MARIJANA ŠIJAČKI
ili o radio drami koju nisam izmislio

Dragoslav Simić

Evo šta mi je Marijana Šijački ispričala u Njuorku u kome je živela kao emigrant:

Kad su došli komunisti, prvi Rus koga sam ja videla je izgledao strašno. Mama nije dala da idem na ulicu. Nije dala da ostajem dugo van kuće. Bojali su se Rusa. Pričalo se o to vreme da siluju devojke i rade svašta.

Osnovane su onda rejonske omladinske organizacije, u koje smo svi morali da se prijavimo. Tako je jedna bila u ulici Čarlija Čaplina, a kasnije u Draže Pavlovića. Iz tog doma omladinske organizacije, nas su vodili na razne akcije, kako se u to vreme rad omladinaca nazivao. Između ostalog, ja sam išla i prala veš partizankama. Vodili su nas u neku zgradu, sad ne znam tačno koju, negde preko puta oficirskog doma. To je bila visoka zgrada, a gore na poslednjem spratu bile su vešernice. Sa mnom su bile sve moje drugarice iz Profesorske kolonije (deo Beograda sagrađen pre Drugog svetskog rata, u kojem su živele porodice uglednih beogradskih intelektualaca, pre svega profesori Beogradskog univerziteta, ali i drugi. Napomena priredjivača). Ali, dovodili su decu i iz drugih krajeva. U tim valovima prale smo veš. Prale smo partizanske gaće i pantalone. Mi nismo znale da peremo ni naše gaće, a prali smo njihove gaće.

Zatim, vodili su nas da peremo ulicu u kojoj je bio zatvor za vreme rata, da bi tu posle ponovo bio zatvor. Čistili smo razne kuće koje su oduzimali od valsnika ili tamo gde je bilo praznih stanova. Dovedu nas i kažu nam da spremimo taj stan. Mi spremimo i više se nikad ne vratimo tu.

Sadašnji izgled Obilićevog venca, snimak iz 2012. godine.

Posle je bila radna akcija, kada su nas vodili da beremo kukuruz. Selo se zvalo Maradik. Odlazili smo tamo vozom, ili nekakvim drugim prevozom. Spavali smo u školi, na slami. To su bili sve mladi ljudi, deca, po godinama još nisu podpadali pod vojnu komandu. Morali smo rano da ustajemo, u četiri ili pet sati. Onda marširamo i pevamo pesme drugu Titu. Brali smo kukuruz po minskim poljima. Radili smo do god se ne smrkne. Idemo po mraku, a kad dođemo u polje, tek onda svane.

Brala sam kukuruz, mada ja nikad nisam videla srp u životu, sem na zastavi. I moji drugovi, takodje. Ja sam držala srp, plakala i brala, a oni muškarčići koji su hteli da zaštite nas devojčice, oni beru svoju brazdu, pa se onda vrate u naš red, pa odseku naše stabljike da nam pomognu. Ja sam jednom zabola srp u nogu od muke i onda su me ostavili na miru da ne idem tamo u polje da radim.

Bila je neka bolničarka sa nama, koja je bila i politički komesar i bolničarka.

Svi smo imali dizenteriju, jer smo jeli neku užeglu slaninu. Ne znam odakle je ta hrana bila. Ko je kuvao, više se ne sećam. Ali smo svi imali takvu dizenteriju da smo na sve strane čučkali. Išla je samo voda iz nas. Ja kažem, ja ću ovde da propadnem. Darko Radonjić je bio jedan od mojih drugova (D. R. kasnije snimatelj Radio Beograda, primedba priređivača).

Nas petoro smo onda dezertirali. Ja neću da pominjem imena svih onih koji su bili sa nama. Bilo je to kod Šida. Tamo su se još vodile borbe na Sremskom frontu. Kad je došao teretni voz, drugih još nije bilo, mi smo skočili na platformu jednog vagona. Sneg je tukao. Vetar je nosio sve pred sobom. Bilo je to u martu 1945. godine. Stilgli smo do železničke stanice Zemun i mosta na Savi. Most je bio pod stražom. Mi smo sa sobom nosili motike kao alat da bi izgledalo kao da smo na radnoj akciji tu negde, jer je trebalo da stignemo do kuće po svaku cenu. Kad smo došli do mosta stavili smo one motike preko ramena i pevali usav glas pesme o drugu Titu. I tako smo prošli pored straže. Niko nas nije zaustavio. Bilo je važno smo da smo pobegli odande.

To je početak mladosti.

Sadašnji izgled zgrade , snimak iz 2012. na Obilićevom vencu, u kojoj je bila zatvorena Marijana Šijački.

Nekoliko meseci kasnije organizovani su bili prvi put, otkad se završio rat, izbori. Ali, pre tih izbora, mi smo bili na žuru kod jednog našeg druga koji je imao kuću u šreh od Prve ženske gimnazije . Valjda smo nešto o kralju govorili. Sećam se da sam na tabli u školi pisala: „Živeo Kralj Petar“. U klozetu sam pisala: „Živeo kralj Petar“. U to vreme bio je to smrtni greh. Te parole, to je zaista jedino što sam radila krišom. Ništa drugo.

Neko je prijavio od nas mladih koji su bili na tom žuru, uglavnom deca reakcionara, Udbi. Udba je tačno znala gde smo. Oni su došli, opkolili kuću i čekali su da se svi skupimo i onda su nas sve pohapsili. To je bilo pred same izbore. Držali su nas ne znam više do koliko sati uveče i onda su nas pustili kući sve.

Pitali su nas: „Jeste li za kralja?“

Kako bih ja rekla da nisam, ja jesam za kralja. Ali, ako bih rekla da nisam, izgubila bih čast, mislila sam.

Kad sad pomislim na to, ne mogu da verujem. To su bile dečije igre, to su sve gluposti. To je neshvatljivo danas.

Tako sam bila na mahove zatvarana i puštana. Pedeset pet puta su me zvali. Kažu pogrešili su, pa ne treba. Čas te zovu, pa kažu: „Čekaj tamo!“ Čekaš i ništa. Čekaš, sediš, ništa. Izađeš napolje. Maltretiranje. Sve tako dok me nisu na kraju uhapsili na optužbu mog druga Puše koji je tvrdio da smo dobili pismo od organizacije Belih orlova. (Ilegalna organizacija okupljala nacionalističku omladinu kojoj je , primera radi, pripadao i pisac Borislav Pekić. Napomena priredjivača).

To je bila optužnica. Puša je mene optuživao da sam ja sa njim u organizaciji „Belih orlova“ za koju u životu nisam čula, i da treba da priznam da smo mi hteli drugaricu Borjanu da bijemo i tučemo što je skojevka. Ja sam odbijala kategorički ovo, tvdreći da to nije istina. Uhapsili su moju najbolju drugaricu i Dušana Bunjevića, koji je danas prota u Los Anđelesu, i Darka Radonjića. Puša nas je sve teretio. On je tvrdio da smo mi svi u toj organizaciji. Oni su odbijali krivicu i u toku noći su bili pušteni, a ja i Darko Radonjić smo iz rejonske OZNE bili prebačeni u zatvor na Obilićevom vencu. (OZNA, odeljenje za zaštitu naroda - OZNA je bila kontraobaveštajna služba osnovana 1943. godine u Jajcu. Napomena priređivača).

U tom zatvoru sam promenila gomilu islednika. Najviše mi je u sećanju ostao čovek koji uopšte nije bio grub prema meni. To je moj katiheta iz Sedme ženske gimnazije, u koju sam išla kratko vreme pre rata. On je bio zaprepašćen kada me je video na vratima, da me stražar uvodi u njegovu sobu. I ja sam isto tako reagovala. I ja sam bila zaprepašćena da je sveštenik koji me je učio o veri, o bogu, postao ateista i sedi za tim stolom i treba da me isleđuje. Bio je u uniformi. On je rekao: „Sedi!“ Pitao me: „Šta ćeš ti tu?“ I ja sam pitala njega: „Šta ćete Vi tu?“ I na tome se završilo. On je reko: „Evo tebi papir i olovka i sedi, i seti se svega, i napiši sve šta ste radili. Vi ste krivi, ali ti nećeš da priznaš. Ti stalno lažeš. Ovde ne može da se laže, ima da priznaš i da kažeš ko je još bio sa vama“! Ja kažem: „Nemam ništa da priznam, pošto ja u tome zašta me okrivljujete, nisam učestvovala“.

Isto pitanje bilo je kod svakog isledinika.

Koliko god da su me držali, ja sam odricala.

Tako su me vraćali u moju samicu,mojim pacovima. Pokušavala sam da se koncentrišem na nešto drugo, a ne na taj jad i bedu koji me snašli u tim godinama.

Žvakala sam neki užasan hleb. Bila je to mešavina ucrvljalog brašna i proje. Pretežno su nam geršlu davali. Ono što pojedem pojedem, a što ne pojedem, dam pacovima. Nadrobim im i oni su dolazili, pa su jeli. Ja ih gledam, jer je rupa bila ispod samog prozora, iz koje su iskakali. Sažvakala bih samo sredinu da je ovlažim, pa sam izvajala likove Kralja Petra i Dražu Mihajlovića od tih odpadaka. Kao da sam nekom nešto dobro učinila.

Stražari kad uđu unutra, oni vide likove koje sam vajala, iako sam to krila. Vide i znaju sve. Kako da ne znaju, kad sam tu sama. I odvedu me, odvedu dole isledniku zajedno sa tim što sam uradila, a islednik (Crnogorac: „gospodin“ Popović. On je bio drug Popović, on mi kaže. (On je radio za svoju ideju. A ja neznam za čiju sam ja ideju radila). Kaže: „Jednog dana, kad budeš čuvena vajarka, ti ćeš da kažeš: ’Počela sam da vajam u zatvoru’. Zar nisi mogla nikog drugog da izvajaš, nego tvoga čiča Dražu i kralja Petra?“ Odgovorila sam: „Ja sam uradila to što umem da uradim.“ Kaže: „To i ćorav vidi“.

Bila sam u samici na poslednjem spratu na Obilićevom vencu 43 dana.

Prozori su bili jako mali, pošto je potkrovlje, a prozori od moje samice su gledali na krovove prema Mažestiku. Ceo Obilićev venac se video. Da bih gledala kroz prozor morala sam da kleknem, jer je to veoma nisko. Ali sam gledala. Svaki dan su me vodili na saslušanje. Svaki dan.

Tukli su me i pretukli u Ozni, ti koji su bili na isleđenju, ljudi koji su bili u uniformama. Uhapšena sam 1946. godine, u februaru. Tada još nisam bila izbačena iz škole. Posle zatvora sam izbačena. Ostale iz moje grupa su pustili, a mene su ostavili, pa su me i dalje tukli da priznam ono što nisam uradila, jer nemam šta da priznam.

Sada se trudim da ne mislim na takve stvari. Jer, prošlost je prošlost, i gotovo.

U toj posebnoj ćeliji smo bili nekoliko dana ja i neki drugi okrivljeni. Tri ili četiri dana. Za to vreme nismo ni spavali, nego smo stalno bili na saslušanju. Oni su se menjali. Oni spavaju i dođu ujutru odmorni. Danju su nas jedni saslušavali, a noću drugi. Onda su nas prebacili, mislim da je bio ponedeljak, u drugi zatvor. Mene su vodili peške. Stražari sa mašinkama ispred i iza mene, tako kroz Beograd. Moji drugovi su se šetali po korzou u Knez Mihajlovoj ulici, a oni su me namerno sprovodili sa mašinkama i mojim balom koju sam nosila na leđima. Valjda sam tu ćebe imala što sam nosila.

Tukli su nas strašno.

I jednog dana dođe stražar i kaže: „Spremi se i ponesi ćebe.

One reze strašne, zlokobno lupaju, na vratima, lanci.

Ti stražari strašni.

Tu mi je spadalo u dužnost da kad grupna soba izađe - pretežno su bile žene - u klozet, koji je bio jedna velika prostorija od kamena sa jednim valovom uz zid, česmama i jednim jedinim klozetom u ćošku, da čistim taj klozet. Na sredini je bio slivnik i ceo pod je išao naniže. Oni su grupne sobe izvodili da vrše nuždu. Koliko je njih uspelo da bude na tom klozetu!? Svi su okolo, ko je gde čučnuo tamo je vršio nuždu. A stražari su satalno vikali: „’Ajde, ’ajde...!“

Svakog dana, posle tog obavljanja fizioloških potreba, ja sam dolazila sa metlom i prala taj izmet. Šolja je bila zapušena obavezno. A bilo je i pacova, ogromnih pacova. Onda me je stražar terao da skinem sa sebe šta imam i da gurnem ruku, i da otpušim klozet golom rukom. Ja sam to radila. Taj smrad nije mogao da se obriše, a niti je on mene dugo držao da se ja mnogo perem. To je verovatno bilo naređenje, jer zašto bi mene baš stalno zvao da baš ja čistim to. Kad odpušim klozet, onda ta govna skupljam u taj slivnik, i perem se, i vraćam se natrag u samicu.

Tako sam počela od muke da pušim. Slali su mi moji cigarete. Ja sam pušila po pet cigareta jednu za drugom. To je moj početak pušenja.

Jednog dana, jedan stražar je pokušao, kad sam okrenuta leđima počela da perem, da me odpozadi uhvati, valjda da me poljubi, ja sam - obučena u ujkine pantalone i neki džemper ištrikan od stare vune, navodno buržujska deca - uvatila onu metlu kako sam čistila, pa kad sam počela da ga bijem tom govnavom metlom, toliko sam sedrala da su došli i odveli ga u zatvor. Nikad više taj stražar nije bio.

To kupatilo socijalističko ili komunističko, ne znam kako da ga nazovem, bilo je preko puta grupne sobe. Iz te sobe odjednom su svi počeli da viču, jer svi su čuli onu moju dreku. A tukla sam ga sa onom metlom da me je zapamtio.

Ne znam koliko sam još posle toga provela u zatvoru. Sećam se samo da sam bila 43 dana u samici.

Bila sam očajna, izgubljena, reze su lupale. Više me nisu tukli, niko me nije tukao.

Mislila sam da ću da se ubijem od straha i od neizvesnosti. Sa 16 godina, takav strašan strah.

Živeli smo u profesorskoj koloniji. Čika Jaša Prodanović (predratni socijalista, u to vreme član Prezidijuma DFJ, napomena priređivača) zvao je moju mamu i rekao joj: „Dano, molim te, dođi u Prezidijum i podnesi zvanično molbu za Marijanu. Šta ona kaže? Ona kaže da ovo nije demokratija. A ko kaže, Dano, da je ovo demokratija?“

“Dano molim te dođi u Prezidijum moramo to zvanično da uradimo. Dođi u petak, ja imam prijem. Tamo čekaju svi koji su osuđeni na smrt, da Maršal Tito potpiše pomilovanje ljudima koji su osuđeni na smrt. Moraš da čekaš u redu i ono što mogu, ja ću da uradim.“

Moja mama je otišla, čika Jaša je napisao šta treba i oni su mene u utorak pustili iz zatvora.

Islednik, koji me je pustio, dao mi je pare za tramvaj. Onda sam sa tom balom, kako nisam hodala dugo, jedva išla. Nisam uopšte mogla da verujem da sam puštena na slobodu. Ja sam mislila da će neko da me ubije. Nisam videla kraj tom isleđenju. Ako ti neko tvrdi da si nešto uradio, a ti to nisi uradio ništa, kako je moguće da me sada poštaju na slobodu.

Pustili su me iz zatvora i vratila sam se kući. Otišla sam u školu. Par dana je bio mir. Pred kraj školske godine, školska omladinska organizacija ima sastanak ili kako se to već tada zvalo. Svi smo bili u gimnastičkoj sali, a oni čitaju: „Marijana Šijački izbačena iz svih škola na teritoriji Jugoslavije“.

Iz omladine sam bila izbačena, a iz škole još nisam. Drugi dan me zove direktorka i kaže :„Marijana Šijački ti si izbačena iz narodne omladine, ti se isključuješ iz škole, i iz svih škola na teritoriji Jugoslavije bez prava na privatno polaganje. Jesi li razumela?“

„Jesam“!

Odem kući. Kažem: „Mama, kaži dragička. Izbacili su me iz škole“. A ona kaže: „Fala gospodu bogu da sa tobom nemam više problema, samo kad su te izbacili iz škole. Skloni se od tog društva, i to ti ništa ne treba, i beži, i ni kod dede nemoj da ideš“.

Priredio
Dragoslav Simić

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad