Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
O ovoj emisiji, urednik sajta Dragoslav Simić:
Jednog vlažnog avgustovskog dana 1996. godine, po dogovoru telefonom sa Mićom i Verom, došao sam u njihov stan na Studentskom trgu u Beogradu. Oboje slikari, nisu bili samo supružnici u formalnom smislu reči, već više od toga, kolege, drugovi i prijatelji, snažna kreativna porodična zajednica. Vera je bila potpuno posvećena Mići. „Samo nemojte dugo, ~ zamolila je. Njemu nije prijala tolika vlaga, ali imao sam utisak i ako se nije osećao dobro da je razgovor sa novinarom prihavatio bez okolišanja. Lucidan, kakav je bio, rekao je: „Mnogo se dešavalo za 50 godina koliko sam istupao pred javnošću, a sad mislim da sam inače govorio više nego što je trebalo nego što je bilo od koristi i za mene i za ovaj narod. Mi smo svet koji uopšte dosta govori, a malo preduzima. Vi ste jedan od retkih čije je preduzimanje u nekom skladu. Vaše preduzimanje je u nekom skladu sa vašim govorenjem.... /Ispovest Miće Popovića, snimak MP3, drugi deo, minut 16./
Emisija je prava sociološka studija načinjena od sačuvanih živih snimaka Miće Popovića, zatim Vere Popović Božičković, sina Jovana Popovića i prijatelja kao presek vremena:
Teme iz emisije: „O srbofobiji“ – Udruženje književnika Srbije, 1988; Izjava povodom dolaska prestolonaslednika Aleksandra, 1992; Studentske demonstracije 1992; Prva skupština Deposa, 1992; „O slikarki Ljubici Cuci Sokić“, 1995; Studentske demonstracije 1996. Mićino obraćanje studentima; iz filma „Dijalog o kolažu“ dr Laza Trifunović i Mića Popović 1965. godine.
Svojim iskazima posebno su doprineli: slikar Mladen Srbinović, književnici Dragoslav Mihailović i Predrag Palavestra, i istoričarka umetnosti dr Irina Subotić.
Mića i Saša. Na fotografiji je njihov otac
O fotografijama
Ove fotografije su snimljene na otvaranju Stalne postavke slika Miće Popovića i Vere Popović Božičković u Loznici 28. oktobra 1989. godine. Autor fotografija je Željko Jovanović loznički fotograf. Vlasnik fotografija je Centar za kulturu "Vuk Karadžić" u Loznici. U Centru se nalazi Stalna postavka slika Miće Popovića i Vere Božičković Popović. Slike i informaciju poslala je Upravnica stalne postavke Popovićevih slika Snežana Nešković Simić. Zahvaljujemo na saradnji. Urednik sajta Dragoslav Simić.
Slušaj - 1. deo: (mp3)
Slušaj - 2. deo: (mp3)
Postavljeno: jun 2015.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
/tekst napisan na molbu urednika sajta Dragoslava Simića posebno za ovu stranu sajta posvećenu Mići Popoviću/
Leto 2015.
Irina Subotić
Tokom rane jeseni 1950.godine Mića Popović je priredio u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu istorijsku, prvu samostalnu izložbu posle Drugog svetskog rata. Sada se ona smatra prekretnicom u našoj savremenoj umetnosti. Ne sećam se izložbe, ne sećam se odjeka koji je ta manifestacija imala u tom času, ne sećam se da li je to bilo na samom otvaranju ili nešto kasnije, ali se sećam trenutka kada me je moj otac Milivoje Jovanović, veliki ljubitelj slikarstva i veliki prijatelj umetnika, na toj izložbi predstavio Mići kojeg je poznavao od rane mladosti jer je u Loznici Mićin otac bio njegov učitelj. Kasnije su se i povezivale i druge činjenice vezane za naše očeve: moj je tek izašao iz beogradskog zatvora a Mićin se nešto ranije vratio iz nemačkog zarobljeništva... Moj otac je s oduševljenjem često ponavljao da je Mićina mlada supruga, Vera Božičković najlepša žena u Beogradu!
Kasnije, kao istoričarka umetnosti pratila sam celokupnu, bogatu, nezamenljivu Mićinu aktivnost u njegovom nekadašnjem ateljeu na Starom sajmištu, tik uz Peđu Neškovića, u toj čuvenoj kuli koja još uvek čuva sećanja na nacističke strahote. Volela sam Miću kao mudrog, vedrog, duhovitog prijatelja naše porodice, i razume se kao slikara radikalnog enformela i moćnih figurativnih prizora, ali i kao režisera, libretistu, pisca i scenografa. Volela sam njegove dramatične filmove i uzbudljive pozorišne komade, čitala njegove briljantne zapise, asocijacije, visprene literarne vratolomije... i organizovala nekoliko izložbi s njegovim učešćem.
Slika Miće Popovića na zidu u stanu Subotića. Fotografiju
načinio Gojko Subotić.
U proleće 1974. godine bila je tiho zabranjena Mićina izložba u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda sa 125 „Prizora“ – pre svega zbog Svečane slike s prikazom Tita i Jovanke, holandske kraljice Julijane, njenog supruga princa Bernarda i kraljevske porodice na amsterdamskoj večeri održanoj 1970. godine. (Napadani su i zabranjivani njegovi filmovi i tekstovi – ali to je druga priča). Mića je bio izbrisan iz javnosti. Godinu i po dana kasnije, od oktobra 1975. do januara 1976. u Slovenj Gradecu je organizovana izložba Mir 75. 30 ONU – Angažirana figuralika povodom proslave trideset godina od osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija, i to pod najvišim pokroviteljstvom tadašnjeg problematičnog generalnog sekretara OUN-a Kurta Valdhajma a u prisustvu generalnog sekretara UNESCO-a Amadu-Mahtar M’boua. Jugoslavija je i tom prilikom želela da naglasi svoje aktivno učešće u svetskim političkim, pa i kulturnim tokovima, ali i svoju ulogu kao vodeća zemlja nesvrstanog sveta i kao autonomna, demokratska država samoupravnog opredeljenja. Kao selektor za Srbiju, po tada strogom, uobičajenom nacionalnom ključu, predložila sam široki izbor slikara kako po generacijama tako i po umetničkim odlikama, ali, razume se, s jasnom namerom da se kroz njihovo delo ne čita samo značajna likovnost i vizuelna opredeljenost. Izbor je naglašavao različite umetničke ideje i stavove koji su doprinosili angažovanom karakteru odabrane teme za izložbu. U mojoj slekeciji su bili Petar Lubarda, Ivan Tabaković, Leonid Šejka, Stevan Knežević, Radovan Kragulj, Olja Ivanjicki, Milan Stanojev, Radomir Reljić, Predrag Nešković, Vladimir Veličković, Dušan Otašević i - Mića Popović, koji je u to vreme smatran za opasnog disidenta. Njega je, ipak, međunarodni žiri nagradio i Beograd nije mogao da prećuti tu činjenicu. Organizovala sam odmah po povratku iz Slovenj Gradeca svečanu dodelu nagrade (Mića nije bio na otvaranju izložbe) i to u vrlo politizovanoj Kulturno-prosvetnoj zajednici u Nušićevoj ulici, pozvala medije, umetnike, kolege: Mića je bez komentara vraćen u javnost. Već sutradan on je nenajavljen došao u Parisku 14, u Salon Muzeja savremene umetnosti gde sam bila kustos. U rukama je nosio sliku koja je još mirisala na svežu boju, s posvetom: Irini Subotić, prijateljski. Mića Popović 75. Njegova tri ista „radnika“ različitog etničkog porekla sede opušteno na zidu s lubenicom među njima, odmaraju se i slave: Živijo 31 februar.
Veoma brzo posle toga Mića je postao ponovo ne samo cenjen, već i veoma popularan umetnik, zahvaljujući svakako svom delu snažnih kritičkih i humanističkih poruka. U tom duhu je organizovana i njegova retrospektivna izložba 1983. godine u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti koja je bila do tada neviđeni društveni i kulturni događaj. A u jeku probuđenog nacionalizma krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina on je bio – i ostao - angažovani intelektualac koji je smatrao svojom obavezom da otvoreno govori protiv svih devijacija, započetih u socijalističkoj Jugoslaviji i nastavljenih tokom novih ratova.
Kada je Narodni muzej 1994. godine obeležavao svoj velikih jubilej, 150-godišnjicu od osnivanja – skromno jer su vremena bila tegobna, zemlja pod sankcijama a mnoge ideje izvitoperene – tadašnji direktor Jevta Jevtović mi je poverio organizovanje izložbe Miće Popovića, pretpostavljam zato što je želeo da se njegovom pojavom našoj najznačajnijoj muzejskoj ustanovi povrati dignitet. Mića je sa zadovoljstvom prihvatio moju zamisao da se u velikoj Sali Muzeja izlože samo slike monumentalnog formata koje pokazuju vitalnost umetnikovg koncepta enformela – u delima apstraktnog koliko i figurativnog izraza. Na taj način izložba je izbegla svaku moguću (mis)interpretaciju i polemiku oko značenja tematskog sloja njegovog slikarstva. Posle Beograda priređena je i u Umetničkoj galeriji u Kruševcu.
U previranjima poslednje decenije XX veka – izabrao je da aktivno učestvuje u DEPOS-u (Demokratskom pokretu Srbije) i da pred sam kraj svog života studentima u protestu poruči sa govornice, već oslabljen, bolestan, da moraju da misle o svojoj budućnosti i da od njih samih zavise njihove sudbine – uprkos „banditima na vlasti“.
Umro je 23. decembra 1996. Ostala su dela da svedoče o ogromnoj snazi njihovog tvorca, a nežna sećanja na njegovu izuzetnu ličnost ne blede.
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
