Latinka Perović

autorizovano

Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi. To ponašanje ličnosti kao subjekta, po mome mišljenju, zavisi od dve okolnosti. Prva je ono što je Božidar Knežević nazvao filozofijom života kao celine u jednom danu: živeti svakog dana tako da u njemu učinite ono što biste uvek mogli i što bi trebalo da učinite, odnosno, ne učiniti ni u jednom danu ništa od onoga što nikad ne biste učinili. Dakle, to je kao slovo, kao reč u knjizi, tako su i dani čoveka kao subjekta satkani od postupaka koji se nižu u jednu životnu nisku. Drugo o čemu uvek mislim kad je u pitanju ponašanje čoveka kao subjekta je činjenica da je u našim životima jedino ograničeno vreme. Nisu ograničene ni vlast, ni bogatstvo, ni moć, ali ono sa čim, kao sa ograničenom količinom svaki čovek mora da računa, ili sam bar ja računala, to je ta vremenska ograničenost i potreba da to ograničeno vreme čovek ispuni po meri svoje prirode, obrazovanja, svog duhovnog sveta i vrednosti.

Borislav Pekić je jednom rekao da su autobiografije kao vez u kojima nisu najvažniji čvorovi omče na vezu nego ona nit koja vezuje te čvorove. Možda je to tako. Ali kad se čovek osvrće na vlastiti život pre svega, a i kad piše o životima drugih ljudi, kao što sam ja po prirodi poziva bila upućena na to, onda ipak uočava upravo te omče o kojima je govorio Borislav Pekić. Tako bih i ja rekla da je moje detinjstvo obeleženo jednom specifičnom situacijom, obeleženo je okupacijom u Drugom svetskom ratu koja je počela kad sam ja imala sedam i po godina, a završila se kad sam imala jedanaest i po godina. Ono što kao dete pamtim, a što sam posle kao čovek koji je ipak duže živeo, a naročito istraživao prošlost mogla da proverim, to je traumatično iskustvo koje je bilo vezano za masovno streljanje u Kragujevcu 1941. godine, koje je obuhvatilo i đake muške gimnazije u Kragujevcu. Jedna od mojih najboljih školskih drugarica u gimnazijskim danima bila je Olja Pantelić, čiji je otac profesor Lazar Pantelić bio streljan zajedno sa svojim đacima. Dakle, to je jedno iskustvo koje mi je bilo na taj način blisko. Blisko mi je bilo i po porodičnoj istoriji i gubicima koje je porodica imala, a o čemu ne želim da govorim. Ali blisko mi je i po jednoj atmosferi koju pamtim: grad u crnom. Vrlo dobro se sećam slika žena, susetki, rođaka, učiteljica i profesora koje su izgubile nekoga u tom kragujevačkom streljanju. Naravno da je to kasnije bilo predmet i različitih manipulacija, i da su se cifre uvećavale, ne samo iz nekih profitabilnih razloga, da bi se povećala ratna šteta, mislim da je svakom čoveku koji je nekoga izgubio, izgledalo kao da je svet nestao u okeanu bola: zbog toga je svaka cifra bila za ljude prihvatljiva. Naravno da je već u toku samog rata postojala manipulacija. Tako je 1943. godine bila priređena jedna izložba o nedelima antikomunizma i Nedićeva „Obnova“ je tada pisala kako je na toj izložbi primećeno mnogo žena u crnini i da je to verovatno posledica partizanskog terora. O tom cinizmu je, recimo, tek sada 2006. godine, u svojoj veoma dobroj knjizi „Potisnuta istina“ pisala moja koleginica Olivera Milosavljević. Hoću da kažem, da je istorija, koja je moja preokupacija, veoma složena, višedimenzionalna i da svako ko o prošlosti sudi mora to da ima u vidu.

Moja mladost, ako već idem za tim Pekićevim „čvorovima“, počela je negde 1952. godine. Ja sam tada, završivši Žensku gimnaziju u Kragujevcu, došla na studije u Beograd. Iz svog srednjoškolskog perioda ja, gotovo bez izuzetka, pamtim sve svoje profesore. Svi su oni bili za nas autoriteti po svome znanju, po tome što su nas ne samo edukovali nego i vaspitavali. Naše razredne starešine su znale život svake od svojih učenica i to je bila osnova za jednu veliku solidarnost koju ja pamtim iz tog perioda. To su bili stari profesori iz, kako se tada govorilo, predratne Jugoslavije. Jedna od mojih najdražih profesorki bila je Katarina Janićijević, profesor matematike, kasnije je bila i direktor gimnazije. Ona nije bila nikakav levičar, nikakav partijac. Bila je ćerka prvog latiniste u Srbiji, prvog profesora koji je završio latinski jezik. Imala je dva brata, lekara i pravnika. Njeni sinovi su lekari. Dakle, to je bila jedna intelektualna sredina koju smo mi osećali, i ja posebno. Uz brojne uticaje, jer čovek svoje odrastanje ne može da veže samo za jedan uticaj – porodice, škole, profesora – pamtim kao moralnu vertikalu u mom životu. Profesorki Katarini Janićijević sam se veoma često, kad sam bla u teškim iskušenjima, vraćala i pitala se šta bi mi ona posavetovala.

Na Beogradskom univerzitetu, na grupi za književnost i srpski jezik, ja sam takođe zatekla stare profesore. Moji profesori su bili Aleksandar Belić, Mihajlo Stevanović, Radoslav Bošković, koji nam je predavao uporednu gramatku slovenskih jezika i koji je bio ingeniozni predavač i naučnik, Radomir Aleskić, od koga sam za ceo život upamtila rečenicu da se od ujutru do uveče neoposivo mnogo može uraditi i naučiti; profesori književnosti su bili Vido Latković, Milivoje Pavlović. To su bila, u vrednosnom i obrazovnom smislu, gospoda koja su nas u veoma oskudnim i siromašnim uslovima podučavala ne samo kako se uči nego i kako se živi. To je bio period neposredno posle Drugog svetskog rata, u kome je još uvek bio jak pritisak sovjetskog bloka. Mi smo slušali predavanja u nezagrejanim slušaonicama, hranili smo se u studentskoj menzi na Obilićevom vencu koja se zvala „Orion“, ali smo imali silnu želju i veliki entuzijazam koji je tada dolazio iz čitavog društva. Bilo je sigurno nezadovoljnih ljudi, sigurno mnogo ljudi koji, kao recimo, jedna Ksenija Atanasijević nisu dočekali kao duhovno oslobođenje. Ali je i bilo autentičnog osećanja da se završila jedna velika svetska klanica i da zemlja ima neku perspektivu. Mi smo studirali vrlo brzo, ali naš cilj je bio da što kvalitetnije studiramo: stideli smo se da na ispit izađemo ne pročitavši svu lektiru. Bilo nas je malo, profesori su nas lično poznavali. Dakle, to su te formativne godine uz koje je išao i jedan društveni život. To su pedesete godine: 1953. je godina smrti Josifa Visarionoviča Staljina. To je godina kada se otvara mogućnost da se Jugoslavija više udalji od sovjetskog bloka. To je vreme kada izlazi časopis „Nova misao“, i kada bi se danas moje mlade kolege vratile na taj časopis – zbog čega to ne čine, posebno je pitanje, videle bi koliko se tu tema otvaralo, koliko se rasprava vodilo. Samo otvaranje zemlje za nas je vrlo mnogo značilo. Pre svega, izdavačka delatnost. Mi smo već tada čitali i „Zaveru ćutanja“ Cibulskog i Keslerovo „Pomračenje u podne“. Dakle, za nas sovjetski sistem nije bio tajna, i mi nismo imali osećanje da živimo u takvom sistemu. Naprotiv, mi smo nastojali da se od njega udaljimo. Iz naknadne perspektive to može izgledati drugačije, ali ja govorim iz perspektive savremenika.

To su godine kada smo mi u Beogradu gledali engleski balet i pozorište, kada je gost Beograda bio Žan Pol Sartr, kada je egzistencijalistička filozofija bila preokupacija mladih ljudi. Hoću da kažem da je to vreme za ljude koji su bili gubitnici u ratu, koji su izgubili svoje bliske i svoju imovinu, lišili se i nekih vrednosti, sigurno i nekih političkih ideala, bilo teško vreme. Za moju generaciju je to bilo vreme velikog otvaranja. Nema sumnje da je najveće ograničenje koje smo mi već kao mladi ljudi osećali bilo ograničenje duhovnih sloboda i mogućnost traženja, upoređivanja, prevazilaženja onih limita koje je sistem postavljao. Negde u to vreme počinje i nekakav moj javni angažman kroz omladinsku organizaciju, bez neke ambicije da postane moja profesija. Ja sam u to vreme završila magistraturu na Filološkom fakultetu. Magistrirala sam na jeziku Ive Andrića. Potom sam magistrirala na Fakultetu političkih nauka baveći se kulturnom politikom Jugoslavije od oslobođenja do pedesetih godina. Sigurno je najveća odgovornost bila moj dolazak na čelo jugoslovenske ženske organizacije. U tom dolasku je bilo, uvek sam o tome mislila, i novine i nepravde. Podmlađivanje je počinjalo od žena i ja sam tu došla među veoma iskusne žene koje su prošle ilegalni period, rat, okusile vlast. To je, za mene, bila velika škola i mislim da se tu proveravala sposobnost za ljudsku komunikaciju, za razumevanje, za toleranciju, pa ako hoćete i zrelost da razumete da vas neko ko je posvetio ceo život tome prima kao jednu mladu i novu osobu koja remeti, ako ništa drugo, generacijsku zatvorenost. Zatim je sledio izbor, uz Marka Nikezića, za sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. To je bio takođe jedan od pokušaja da unutar monističkog pokreta pronađete mogućnosti razvoja, novih ideja, promena. To možda izgleda suviše aposteriorno, ali ja sam ubeđena da će istraživanja potvrditi i složenost toga vremena. Ta su vremena složena u celoj Istočnoj Evropi: pobune u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj. Nas su te pobune hranile sumnjom da je jugoslovenski režim bez obzira na svoje razlike u odnosu na Istočnu Evropu, organski različit od nje, i mislim da je to bio jedan pokušaj demokratizacije i izlaženja iz dogmatskih šema. Tako su, krajem šezdesetih godina, u svim jugoslovenskim republikama došli novi ljudi. Izgledalo je da je jugoslovenska revolucija jedna od retkih revolucija koja je uspela da preživi mirnu smenu vlasti. Vrlo brzo se pokazalo da je to bio samo jedan neuspeli pokušaj i da su, manje-više, svi ljudi koji su krajem šezdesetih godina bili neki nagoveštaj novog, vrlo brzo, već sedamdesetih godina, uklonjeni.

Izlazak iz politike nisam shvatila ni malo tragično. Ja sam imala profesiju. Bila sam i mentalno i intelektualno pripremljena za rad izvan politike. Orijentisala sam se odmah na izradu doktorske disertacije. Kasnije, posle odbrane disertacije, radila sam u Institutu za radnički pokret Srbije, kasnije za noviju istoriju Srbije. Decenije sam posvetila proučavanju srpskog XIX veka i rusko-srpskih revolucionarnih veza koje su bile, više nego što je u nauci kod nas poznato, odlučujuće za petrifikovanje našeg patrijarhalnog supstrata. Tamo su prvi srpski socijalisti našli oslonac za svoj rad u agrarnom društvu sa takoreći neznatnom elitom koja se ne samo nije razlikovala od toga društva nego je kao ideal imala da se od njega i ne razlikuje bitno. Posvećena sam tim proučavanjima, smatram ih bitnim za razumevanje društvene istorije Srbije u XIX i XX veku.

Blisko mi je ono što je Stanislav Vinaver govorio, misleći na književnost, da je moderan čovek samo onaj koji je uspeo da upozna svoju prošlost i da je, tek spoznavši je, stekao mogućnost da je odbaci. U suštini, da napravi izbor koji bi bio u duhu vremena. To je jedna biografija koja se u vremenu koje ste mi stavili na raspolaganje može ispričati. Život je, međutim, satkan od mnogo sitnih stvari, satkan je od radosti, susreta, od tragedija, rastanaka, ali ja u osnovi mislim da je jedan zreo čovek u svim situacijama u stanju da slobodno napravi izbor i da za taj izbor podnese konsekvence. Kod nas se vrlo često govori o tome da smo mi, naročito poslednjih godina, posle svih kriza koje je zemlja preživela, zarobljenici teorije mentaliteta, i da smo takoreći taj mentalitet pretvorili u neki zatvor sa čvrstim rešetkama iz kojih ne može da se iziđe. Ja, međutim, spadam u one istraživače srpske prošlosti koji veliki značaj pridaju mentalitetu. Smatram da su siromaštvo zemlje, visoka nepismenost, a naročito duga linija nasilja kroz ratove, hajdučiju, politička ubistva, stvorili jednu, s jedne strane, lakoću življenja, a s druge – lakoću ubijanja: neku vrstu fatalizma, života od danas do sutra, od koje se mlade generacije brane na razne načine. Neko time što odavde odlazi, neko time, kao neki od Vaših sagovornika, recmo koleginica Dubravka Stojanović, koja je, koliko znam, ovde nedavno govorila, brane se radeći ovde i upinjući se svim snagama da se ovde život počne, neću reći normalizuje, jer taj je izraz veoma banalizovan, ali da dobija na vrednosti sa svim svojim sitnim i krupnim stvarima.

Naravno, kad govorimo o mentalitetu, uvek, bar ja, pokušavam da vidim šta su to konstante koje se vuku kroz dva veka naše moderne istorije. Mislim, i ne smatram da to ima nekakav negativan značaj, da nas određuje nacionalizam koji se ne podudara sa onim što se u političkoj teoriji naziva nacionalnim interesom, odnosno, ta potreba da se zatvorimo prema drugima, da se plašimo od sveta i od susreta sa njim, da se bojimo promena, a da opet na sve te izazove koji su neizbežni za svaki narod kroz istoriju, naročito u moderno doba, odgovaramo arogancijom, nasiljem, da se, u suštini, udaljavamo od onoga što se ovde tako lako i uvek bez preciziranja značenja naziva: nacionalni interes. Moram reći da su nacionalni interes za nas pretežno bili okviri države kao takve, za koju vredi umirati jer je to borba na život i smrt, a vrlo malo vrednosti društva. Nas je u istoriji zanimalo ratovanje, o tome smo stvorili jednu heroiku, to je deo naše istorije, ali vrlo malo nas je zanimalo kako živi naš čovek: kako se školuje, leči, kakvi su njegovi putevi i domovi. Dakle, bez tog unutrašnjeg sadržaja nacionalnog interesa teško da se može realizovati i taj drugi interes: država među narodima u svetu koja ima dostojanstvo, ima kriterije, koja je respektabilna zbog toga što je u stanju da ispuni svoje obaveze koje je pred međunarodnom zajednicom preuzela. Odnosno, onako kako cenite život pojedinca unutar zemlje, tako ga i predstavljate drugima i svetu. Naš problem nije samo u tome što je državno pitanje nedefinisano u smislu granica, naš problem je u tome što na svakom koraku osećate razaranje države iznutra koje se manifestuje u veoam širokoj socijalnoj patologiji. Dovoljno je ne samo čitati istraživanja koja vrše naši sociolozi danas, pratiti dnevnu štampu, pa da vidite kako su se duboko poremetili i kriteriji, i oslabile institucije koje bi mogle da utiču na izgrađivanje tih kriterija. Pri tome, ja posebno mislim na Crkvu koja bi baš u trenutku tog dubokog poremećaja vrednosti imala nezamenljivu ulogu u vraćanju univerzalnih hrišćanskih vrednosti: ne kradi, ne laži, ne ubij.

Ako se institucije odvoje od svoje osnovne funkcije, ako sve liče jedna na drugu jer streme jednom cilju – državi koju kao Moloha treba hraniti životima ljudi, onda nema društva, ali ni države. I u takvoj situaciji pojedinac može da napravi izbor koji ga najmanje čini objektom. Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost, i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad