstvo, Dorić je ispoštovao: i škola za mlade devojke, i prepisivanje knjiga, i zadužbine, i anticipativna aluzija na svetiteljstvo, sve je tu. Ostalo je, naravno, plod njegove mašte. Ali prihvatljiv, i na neki način i verovatan, jer ne dolazi u protivrečnost s onim što se smatra utvrđenim. Dramski pisac kao i romansijer ima, uostalom, puno pravo da istoriju svojim potrebama prilagodi ili čak da je potpuno izneveri ako mu se to prohte, ali on to zapravo ne čini često. Jer tekst istorije je vrlo retko tkanje čije praznine, rupice, proreze i pore pisac ispunjava kako mu se svidi i sve dok to čini ne parajući i ne cepajući ono što je pre njega satkano može se smatrati da je ostao veran duhu ako ne slovu istorije.

Viljuška na dvoru kralja Uroša

Ostaje delikatno pitanje anahronizama. Mogu biti hotimični, neki su nehotični, načinjeni iz nepažnje ili neznanja. Ali to nije ono najvažnije. Mnogo je zanimljivije upitati se kakav efekat izazivaju.

Da bi postigli bilo kakav efekat, neophodno je da budu dovoljno veliki da bi bili uočljivi. Najspektakularniji su svakako oni koji su hotimice načinjeni, u humorističke svrhe, kao na primer u poznatom romanu Marka Tvena Jenki na dvoru kralja Artura. Takvih nema u Dorićevoj "pozorišnoj igri", mada ih je moglo biti. Ali zato ima drugih, mnogo suptilnijih, koji su svesno načineni s tim da ne budu uočeni.

To je, na primer, slučaj s čestim pozivanjem na Svetog Savu koji u to vreme još nije bio proglašen za sveca. Ali koliko bi gledalaca bilo u stanju da to primeti? Još važnije, ne bi li strogo poštovanje istorijske istine i prosto pominjanje Rastka Nemanjića ili Save Nemanjića, iz naše današnje perspektive, s obzirom na već stečene i uveliko uvrežene navike, čak pomalo i zasmetalo? Sličan je primer i s guslama koje su u Srbiju donete verovatno tek u XVI ili možda čak u XVII veku. Dakle, u tursko vreme i verovatno od strane samih Turaka. Slično pitanje: kolika je verovatnoća da jedan prosečni gledalac zna taj podatak i primeti anahronizam? Ili, još bolje, koliko smo spremni da taj podatak, ma koliko on možda bio tačan i utvrđen, bezrezervno prihvatimo? Ne kosi li se on odveć neprijatno s našom predstavom o predmetu koji važi kao naš nacionalni instrument?

Ima nešto paradoksalno u ovim primerima koji usmeravaju na zaključak da je u izvesnim slučajevima istorijski netačno na neki način verovatnije i zato prihvatljivije od istorijski tačnog. Sledeći je možda još zanimljiviji, ali iz drugih, gotovo suprotnih razloga. Nije, zapravo, u pitanju anahronizam u pravom smislu te reči već jedan mnogo složeniji i u suštini još uvek nedovoljno rasvetljen problem. Upotreba pribora za jelo na dvorovima srednjevekovnih srpskih vladara - uz obaveznu opasku da je to bilo u vreme kad se na zapadnoevropskim dvorovima jelo prstima - smatrala se dosta dugo u našoj istoriografiji dovoljno dokazanom na osnovu dosta brojnih detalja na freskama u našim manastirima. Onda je ovo dovedeno u sumnju jer arheološke iskopine nijednim materijalnim nalazom nisu potkrepile to opšteprihvaćeno mišljenje. Predloženo je objašnjenje po kojem su vizantijski živopisci jednostavno reprodukovali ono što su videli na tamošnjim dvorovima, a ne srpskim. Ako je to tačno, onda bi se pokazalo da je u ovom slučaju Dorić ne na strani istorijski verovatnog nego istorijske istine. Jednostavno zato što mu to tako odgovara jer je u skladu s njegovom osnovnom tezom po kojoj Jelena i njena svita uče srpski dvor lepim manirima. Sasvim je moguće da je bilo upravo obrnuto i da su, zahvaljujući uticaju Vizantije, maniri na srpskom dvoru bili daleko uglađeniji nego na zapadnim dvorovima. Kao što to Radoslav Zlatan Dorić sam rado kaže, možda je to tako bilo a možda i nije.

Zreli grohot

Može se imati utisak da Dorić piše dve vrste pozorišnih komada: sa savremenom i sa istorijskom tematikom. Velim "utisak" jer, kad se malo bolje pogleda, nije teško ustanoviti da je takva distinkcija potpuno veštačka. On spada u red onih autora koji se obraćaju istoriji samo kad smatraju da bi im ona mogla nešto reći o današnjici, a današnjicu posmatraju pre svega kao istoriju u nastajanju.

Teodor, državni savetnik na Uroševom dvoru u Jeleni Anžujskoj, ma koliko bio krut i smešan, ipak nije preispoljna budala, i izreka da je istorija učiteljica života, koju neprestano nespretno ponavlja, ma koliko nakaradan bio njegov latinski kojim je iskazana, nipošto nije besmislena. Samo što je Dorić vrlo skeptičan u pogledu efikasnosti te učiteljice, bar što se tiče naše istorije i naše sadašnjice. On jednako pokušava da podseti da bi istorija trebalo da bude učiteljica, a nije, ili, tačnije, da mi tu učiteljicu nikako ne slušamo i da nam, izgleda, ama baš ničemu ne služe oni kečevi koje nam je već toliko puta štedro podarila.

Pred tom ne baš naročito veselom konstatacijom moguće je imati više različitih reakcija. Zlatan Dorić po pravilu bira smeh. Smeh koji nije poruga već samoodbrana. Smejati se svojim manama i nedostacima, svojim zabludama i stramputicama, svojim greškama i svojim lutanjima, malim i velikim, davnim i još više nedavnim, smejati se svima svojima, smejati se, ukratko, samome sebi, nije znak nikakvog mazohizma već, naprotiv, velike snage i zrelosti. To je onaj grohotni molijerovski "muževni smeh" koji je često odušak očajanju a ponekad i simptom skrivenog neugasivog tračka optimizma, možda, ko zna...

Milan Bunjevac

096. Filip King: Luda kuća, NP “Toša Jovanović” Zrenjanin (28.09.1988)

098* Erih Koš/ Novica Savić: Veliki Mak, NP “Toša Jovanović” Zrenjanin(2) SVP89(1) (10.02.1989)
* Odlična predstava, ali je žiri vojvođanskog Susreta (ne) opravdano prednost dao subotičkom Šiptaru. Za utehu Veliki Mak svom reditelju donosi prvu glavnu rediteljsku nagradu na vojvođanskom Susretu.

105* Branislav Nušić(10)/ Miroslav Belović: (2)Vlast, NP “Toša Jovanović” SPV91(2,1) SJV91vk Smed91 Smed92 Zrenjanin (3) (23.12.1990)
* Još jedna sjajna Dorićeva postavka Nušića koja nije stigla do Dana komedije. Dorić ponovo dobija nagradu za režiju na Susretu pozorišta Vojvodine.

120* Bertolt Breht: Arturo Ui, NP “Toša Jovanović” Zrenjanin(4) SPV96(3) Vrš 96 (26.01.1996)
* Odlična predstava. Jedna od najboljih postavki Brehta u našem teatru.

130* Molijer: Skapenove spletke, NP “Toša Jovanović” Zrenjanin (5) SPV2000 Šab2000(1) (18.04.2000)

131 Milan Tutotov: Između dva voza, NP “Toša Jovanović” (22.09.2000)

133* Vilijam Šekspir(2): Bogojavljenska noć, NP “Toša Jovanović” Zrenjanin(6)
* Zlata Dorić nije izuzetak. Mnogi su od ove sjajne Šekspirove komedije napravili odlične predstave. Ono što njegovu Bogojavljensku noć čini izuzetnom, jeste - verovali ili ne - nikad bolji rediteljski štrih od svih predstava koje sam imao priliku da vidim! Čuda se u pozorištu, zaista, dešavaju.

148. Radoslav Dorić(15): Jelena Anžujska, NP “Toša Jovanović” Zrenjanin(7) (16.05.2008)

* O Jeleni Anžujskoj - ništa! A imam bar jednu lepu priču. Možda nekad kasnije. Kad prođe premijera.

* Verovatno ste primetili da posle broja (a tih je brojeva moglo biti i više, verujem da mi je, iako sam se trudio, koja Dorićeva predstava ipak promakla) nekad stoji - nekad ne stoji zvezdica. One sa zvezdicom sam gledao. Mogao sam, svakako, da Vas lišim tog nepotrebnog podatka, ali bar za mog druga Radoslava Zlatana Zlatu Dorića taj potadatak nije nepotreban.

Beograd(61)
Narodno(2) Opera(6) JDP(3) Sav/BDP(3) Sav/Terazije(28) Atelje 212(3) VS Radović(1)
Teatar poezije(1) Ras(1) Orfeum(3) Zapadni Vračar(1) Gardoš(1) Slavija(6) mono(1) 10.

Vojvodina(46)
SNP(6) Opera(4) Ujvideki Szinhaz(11) Subotica/s(2) Subotica/m(2) Zrenjanin(7)
Sombor(8) Kikinda(2) Pančevo(2) Novi Bečej(1) mono,ns(1)

Srbija (7)
Niš(5) Užice(1) Vranje(1)

Crna Gora(1)
NP Titograd/ Podgorica(1)

Bosna i Hercegovina(20)
NP Sarajevo(1) MP/ KT 55(11) Mostar(6)
Zenica(2)

Hrvatska(7)
Rijeka(6) Pula, mono(1)

Slovenija(3)
MG Ljubljana(1) Nova Gorica(2)

Mađarska(2)
Srpsko pozorište, Budimpešta(2)

Ukupno je režirao 148 predstava, napisao 19 pozorišnih komada od kojih je 19 izvedeno, a čak trineaest je praizvredbu imalo u režiji autora. Autor je i velikog broja televizijskih i radio scenarija, kabarea...
Režijom „Jelene Anžujske“ Radoslav Zlatan Dorić obeležava 20 godina od prve režije u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“. U zrenjaninskom pozorištu je režirao osam predstava.

Postavljeno: maj 2010.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad